Predsednički izbori 2017

Šta je problem sa celokupnom kampanjom Vuka Jeremića

Seciranje izborne kampanje Vuka Jeremića: najveći problem je to što su nedaće građana prikazane u reklami kao stvarne, što se ne može reći za „rešenja" koja nudi kandidat.

pisao Vuk Bošković
17 Mart 2017, 11:47am

Tokom gostovanja u jutarnjem programu N1 ove nedelje, predsednički kandidat Vuk Jeremić je, na pitanje o finansiranju izborne kampanje rekao da je "potrošio mnogo manje novca nego što se govori u medijima, jer se oglašava u digitalnom prostoru koji je jeftiniji". Tvrdio je da su "tradicionalni mediji", na primer, televizija, "nedostupni za njega", ali i da može da da dopre to tih "udarnih termina", ne bi "mogao da plati."


Baš tog jutra, na naslovnim stranama Blica i Kurira bio je „četvrt oglas" Vuka Jeremića na naslovnoj strani - u narednim danima dodate su i Večernje novosti , a u prethodna tri dana, u reklamnom bloku pred Dnevnik RTS1, uz reklamu za Aleksandra Vučića, emitovala se i reklama kampanje Vuka Jeremića.

Poenta navođenja ovih reklamnih pojavljivanja nije da pokažem da Vuk Jeremić govori neistine (dobro, jeste malo). Poenta je da postoji ogroman problem u srži ove kampanje i taj problem proizvodi sve navedene, ali i druge neistine. On ne leži u „moralnim manama" kandidata - ja ne poznajem Vuka Jeremića, a ni ja, niti bilo ko drugi ko je gledao ovu kampanju, nismo saznali bilo šta o njemu kao čoveku. 

Problem je što je u ovoj kampanji kao kandidat uveden izmišljeni lik „Jeremija" kog tumači Vuk Jeremić, i taj lik je loše napisan, produkcija „izgleda" skupo, ali čim se zagrebe ispod površine vidi se rđa, a glumac koji ga tumači se mnogo, mnogo, mnogo trudi, ali mu malo toga uspeva.


Krenimo od poslednje od više od 328,329,732 različitih reklama, spotova, konvencija, isečaka, izjava, izmišljenih debata sa Vučićem i svih drugih mogućih varijanti audio-vizuelnih fajlova kojima Jeremijina kampanja spamuje prosečnog korisnika interneta u Srbiji:



Ukratko: Srbijo, propala si skroz, vidi na šta ličiš, sve sa kontrastom spuštenim na nulu kada se u kadru reklame nalaze obični ljudi koji su na skupovima Vuka Jeremića snimljeni u najgorem mogućem trenutku lične patnje. 

Ali takođe, ne brini Srbijo! Tu je Jeremija, snimljen sa pojačanim kontrastom i finim, tradicionalnim, srpskim zvucima frule, da te svojim fotografijama u čijim se uglovima mogu videti i Lavrov i Obama, i sa svojih 70 mera spasi od propale privrede, malih penzija i partijskog zapošljavanja.

„On ne nudi lažna obećanja, već prava rešenja." 


Kada se ode na sajt vukjeremic.com, pored pozivanja da postanete „deo Vukovog tima", postoji i stranica programa koji sadrži tri „temelja" (makar nisu pilari): „ narodno jedinstvo" (1-37 strana programa), „ potpune slobode i podjednaka šansa za sve" (38-42 strana) i „ bolje mesto za Srbiju u svetu"(43-47 strana). Kada sam počeo da čitam program sa asimetričnim temeljima, naišao sam originalna i nova rešenja za 21. vek, kao što su „ vojna neutralnost" (strana 10), „zalaganje za veću nezavisnost Ustavnog suda", „fer finansiranje nezavisnih institucija", „ insistiranje na borbi protiv kriminala i korupcije" (15), „insistiranje da se poništi promena zakona o radu" (40) i na strani 44: „ Srbija mora da sarađuje sa celim svetom, ali su od posebnog značaja za nas Evropska unija, Rusija, Sjedinjene Američke Države i Kina." (ipak ne može bez pilara).

Naravno, posle čitanja i napada besa zbog izgubljenog vremena - iako je prelom programa fino urađen - shvatio sam da ovo nisu nikakva „stvarna rešenja", već samo ingerencije predsednika Srbije prepakovane kao nešto što bi trebalo da bude „Jeremijina proaktivna politika", a ne navođenje „evo šta ja, Vuk Jeremić, mogu da radim kao predsednik" na skoro 50 strana. Valjda se kampanja oslanjala na uverenje da niko neće biti toliko zaludan da pogleda šta je „70 rešenja", već da će im svi verovati na reč. 

Isto kao što je kampanja bila uverena da nije uvredljivo i kontraproduktivno predstaviti glasače u reklami kao u dokumentarcu o hiperinflaciji, a kandidata kao spasioca nacije. A najveći problem je to što su nedaće građana prikazane u reklami stvarne, što se ne može reći za „rešenja" koja nudi kandidat. 

Taj raskorak između „problema" koji predstavlja život u Srbiji i „rešenja" koje predstavlja Jeremija kao kandidat iznova i iznova se ponavlja tokom cele kampanje. Predsednik ne može baš da uradi mnogo stvari ako se drži ustavnih okvira. Zbog toga što se Jeremija predstavlja kao kontra Aleksandru Vučiću, on mora da bude kandidat „koji poštuje Ustav". Ali pošto je i Saša Janković taj koji je kandidat „institucija", onda Jeremija mora da nagazi i „akciju", i „proaktivnost", i „stvarne mere". Takođe, s obzirom na to da ni Vučić, ni Janković nisu nešto što se može nazvati „nacionalnim" kandidatima - Janković zbog podrške koju ima među „građanskom, pristojnom Srbijom", a Vučić zbog svoje "proevropske" politike, onda je Vuk Jeremić, ili tim koji se bavi marketingom u njegovoj kampanji, odlučio da od „Jeremije" napravi lika iz nekog Ćosićevog romana, koji citira Disa, Desanku i Zmaja, gura „ovoga mi krsta" gde god može i na svakom mitingu u prvom redu, odmah pored svoje žene, novinarke na pauzi Nataše Jeremić, stavlja dedu sa šajkačom. 

I na prvi pogled, ovako kako se opisuje, to izgleda uverljivo. „Svetsko, a naše" pristup: koristi se savremena tehnologija, kampanja ima razvijeni vizuelni identitet, pri čemu je kandidat izrazito nacionalno nastrojen, što je tradicionalno popularna pozicija u srpskoj politici. Ali kada je na mitingu stariji čovek ustao i obećao Vuku Jeremiću da će da glasa za njega, kandidat je reagovao ovako:


Kada citira Desanku Maksimović, navodi: „Srbija je velika tajna, ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa", da bi onda bukvalno u sledećoj rečenici rekao publici da on zna šta će noć skuvati i zora roditi - što je toliko kontradiktorno na svakom nivou da je gotovo neprijatno napisati da je neko toliko skočio sebi u usta. Ali valjda i tu kampanja računa da nije bitno ništa što se reklo nakon „Desanka Maksimović". Neka se do kraja pripreme kampanje Andrić, Dučić i Crnjanski. 

Taj lik bi trebalo da bude kao neka vrsta desnijeg Tadića - obrazovan, prijatan, „razuman", samo mnogo više usredsređen na „naciju", emotivan, snažan i odlučan čovek iz naroda. Ali pošto ništa od svega toga ne ide prirodno Vuku Jeremiću, bilo zato što u to ne veruje (manje verovatno) ili nije dobar glumac (verovatnije), onda on u svojim nastupima izgleda kao da preteruje, to jest „šmira" i „boji" da bi izgledao uverljivije i autentičnije.


Sve će da nam objasni, ima svu neophodnu ekspertizu, stručan je i iskusan, ali je pre svega Srbin koga su povukli koreni i ljubav prema zemlji da je spase od tiranina, nesreće i siromaštva. „TED Talk, al' sa šajkačom". Problem je samo što u svakom trenutku sve što Jeremija radi izgleda 10 odsto intenzivnije nego što bi bilo da je stvarno autentično i iskreno. Ono što je u svakom trenutku obeleženo, sa svakim ponavljanjem anegdote o Milošu Obrenoviću koga interesuje „šta kaže narod" koju Jeremija počinje šapatom, a završava vikom, jeste da je Jeremija tu da reši sve vaše probleme i da mu možete verovati, jer koristi iste kulturne reference kao vi, „naš čovek". Ali problem je što niko to ne može to ozbiljno da shvati posle bar nekog vremena provedenog u gledanju i slušanju, jer vrlo brzo postane jasno da je sve to neiskreno, kao i priča o „gde kupujem reklame" sa početka.

