Kako je uragan Katrina doneo skejtersku renesansu Nju Orleansu

Tinejdžeri u istočnom delu Nju Orleansa te 2006. ili 2007. godine nisu imali baš mnogo čime da se zabave. Taj deo grada je poznat kao white flight - deo grada iz koga su se belci iselili još šezdesetih. Od sedamdesetih je postao dom crnaca srednje klase, a od rasipanja nafte osamdesetih tone u očaj zahvaljujući rastu kriminala i siromaštva.

Katrina je, zajedno sa ostatkom grada, desetkovala i istočni deo. Sa zatvornim jedinim šoping molom, zatvorenim zabavnim parkom, zatvorenim pozorištem i parkovima, klinicima nije ostalo ništa. Da bi pobedili dosadu, latili su se skejta. Skejt je tada bio relativno avangardni hobi za crne tinejdžere Nju Orleansa. Bio je nov, intrigantan i svež.

Fotografija: C. J., 21,u Parisite Skateparku. 2015

Dok se škole još nisu otvorile, a članovi porodice bili zauzeti procesom izgradnje svega što je srušeno, tinejdžeri su se sjatili na internet, gde su preko Jutjuba učili najsvežije trikove. Kupili bi daske za 20 dolara u Volmartu, a naći mesto za skejt nije bilo ni malo teško - svuda je bilo betona – asfaltirani parkinzi naslonjeni na srušene zgrade i šoping molove bili su idealno mesto. Policija je imala drugog posla nego da ih juri.

Deset godina kasnija u Nju Orleansu živi grupa uspešnih crnih skejtera.

"Mi smo kao bratstvo. Pomažemo jedni drugima", kaže Čak, 20. On je član lokalne grupe CREAM.

"Skejt je kao porodica", kaže.

Dajmond ima 14 godina i skejt vozi četiri godine. Dečko njene sestre je počeo da je uči najprostijim trikovima kada je imala deset godina. "Sve prijatelje koje imam stekla sam na skejtu", kaže. "Da nismo ovo počeli da radimo, pravili bi sranja. Sve što smo radili pre skejta bilo je pravljenje sranja."

Protekle tri godine sam provela pričajući sa mladim skejterima, u jednoj ruci sam držala fotoaparat, u drugoj skejt. Mnogi od njih, poput Dajmond, pričali su mi kako im je skejt podario alternativu kulturi nasilja koja samelje veliki broj mladih ljudi.

Evo šta su mi mladi skjteri Nju Orleansa ispričal o tome koliko im je skejt značio u godinama posle Katrine.

Frederik, 22:

Socijalni radnik mi je rekao da treba da probam da vozim skejt. Rekao mi je da je to popularno. Prvo sam mislio da je to za pičkice, znaš, da bi bio kao neki popišani belac. Onda sm probao i dopalo mi se. Moja porodica je bila u fazonu "Šta koj kurac?". Moja porodica je porodica iz kraja, iz koga retko izlaze napolje, znate. Oni nisu pre toga viđali crne klince da voze skejt. Svakoga danas sam odlazio u park, učio fore, družio se sa ostalim skejterima. Sada je skejt veliki deo mog života. Svakoga dana sam u parku. Idem na predavanja i vozim skejt. Samo pokušavam da se nekako držim i uradim nešto od sebe.

Entoni, 16:

Posle uragana sam živeo u mestu Gonzales u Luizijani. Onda smo se vratili nazad. Kad sam se vraćao iz škole jednog dana, video sam da grade skejt park. Bio sam jedan od retkih crnih skejtera. Sada nas ima više. U park sada odlazim sa bratom Lensom i ponekad sa Adamom iz jedne skejt komapnije, ali uglavnom idem sam. Kada ne vozim skejt dosadno mi je, tako da vozim svakog dana. Da to ne radim samo bih sedeo, igrao igrice ili šta god.

Moja porodica me skroz podržava. Kupili su mi skejt i sve što treba. Mlađima pokazujem sve što znam. Prvo sam imao skejt iz Volmarta, ali sam onda upoznao Adama iz organizacije Preservation. Morao sam da mu pokažem neki od svojih trikova, i kada sam to urado dao mi je Preservation skejt. Mnogo je bolji od Volmartove. Sviđa mi se šta radi Ishod [Wair]. Crnac je, jedan je od najboljih, ima to nešto. I Lense, i on je moj uzor.

Mislim da nas Grad ne podržava jer ne žele da se povredimo. Ali ne razumem zašto nam ne sagrade park. Dosta vozimo kod bibioteke. Naročito petkom i subotom. Tamo je i crkva, na uglu kod Lensove kuće i tu smo često. Imamo samo dva mesta.

C.J., 21:

Prodavao sam travu, neću da vas lažem. Prodavao sam mnogo trave, ali više nisam na ulici. Vozim skejt, našao sam posao u restoranu, kuvam, dobijam 10 dolara po satu. Srećan sam. Vozim skejt svakog dana. Više se ne družim sa satrom ekipom, ne želim više da budem na ulici. Imam nove prijatelje koje sam stekao vozeći skejt. Više ne pravim sranja.

