Pitali smo bake kako je biti žena u Srbiji

Sve fotografije: Nenad Vujanović

Međunarodni dan žena se slavi 8. marta poslednjih sto godina. Kada pogledamo sto godina unazad, neverovatno je koliko su se stvari promenile, a opet, neverovatno je koliko stvari tek treba da se menja. Žene su prvi put dobile puno pravo glasa 1893. godine na Novom Zelandu, mada to pravo nije značilo da mogu same da se kandiduju za izbore. Ceo dvadeseti vek obeležen je novim pobedama na polju ženskih prava. Od mogućnosti glasanja, preko prava na abortus do jednakih plata za jednak rad. Ipak, ni u 21. veku žene nemaju jednake mogućnosti, jednaka prava i privilegije koje imaju muškarci.

Životno iskustvo žene najbolje je opisano besmrtnim rečima Simon de Bovoar: "Ženom se ne rađa, već se njom postaje," a to najbolje razumeju žene koje su kroz sve prošle. Zato sam ovaj dan provela razgovarajući sa tri bake o tome šta za njih znači biti žena.

- Svet je oduvek pripadao muškarcima, oni su kroz celu istoriju bili privilegovani deo društva. Bili su povlašćeni i nastojali su da žene drže u potčinjenosti. Vremenom se kroz istoriju stvaraju pokreti koji traže ravnopravnost među polovima. Žene koje traže da im se omogući uključenje u sve sfere javnog života. Danas se širom naprednog sveta traže veća prava za, na primer, LGBT populaciju, a prava žena i dalje ostaju u zapećku - snažno je započela razgovor moja baka Zora.

Ona je pravi primer jake žene, koja jeste mnogo žrtvovala u životu zbog dece, ali ne i svoje principe. Ulogu majke je obavljala istovremeno radeći u naučnom Institutu nakon što je završila Ekonomski fakultet u Beogradu. Druga žena sa kojom sam pričala je Miroslava Spasić, višestruko nagrađivana književna prevoditeljka. Postavila sam joj isto pitanje – šta za nju znači biti žena?

- Nikad sebe nisam gledala prvenstveno kao ženu. Nisam bitno osećala svoju rodnu različitost u odnosu na druge (mada sam je bila svesna), nisam time merila svoje odnose. Rado sam se družila sa pripadnicima oba pola. Merila sam ih po vrednosti, zanimljivosti i saobraznosti mojim sklonostima. Znala sam da sam žena, ali to nije uticalo na moje sudove i odluke. Sebe sam videla kao ljudsko biće koje se zove Mira.

- Šta za mene znači biti žena? To znači biti dobra supruga, majka, domaćica i na radnom mestu uspešna.

Najkonkretniji odgovor na ovo pitanje mi je ipak dala Milica. Kada smo nastavile razgovor, razlike između ove tri bake su se iskristalisale. Sve tri su u isto vreme odrastale u istoj zemlji, ali se njihove priče u mnogo čemu mimoilaze kao i njihov pogled na svet. Na red je došlo ključno pitanje: Da li ste bile ravnopravne u odnosu na muškarce u svojoj porodici i na radnom mestu.

- Imala sam sreću da se školujem, da uspešno završim studije i odmah dobijem zaposlenje. U doba moje mladosti školovanje jeste bilo besplatno i sa puno davanja stipendija. Mogao se svako školovati ako je hteo da uči. Danas nažalost, izuzev veoma talentovanih, deca iz siromašnih porodica, pogotovu deca iz provincije teško mogu da se upišu na neki fakultet. Takođe sam imala sreću da radim sa visoko obrazovanim kolegama pa sam bila uvažavana i ravnopravna sa svima. U porodici sam takođe bila cenjena i poštovana. Međutim, materinstvo, ma koliko je neopisiva sreća i blagodet za ženu, ono je istovremeno i hendikep kada je njena profesionalna karijera u pitanju - odgovorila je Zora.

- Znam da to u velikoj meri zavisi od materijalnog statusa porodice iz koje potiče žena. Takve porodice omogućavaju ženama dovoljno vremena da se angažuju u punoj meri na svoju profesionalnu karijeru i naravno, postižu vidne rezultate. Tako imamo niz vrlo uspešnih žena, čak i među naučnicima.

Ono što mi se istaklo u njenom odgovoru je ponavljanje kako je imala sreće, čega je i sama svesna. Sa druge strane, Milica mi je ispričala potpuno dijametralnu priču o njenom iskustvu i problemima koje je morala da trpi samo zato što je žena.

- Na radnom mestu sam bila sa kolegama i koleginicama ravnopravna i uvažavana od rukovodilaca do kolega na istom položaju, ali nisam bila ravnopravna u porodici. Muškarac je bio on i on.

Tu neravnopravnost osetila je prvi put sa jedanaest godina kada joj je otac umro, a patrijarhalno vaspitana majka uložila sve resurse u razvoj njene braće. Njena dva starija brata su se tada odrekla očevog nasledstva u korist dečijeg dodatka i stipendije.

- Kada je majka umrla pre petnaestak godina, pozvali su me na raspravu. Tada sam na sudu prvi put saznala da je pola nasledstva bilo na moje ime, a pola na majčino. Tada su me braća optužila da želim da ih delim i da im uzmem imanje - rekla je Milica.

- Šta sam znala ja sa 11 godina? Šta sam znala? Ja sam čistačica, poštena sam i ne treba mi ništa. Sve sam dala. Imam najveće bogatstvo, to su moja ćerka, unuka i unuk. Majku najviše krivim jer mi ništa nije rekla tokom svih godina. Znaš kakav je jug, sve samo za sinove. Ja sam mnogo trpela. Ćutala i trpela. Sada da mi se ponovi sve bih drugačije radila, znala bih kako.