Šta sam naučio o ljubavi iz domaćih serija

Ljubav je komplikovana. To nije neka zastrašujuće originalna tvrdnja. Komplikovana je jer hormonske reakcije nije briga za „odluke" koje racionalno donesete dok ste sami u sobi, jer osećanja ne mogu da budu kontrolisana zaključcima koje ste doneli sa prijateljima na kafi, jer sećanja ne mogu da se pobrišu kao fajlovi na hard-disku. Stvari mogu ili da se potiskuju i da čekate da prođu sa nadom da nećete prsnuti pre nego se to desi, ili da se vodite njima i ponašate neodgovorno prema sebi i partneru i svima drugima, samo sa izgovorom „ja sam iskren" koji bi trebalo da pokrije sve. Ili da radite neku od hiljada različitih nijansi sive koje se nalaze između ova dva ekstrema. I sve ovo važi i za muvanje, i za funkcionisanje u vezi i za „singl" život, i za raskid.

Ali u kojoj god da ste od ovih faza, uvek mora nešto da se gleda. I šta god da se gleda, projektovaćete sebe i učitavati i pokušavati da primenite situaciju sa ekrana na svoju situaciju, da vidite „šta možete da naučite" i kako da se rešite te zastrašujuće želje/samoće/tuge/depresije/anksioznosti koja samo čeka odjavnu špicu da se uključi, pređe iz „sleep mode"-a i nastavi da vas drobi.

U epizodi 5, pod imenom „Bračni vir", Smoki i Vesna Čipčić se razvode (da, njihovi likovi imaju imena, ali to stvarno nije bitno). U klimaksu epizode, na sudu, njihovi advokati rade ono što bi advokati trebalo da rade: objašnjavaju zašto je njihova strana u pravu, a druga nije. Međutim, problem je što su emocije i dalje jake kod supružnika pa onda svaki napad koji Bora Todorović lansira na Vesnu, a Vladislav Matić na Smokija nailaze na otpor klijenata koje zastupaju. U sred Borinog objašnjenja da zahtev za izdržavanje Vesne nije opravdan jer ona može da nađe posao, njen advokat iznosi sudiji dokument kojim pokazuje da je trudna. Taj veliki obrt u potpunosti menja dinamiku u sudnici i ubrzo, oba advokata napuštaju suđenje jer klijenti više ne žele da se razvedu. Muzička tema krene u off-u, oboje se gledaju svojim velikim okicama preko sudnice i svi razlozi zbog kojih su završili na sudu više nisu bitni. Jer ih je emocija pukla.

Nije bitno ni to što su kroz sve ovo prolazili sa prethodna dva deteta, nije bitno što se stalno svađaju, što ne veruju jedno drugom, što nisu zadovoljni svojim životima- svaka oplođena jajna ćelija je sveta i ljubav će pobediti sve. Čak i činjenicu da vam se osoba sa kojom ste ne sviđa. Tako da ako se nađete u ovakvoj situaciji, ne razmišljate o abortusu, ne razmišljate o tome da ljudi ne moraju da budu u braku niti da žive zajedno da bi odgajali dete, ne razmišljate o finansijskim implikacijama ili kvalitetu svog života. Ako ste imali nezaštićeni seksualni odnos koji je doveo do trudnoće, osuđeni ste da živite sa tom osobom u braku. Zauvek. Ili ste užasna, neodgovorna, sebična osoba.

Vesna Trivalić je sjajna glumica. U „Porodičnom blagu" nije dobra koliko u originalnim „Otvorenim vratima" – o tome više kasnije, ali kroz kostim, nazalni izgovor i neprestano ilustrovanje stanja „pred ivicom nervnog sloma" stvara jedini karakter vredan pomena iz ove serije. A vredan je pomena jer je Bisenija otelotvorenje svih užasa normativa o monogamičnoj, heteroseksualnoj zajednici. I Mića i Kokan su ološ. Najgori, najodvratniji, bezvredni ološ koji jedino interesuje stan u kome Bisenija živi i spremni su da manipulišu njenim emocijama, nesigurnostima i usamljenošću da bi mogli da joj se uvale na gajbu. I najtužnija stvar je što ona pristaje na to. Da, Bisenija stalno vrišti, kuka, proziva i preti da će ih isterati iz stana, da će ih ubiti, da će ubiti sebe, ali ona se ne pomera sa mrtve tačke. Jer je „borba" izgubljena pre nego što je i počela.

