Koliko košta da budeš vegan u Srbiji

Veganstvo u Srbiji, gde hrana koja uključuje meso upućuje na to da ste pravi Srbin, da se „ima" i da „imate dobru krvnu sliku", može ponekad da se čini kao promovisanje sekte. Uvek kad čujemo za neku nestandardnu hranu za ove prostore, preispitujemo da li je to zdravo, ko stoji iza te zavere i slično, kao da je ona hrana koju inače jedemo apsolutno okej i nema veze sa ideologijom.

Ako krenemo malo da kopamo, doći ćemo do toga da naše srpske navike nemaju baš mnogo veze sa ovim podnebljem i sa zdravljem, već sa prilikama koje su nas zadesile. Na „našu" kuhinju uticale su najviše Turska i Nemačka, a pre njih Vizantija. Krompir koji je nezaobilazni deo naše trpeze, doneo je Dositej Obradović tek početkom 19. veka. Ljudi koji ne mogu da shvate „kako to ručak bez mesa", treba da znaju da se istorijski meso u Srbiji, u selima, gde se nalazila većina stanovništva, jelo uglavnom u posebnim prilikama – praznicima, svadbama i slično.

Namirnice koje su autohtone za Srbiju su pšenica, ječam, raž, spelta, od biljaka kopiriva, zelje, pečurke, pa u skladu sa tim, naša jela su razne pite, proje i ostali specijaliteti od žitarica.

Pošto su ljudi ovih prostora u velikom procentu pravoslavci, to uključuje i post, pa je naš narod bio kreativan po pitanju toga da osmisli jela bez mesa i mlečnih proizvoda.

Ako sklonimo sve te super gurmanluke koje lažno predstavljamo kao tradicionalno naše, srpska hrana, tradicionalno gledano, veoma je jednolična, pa zato nema straha od toga šta to, zaboga, jedu vegani, jesu li to samo tri namirnice u krug i da li su to neke super-skupe stvari koje se nalaze samo u luksuznim prodavnicama. Da se razumemo, da bi bio vegan, moraš da se informišeš o tome, da planiraš, da naučiš nešto da spremiš od jela, jer kao što ne može da se živi na ćevapima sa kajmakom, tako ne može da se živi ni na džema i 'leba.

Stručnjaci iz oblasti zdravlja upozoravaju da je neophodno da se povede računa o tome, ako se prelazi na veganstvo, ali upozoravaju i generalno na to da povedemo računa da unosimo u organizam više stari koje nam fale u klasičnoj ishrani.

Najveći hajp oko veganstva u Srba, došao je naravno, sa Novakom Đokovićem, i šokantnim saznanjem da čovek, sportista,miljenik nacije ne jede meso, mlečne proizvode i jaja. Noletovi fanovi su se zabrinuli za njegovo zdravlje, jer valjda oni bolje znaju od tima najboljih nutricionista koji su njegovi savetnici. Sa druge strane, to je i bila jedna od najvećih zamerki – lako je njemu da bude vegan kad ima gomilu para da priušti sve te stvari koje nisu sa ovoga sveta.

Tragom mita o skupoj veganskoj hrani, ja, kao mesožderka, odlučila sam da pitam vegane da li je ovaj način ishrane skup i komplikovan. A zašto? Zato što koliko god neki od vegana bili smarači sa svojim promovisanjem „prave ishrane", nikad neće biti ni blizu trolova koji su opsednuti veganima (ili vegUnima, kako sam videla da ih negde zovu), smaraju ih ničim izazvani svojim komentarima i doskočicama „vidi ja jedem leševe he he", „a vi pasete travu, je l?'" i slično, a zapravo ni ne znaju kako to funkcioniše u praksi.

Razgovarala sam sa Evom da bih saznala kako to izgleda kad si veganka u okruženju srpskih mesoždera. Usput, pozvala me je na ve čeru da bih videla na licu mesta kako to izgleda. Eva ima 23 godine, radi kao istraživačica pripravnica i sama sebi sprema obroke. Pitam je kako je odlučila da bude veganka i kako je to uticalo na ljude oko nje?

- Sa veganstvom sam počela na drugoj godini fakulteta. Prijatelji su bili iznenađeni. Prvo je krenulo od prozivanja, da bi kasnije došlo do toga da im je, na primer, neprijatno da jedu meso preda mnom. Od njih, troje su postali vegetarijanci, a dvoje idu ka veganstvu. Kad sam rekla da sam veganka, onda su počeli da istražuju i da se edukuju, ovi koji su postali, uticali su na druge ljude iz njihovog okruženja svojim primerom da i oni postanu.

Eva je bila u nabavci tog dana kad sam svratila kod nje i ovo je kupila: čips XXL 165 din, sok breskva 2L 130 din, čokoladne napolitanke 89 din, keks sa čokoladom 90 din, toskanski miks zamrznutog povrća 195 din, nudle 4X29 din - 116 din, ovsenu kaša sa brusnicom 295 din, peršun 20 din, šampinjone 110 din, beli luk 16 din, cveklu 11 din, instant supu od povrća 58 din, sos od limuna 220 din, sve ukupno 1.515 dinara.

Pitala sam je kako izgleda kada se kao veganka nađe u okruženju ljudi koji jedu meso i stvari koje potiču od životinja.

- Vremenom sam razvila mehanizam da iskuliram. Na primer, kad neko govori o roštilju, neprijatno mi je, ali sam naučila da ne ulećem u svađe. Razvila sam toleranciju na sve moguće zajebancije.