Valjda se kampanja oslanjala na uverenje da niko neće biti toliko zaludan da pogleda šta je „70 rešenja", već da će im svi verovati na reč.

I ovde ne kažem da je on „lažni nacionalista". Priča je o tome da je on izmišljeni lik koji ne može dobro da se prilagodi okolnostima u kojima se nalazi. Zbog toga na kladionicama ima manje šansi od Jankovića da bude drugoplasirani, mada to možda neće ni biti važno. Jer, niko baš do kraja nije spreman da mu veruje u sve to za šta se predstavlja, bez obzira na vikanje i „srbovanje", i šarmantnu ženu koja ga sama brani u TV emisijama, i elegantni Avenir Next font kampanje, i šampionsku titulu u intenzitetu dok se krsti. Jer, ne postaje se predsednik generalne skupštine Ujedinjenih naija tako što ste srčani nacionalista koji će svakome, od Kanađanina do Indijca, u Njujorku pričati o lepoti poezije Desanke Maksimović. Ne, to se postiže nekim drugim kvalitetima. Niko od nas ni dan danas ne zna šta su bili ti kvaliteti koji su kandidovali Jeremića za to mesto, ali svakako nije bilo vikanje i busanje u prsa.

Tezu da se radi o izmišljenom liku najbolje dokazuje način na koji kampanja ulaže u digitalni prostor. Na svim društvenim mrežama, svi u Srbiji izloženi su neprestanim apdejtima video sadržaja iz Jeremijine kampanje. Ljudi su ga ili blokirali ili ga tolerišu, ali teško da bi se moglo reći da postoji veliki entuzijazam na mrežama za Jeremijom - to se može ilustrovati brojem pratilaca koje Jeremija ima na Tviteru. Na sajtu twitteraudit.com može da se proveri odnos pravih i lažnih pratilaca za svaki nalog na Tviteru. Od Jeremijinih 126 hiljada pratilaca - što je zastrašujuće veliki broj za Srbiju - otprilike četvrtina su pravi nalozi. Ostale 94 hiljade nisu.

U ovome nema ničeg nelegalnog, pa čak ni nemoralnog, ali svakako nije znak kampanje u kojoj se stvari razvijaju po planu. Drugi pokazatelj manjka rezultata (bar za sada) u ovom velikom ulaganju Jeremijine kampanje u digitalni prostor je postojanje „Belog" kao kandidata. U anketi obavljenoj na jednoj popularnoj opozicionoj FB stranici, postavljeno je pitanje „ko je predstavnik opozicije?" . I pored svojevrsnog presinga na društvenim mrežama, Jeremić je na začelju liste, sa manje od 500 glasova. Sve ovo ne znači da Jeremić nema nikakvih šansi. Ostaje još dve nedelje do prvog kruga izbora i svašta još može da se desi. Pre nedelju dana, Beli nije ni bio kandidat. Ali je očigledno da postoji problem i da se stvari ne razvijaju kako treba za njega. 

Ključni razlog je što je on klasičan „protivkandidat" i njegova kampanja je agresivno negativna i usmerena isključivo ka Vučiću. Jeremić mora da priča kako „nema pristup tradicionalnim medijima" ne zato što voli da laže, već zato što „Jeremija" ima smisla samo ako Vučić nije autoritarni lider, već diktator u rangu Miloševića. 

Sem retorike, Jeremić ne nudi ništa. Može se vikati protiv vlasti i protivnika najglasnije i neprestano, može to biti i glavno oružje, ali mora da postoji još nešto autentično, stvarno, ono što određenu osobu zaista kandiduje. Nešto zbog čega ljudi mogu da vam poveruju i da glasaju za vas. A ova trenutna retorika je u sukobu sa svime što je Jeremić do sad radio kao zvaničnik i usmerena je na glasačko telo koje je imalo iskustva sa kandidatima sa istim pogledima na svet kao Jeremija, samo autentičnijim i iskrenijim. Srž iz koje proističu svi drugi problemi, glavni razlog zbog kojeg ova kampanja ne funkcioniše, bar za sada, jeste što se Jeremija, da iskoristim staru, tradicionalnu, srpsku izreku „pravi veći katolik od Pape."

Još na VICE.com

Šta je sve sporno u spotu "Vučiću pederu"

Kako je Tramp američku politiku približio srpskoj

Šta me muči u spotu Saše Jankovića