Ona tokom serije neće da ih se otarasi jer bez obzira kakvi su (a ona pre ili kasnije postane toga u potpunosti svesna) njoj je strašnije da bude sama bez muškarca. Jer bez muškarca, život nema smisla. Samoća je najstrašnija, najsramotnija sudbina koju žena može da doživi. Kakav god da je muškarac koji joj se nudi, on je bolji od spremanja večere samo za jednu osobu. I ovo je najveći „adut" koji mi kao muškarci imamo u ovom društvu, a i ovoj civilizaciji: sve je i dalje ustrojeno u našu korist - dovoljno je samo podsetiti se aršina po kojima društvo sudi momka koji spava „sa pola grada" i devojke koja radi isto (ni u tim razgovorima niko nikad ne pominje kontracepciju). Tako da ćemo biti okej. Mi muškarci. Bisenija je postala popularan karakter jer je ilustrovala istinitu stvar: žene se ne odriču muškaraca ovde. Užasno pate zato što to ne rade, ali ne rade.

Postoji gomila serija koju preskačem ovde: kloniranje američkih narativa u „Vojnoj akademiji", manjak bilo kakve ljudskosti likova u serijama Radoša Bajića, Pavićevo kopiranje istih zapleta iz serije u seriju, u kojima se sa simpatijom gleda na prevare koje počine muškarci, a osuđuju žensko iskakanje iz monogamije, sveobuhvatna neuverljivost ljudskih odnosa karakteristična za najveći deo domaće TV produkcije u prethodnim decenijama (koja je uzrokovana pre svega manjkom novca, jer dobro pisanje zahteva vreme, strpljenje i dobru kompenzaciju). Poenta je da malo šta može da se nauči iz svega toga, osim ako se situacija u vašem životu ne poklapa 100% sa onim što gledate, jer se sve svodi na šablonske, arhetipske odnose koji ostaju na površini i oslanjaju se pre svega na glumačku ekspresiju i šarm.

Moralni patuljak i ljudska karikatura

Originalna „Otvorena vrata" su bila drugačija. I možda sam ja pristrasan (sigurno jesam pristrasan) ali stavovi o serijama, kao i emocije, kao i ljubav, pre svega zavise od subjektivnih, pristrasnih, emocijama uzrokovanih reakcija koje se onda stvrdnu i postanu deo identiteta koji ste onda spremni da branite po bilo koju cenu. Odnos Cakane i Dragoslava nije najveći kvalitet serije, nije čak ni u prvom planu. Vesna Trivalić, nalik onome što radi i kao Bisenija, ne prekida odnos uprkos svim problemima, ali razlika je u tome što je obostrano. Dragoslav stalno smišlja „čuburske fore" kako da se vrati, Cakana ga na trenutke prezire, ali ga se nikada ne otrese, i ne samo zbog toga što imaju decu zajedno. Epizoda u kojoj se Dragoslav postavlja kao „pravi muškarac" koji „bije, pije, puši, noge ne pere, i dlakav je" je toliko urnebesna zbog kontrasta od onoga što je stvarna njegova priroda i priroda tog odnosa. Taj odnos u potpunosti iskače iz „ona da rađa, on da brani" normativa koji ionako samo postoji u lažnim prepričavanjima među prijateljima u kafanama i reklamama za pivo. Cakana i Dragoslav su stvarni. Nesrećni, disfunkcionalni, ljuti, prepuni prećutanih ili izgovorenih ili izvikanih nezadovoljstava i kivnosti, neprevaziđenih uvreda i suštinskih neslaganja, ali puni ljubavi jedno za drugo ispod svega toga.

Ljubav je teško prikazati, jer je nesigurna, nepostojana i nestvarna, a likovi i zapleti moraju da se baziraju na konkretnim, zakucanim osobinama koje mogu da dožive promene kroz obrte u trećem činu, ali se uvek radi o jednoj stvari, emociji, događaju. Zato postoje dobri filmovi i serije o zaljubljivanju, o raskidu, o razvodu ili prevari. Ali jako malo umetničkih dela može da obuhvati sve te stvari i da ih prikaže dovoljno uverljivo da one izazovu katarzu u gledaocu. To nije kritika serija, to je kritika ljubavi. Jer ni mi ne znamo kako da se nosimo sa njom. Zato i iznova pravimo i tekstove i serije i knjige i FB postove o svemu tome. I sve to uvek funkcioniše samo kao ventil koji pruži duže ili kraće (uglavnom kraće) olakšanje. Zato potiskujemo, izmišljamo, dekontekstualizujemo, lažemo sebe i druge ili gledamo loše serije koje su „Potemkinova sela" ljubavi. Jer je nemoguće prevazići sve to. Jer je ljubav, kada je ispunjavajuća, najintenzivnija stvar koju možemo da osetimo. To je tajni svet koji funkcioniše i postoji samo u prostoru između dve osobe i čiji nestanak, ako se desi, predstavlja mini tragediju koja nas zauvek promeni i koje ne možemo da se otresemo. Sve dok ne dođe Alchajmer. Ako i tad.

Još na VICE:

Žene nam pričaju o filmovima i serijama koje ih lože

Dragan NIkolić - najnestvarniji glumac koga smo imali

Srećni ljudi, večno u Srbiji