Bred, 20:

Počeo sam da vozim skejt posle uragana. Posvetio sam mu se kao pravom sportu. Sada je skejt mnogo veći nego što je bio tih dana. Kada sam ja počinjao, nije bila česta stvar da vidiš crnca na skejtu. Bilo je više za belce. Ljudi su to stalno govorili: "Skejt je za belce". Govorili su mi : "Aha, ti bi da budeš beli dečak". Imao sam 11 godina kad sam počeo, prvi skejt sam kupio u Volmatru. Nekoliko nedelja je sve bilo ok, a onda sam ga polomio. Kupio sam još jedan u Volmartu, ali smo ga brat I ja ponovo polomili. Prvi pravi skejt sam kupio u skejt radnji. Imao je crne točkove.

Kad sam se posle oluje vratio u Nju Orleans, nisam imao pojma da imaju skejt scenu u gradu. Naročito ne crnu skejt scenu. Onda sam otrkio lika koji se zvao Imani i počeli smo zajedno da vozimo. To je bilo 2010. i nije bilo lako naći crnce. Nisi mogao da ih vidiš kako voze skejt u centru grada, možda samo na GO Skate danu. Ali, 2011. su počeli da voze i u centru.

Lens, 16:

Kad je počela Katrina, preselio sam se u Džeksonvil u Floridi. Imao sam šest godina. Vratio sam se sa porodicom pre nekih godinu dana. Skejt sam počeo da vozim sa 12. U to vreme, moj stariji rođak je vozio skejt, obično sam. Dao mi je da koristim njegov skejt, a zajedno smo na Jutjubu učili fore. On je prestao i od tada vozim sam. Počeo sam da vozim u centru i upoznao mnogo novih ljudi.

Vozili smo svakog dana. Suda po gradu. U parku jedino može da voziš a da te ne izbace napolje. Kad su nas izbacivali, pitao sam ženu koja je radila kao obezbeđenje da li mogu da izvedem jedan od svojih trikova pre nego nas izbace. Rekla je može, želela je da vidi još. Bio je jedan skejt park, ali su ga zatvorili. Nekoliko puta smo upali kroz prozor nakon što su ga zatvorili. Ja volim da vozim na ulici i po stepenicama. Ne moraš da brines ni o čemu. Gledamo drugačije na svet. Normlana osoba bi rekla: "To su smo stepenice". Mi vidimo mesta na kojima možemo ili ne možemo da vozimo.

Trej, 18:

Blejao sam, nisam radio ništa, pokušavao sam da sastavim kockice u glavi. Bio sam poslednja godina fakulteta. Tražio sam posao, nisam imao ni prebijene pare. Nisam prestao da vozim skejt, samo sam napravio pauzu. Ljudi misle da sam prestao jer sam mislio da sam postao previše dobar u tome, a u stvari nisam imao ništa drugo da radim osim da vozim. Nisam bio dovoljno dobar. Nikada nisam zadovoljan, uvek guram sebe korak dalje. Bio sam u Nemačkoj, moj tata radi u vojci, tako da oduvek mnogo putujemo. Moj brat je tada počeo da vozi skejt. On me je uveo u ceo taj svet. Do tada sam se družio sa pogrešnom ekipom, ali me je skejt izvukao iz svega toga.

___________________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentarac: Zašto volim da vozim skejt

_____________________________________________________________________________________

Jamize, 17:

Jedan od mojih drugova, Kilan, je počeo prvi da vozi skejt u centru grada. Vozili smo na košarkaškom terenu. Učio sam fore gledajući Jutjub. Ukrao sam i jedno knjigu iz škole o skejterima. Iz nje sam naučio kako da radim proste stvari, poput olija i okretanja. Sa Jutjuba sam učio svaki put kad sam imao pristup internetu.

Patrik, 24:

Počeo sam da vozim kad sam imao 16 godna, najviše zbog toga što nisam bio dobar ni u jednom drugom sportu. Nisam odličan ni u skejtu, ali je to ipak nešto što mogu. Mogu da vozim ulicom i to je nešto što me najviše smiruje.

Crni momci koji voze skejt su klinci iz centra grada. Oni su navikli na taj čvrst mentalitet. Skejt nije bio uopšte kul pre nekoliko godina.

Jamize, u Parisite Skateparku. 2015

Čak, 20:

Počeo sam 2008, sa komšijama, zajebavali smo se po kraju. Bio je taj jedan klinac Najtan, koji je počeo da nas zajebava i pokazuje šta sve ume. Bio sam ljubomoran na njega. Želeo sam da postanem baš dobar, i tako je počelo. Video sam tu neku reklamu na TV-u, bio je neki skejter u njoj. Pitao sam roditelje da li mogu da dobjem prvi skejt i rekli su da. Kupili su je u Volmartu. Tada su svi kupovali daske u Volmartu.

Kako sam rastao upoznao sam sve više i više ljudi iz grada. Ima mnogo pozera, koji su tu da bi pokazali svoje skejteve. Ne podnosim ih. Nisu pravi. Zato sam sa ekipom oformio svoj tim CREAM tim. Prvo nas je bilo samo nekoliko, sada nas ima desetak. Kao bratstvo smo – pomažemo jedni drugima. Skejt je porodica.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu