Sa piscem Džaretom Kobekom: Internet je pogodba sa đavolom

Sve fotografije: Aleksa Vitorović

Kada sam video da je neki tip napisao knjigu pod naslovom "Ja mrzim internet" morao sam da je imam. A kada sam video da autor dolazi u Beograd, morao sam da dođem na promociju.

Interesantno je pod kojim okolnostima se Džaret Kobek, pisac koga su kritičari nazvali američkim Uelbekom našao u Beogradu. Pre samo nekoliko meseci je Ivan Bevc iz izdavačke kuće Booka na sajtu Gardijana naišao na knjigu "I hate the internet" koju je napisao tada gotovo anonimni autor. Bevc je iskopao izdavačku kuću i poslao mejl, zatraživši nekakav uvid u roman. Odgovorio mu je sam Kobek, poslavši PDF izdanje knjige i zahvalio se na interesovanju, jer je Booka prva izdavačka kuća u Evropi koja ga je kontaktirala. Par nedelja kasnije izlazi pozitivna kritika u Njujork Tajmsu i knjiga bukvalno eksplodira. Što je najčudnije, na internetu.

Kako zakazuje gostovanje na Sajmu knjiga u Kelnu u martu, Kobek nudi da sam organizuje dolazak u Beograd (kad je već došao iz Los Anđelesa u Evropu sad je sve blizu, pa i Keln) a da srpski izdavač organizuje promociju i bilo kakav smeštaj. Da, toliki je car.

Ubrzava se izdavanje knjige kako bi publika stigla da je pročita i od njenog objavljivanja u februaru do sada je prodato već više od 500 primeraka. A u punoj sali UK Parobroda su ga u subotu ugostili prevodilac Aleksandar Milajić, novinar i pisac Branko Rosić, Igor Štiks, teoretičar i stručni saradnik Univerziteta u Edinburgu i Ivan Bevc.

Na tribini je Kobek rekao da je zaista probao da knjigu napiše kao običan roman, ali da jednostavno nije išlo. Što je strava, jer ovako je ispalo super, pitanje je samo kako bi ispala da mu je, po njegovom skromnom mišljenju, zaista krenulo. Trebalo mu je dva i po meseca da napiše knjigu, ali je godinu dana pokušavao da je objavi. Plašeći se da ne propusti trenutak, s obzirom na vremensku osetljivost tematike, mada verujem da mržnja prema internetu ne može vremenom da popusti ili iščezne, odlučuje da je sam objavi. Prvo je krio da je knjiga samizdat, jer to je u Americi jako osetljiva tema, ali nakon prikaza Njujork Tajmsa to ponosno ističe. Ono što je usledilo jeste prevod knjige na šest jezika, već treće izdanje u Americi i ugovor za novu, koja zapravo predstavlja prikvel za roman "Ja mrzim internet". Šta može to da bude "Ja mrzim pejdžere"? "Prezirem fiksnu telefoniju"? Šta god da je, jedva čekam naše izdanje.

Nakon promocije, potpisivanja knjiga i slikanja sa fanovima, uspeo sam da ukradem Džareta na deset minuta i malo sa njim porazgovaram o internetu i tome kako i da li možemo da ga pobedimo.

VICE: Tvoj roman sadrži 27.900 reči. Napisao si 27.900 reči o tome kako mrziš internet. Da li možeš da mi daš makar deset reči o tome zašto voliš internet? Ili makar jednu, ne znam?

Džaret Kobek: Ne, ne mogu. Zaista ne mogu da iskopam jednu dobru misao o tome. Najbolja stvar na internetu je ta što mi donosi novac, jer tako mogu da jedem i plaćam troškove, ali u osnovi mislim da je to odvratna stvar koja je zadesila ovo društvo. Tako da ne gajim ljubav prema njemu. Uglavnom mrzim društvene mreže. Bio sam na netu jako rano, već '91. godine, tako da je umnogome odredio tok mog života. Ne bih danas bio ovde da nije interneta. Možda je to razlog da ga volim, nemam pojma.

Pišeš dosta o Fejsbuku, Tviteru i negativnim aspektima komentara. Kako se osećaš kada si ti deo svega toga, tih komentara, pohvala i kritika?

Ne čitam ih. Ne čitam kritike, ne gledam ocene. Nisam pročitao ni kritiku Njujork Tajmsa koja je, maltene, probila knjigu. Mada je jesam pročitao nenamerno, jer su mi ljudi slali delove i citate iz teksta na mejl, pa se tako sklopilo. Jedno vreme sam čitao komentare na Goodreadsu i Amazonu jer sam mislio da su to mišljenja pravih čitalaca i to je interesantno. Očekivao sam dosta negativne kritike od širokog spektra ljudi. Svi od kojih sam očekivao da će me napasti, nisu to uradili. Na Amazonu i Goodreadsu su me mahom napali neuspešni pisci koji su baš bili ljuti na mene, jer su mislili da sam se izvukao sa nečim. Na trećem izdanju knjige, pljuvanje jednog lika Marka sa Goodreadsa smo stavili na koricu, jer je to najluđa stvar koju sam pročitao u životu. Bukvalno sjajan negativan prikaz knjige.

Ali ti si napravio oružje od svog neprijatelja. Mislim, ne direktno, ali koristiš internet kako bi promovisao knjigu o tome kako je internet sranje.

Da, to je izgleda đavolja pogodba koju svako sklopi. Ako plasirate proizvod u svet, morate malo da igrate po njegovim pravilima. Ono što je fascinantno kod ove knjige je što predstavlja kritiku toga kako ljudi stvaraju marketinške prilike, kako se reklamiraju. I kada se knjiga pročula, ljudi nisu mogli da prestanu da je reklamiraju. Fotografisali bi se sa knjigom, a zatim šerovali to po društvenim mrežama. Tako da jeste postalo oružje, to je zapravo jako dobra reč.

Očekivao si negativne kritike, ali da li si se malo plašio da ćeš doživeti mržnju kao Adelajn, glavna junakinja tvog romana? Ne verujem da si se plašio scenarija koji je zadesio Elen (njoj su iskopali slike kako oralno zadovoljava nekog tipa i podelili na netu).

Malo, ali sam se takođe osetio dosta bezbedno. Dobro je napraviti razliku između Adelajn i Elen, jer Adelajnin slučaj je dosta specifičan, ona kao strip crtač zapravo ima šta da proda, tako da je njoj sve reklama. Ali da, očekivao sam da će se posrati po meni, ali većina ljudi to nije uradila. Nećeš dobiti istu količinu sranja ako je sve povezano sa proizvodom. Jer niko svesno ne želi da reklamira vaš proizvod. Neki ljudi su bili uvređeni, bili su ljuti na knjigu. Mislim da kod ljudi postoji nesvesno osećanje da, ako je negativni komentar tako usko povezano sa tom stvari, sve što možeš da uradiš u tom slučaju je da pomogneš prodaju toga i doneseš novac njegovom kreatoru. To baš i nije zgodno ako želiš da se posereš na nekog, a on u tom slučaju dobija više novca.

Knjiga definitivno ima veliki uticaj, ali da li bi taj uticaj mogao da postane ekstreman, da ljudi kažu sebi „Jebote, ovo je baš sranje" i prestanu da koriste internet?

Neki ljudi su mi rekli da jesu. Pričali su mi kako su obrisali naloge na društvenim mrežama zbog knjige. Mislim da neće imati toliki uticaj, ali eto, izgleda da utiče na određeni broj ljudi. Jedna devojka mi je rekla da je raskinula sa dečkom zbog knjige.

Pišeš dosta o Džeku Kirbiju i braniš njegov lik i delo, a šta misliš o Stenu Liju? On je toliko obožavan, sa druge strene, da li predstavlja ljudsko oličenje svih tih kapitalističkih nedaća koje su zadesile Kirbija?

Mislim da on nije svesno želeo da zavrne ljude. Čitava industrija stripova je stalno iskorišćavala ljude, tako da je to uobičajena praksa. On je dosta star, pa je pitanje koliko sve to predstavlja njegov izbor. Ali on je postao prijateljsko lice eksploatacije svih koji su zapravo radili posao od industrije stripa. Mislim, kada pogledaš Kirbijev rad, postoje čitave table Fantastične Četvorke gde Kirbi piše sve dijaloge, a onda ih Sten Li malo sredi i preuzme sve zasluge. Isto je bilo i sa Ditkom kada je pisao Spajdermena ili Doktora Strejndža. Bob Kejn je bio još gori, neverovatan.

Hvala na razgovoru i lepo se provedi u Beogradu, bez obzira na ovu kišu.

Hej, hvala tebi što si pročitao knjigu!

Još na VICE.com

Čekao sam dva puta red da upoznam pisca Erlenda Lua

Kad zapne pisanje, odvrnem tuš

Pitali smo srednjoškolce na Sajmu knjiga šta čitaju