Ono što je meni važno je da ljudi počnu da razmišljaju o tome šta jedu i zašto to jedu, jer kao i većinu stvari, radimo ih zato što tako to ide, tako treba. Nisu oni krivi, to je kulturološki. I onda mi je bitno da ih informišem i zato sam naučila da budem strpljiva i da kuliram prozivanja, osim ako je neko baš kreten i cilj mu je samo da maltretira.

Pitam je ima li elitizma u veganstvu, a Eva kaže da postoje dve vrste vegana: "oni koji su to iz moralnih razloga i oni koji su to zbog zdravlja."

- Ovi koji su vegani zbog zdravlja, uglavnom su viša klasa, kupuju skupe proizvode bez kojih se može. Postoji neki moralni elitizam, u smislu da ljudi osuđuju, ali ja mislim da je to kontraproduktivno. Ako ne možeš da iskuliraš, onda izbegni razgovor. Poenta je da ih informišeš, da bi ljudi počeli da misle, a kad osuđuješ samo povećavaš predrasude i ništa više.

Ja sam se informisala tako što sam gledala kako to izgleda kad se sprema veganska večera. Eva mi je rekla da ljudi najviše smaraju pitanjima odakle unosi proteine, kojih ima najviše u žitaricama, raznim semenkama, orašastim plodovima, raznom povrću. Ona ne kuva redovno; često jede gotovu hranu, ima gomila gotove veganske hrane koju spremi. Njen dečko, kada je kući jede isto što i ona, a rekao mi je da je vremenom prestao da jede meso u njenom prisustvu.

Eva u akciji – sprema vegansku večeru

Za nas troje, Eva je spremila za večeru špagete, mešano povrće, koje je malo izdinstala i dodala začine i šampinjone, koje je spremila po receptu njene bake. Za sve ovo da treba ukupno pola sata da se spremi.

Evina večera po bakinom receptu

Pošto mi je ovo bilo super-ukusno iskustvo, uspela sam da se uvalim na još jednu vegansku večeru, u svrhu istraživanja, naravno, ovog puta kod Milene, koja ima 22 godine, studentkinja je književnosti i bavi se prevođenjem. Tražila sam joj recept za večeru koju je spremala.

- To je neki rižoto sa povrćem - u to ide luk, 2 šargarepe, patlidžan, tikvica, 200 g pečurki, tomatino (ili domaći paradajz-sos), 2 šoljice pirinča, začini po ukusu. Za to treba oko sat vremena. To je prednost kad spremaš kuvana veganska jela, ništa se ne sprema više od sat vremena sa sve seckanjem, osim ako je neko posebno jelo.

Milenin rižoto koji smo slistile u roku od 5 minuta

- Od 2010. sam počela da se hranim na ovaj način, iako nisam znala šta je veganstvo" – priča mi Milena dok večeramo. Nikad nije ni volela meso, a na mlečne proizvode je alergična, pa ih nije ni jela. Kao mala, redovno je išla na selo kod tatine familije i tamo su klali svinje, zbog čega se užasno osećala. Od 2014. je postala veganka potpuno, posle jednog dokumentarca o ubijanju životinja, koji nije mogla da odgleda do kraja, jer je plakala.

Kad sam je pitala kako su reagovali ljudi oko nje, rekla mi je da joj mama u početku nije dala podršku, jer je mislila da ne može neko tako da se hrani, a sada i ona jede manje mesa, nekad kuva i posebno za nju.

- Prihvatila je i kad sam joj dala primer Novaka Đokovića, kao, eto, može i on " – kaže mi Milena. Brat se najviše protivio i prozivao, ali sada je prihvatio i on.

To što je ona postala veganka, uticalo je na njenu drugaricu da postane vegetarijanka i ide ka tome da postane veganka, jedan drug je vegetarijanac, što je uticalo na to da i njegova porodica isto krene sa tim, a jedna drugarica ide ka vegetarijanstvu.

Milena mi kaže da joj je veganstvo donelo mnogo novih iskustava.

- Recimo, upoznala sam dečka preko veganske grupe. Godinu dana smo zajedno i pre nedelju dana smo počeli da živimo zajedno. On u početku nije znao da kuva, ali sada svašta zna, pa oboje spremamo hranu.

Posle ovih večera, odlučila sam da se malo aktivnije uključim u organizaciju veganskih obroka, pa sam pošla na Kalenić pijacu u nabavku. Vođa Kalenić-vegan ture bila mi je Natalija, koja ima 21 godinu, treba da počne da radi u kol-centru, u gužvi je, ali smo uspele oko 8 sati ujutru da se nađemo i kupimo šta nam treba za 15 minuta.

Natalija je već bila u aktivističkom okruženju, gde su većina ljudi vegetarijanci ili vegani, pa kaže da ona nije imala mnogo uticaja na tu grupu, ali je uticala na svoju porodicu da uz nju probaju drugačiju hranu.

Natalija sebe i dalje ne zove vegankom, iako ne kupuje mlečne proizvode, kao ni meso.

- Odlučila sam da prestanem da jedem meso tokom blokade filozofskog i filološkog fakulteta 2011, kada sam pomagala oko spremanja hrane u aktivističkoj kuhinji iz Novog Sada. Najteže mi je bilo da objasnim tati da neću umreti bez mesa. Osim toga ništa nije bilo teško, jer to prosto ne vidim kao hranu niti imam potrebu da jedem.

Sa godinama joj spremanje veganske hrane postaje sve zanimljivije, jer više putuje i otkriva razne recepte i načine spremanja hrane, pa sve više uživa u kuvanju.

Pitam je kako izgledaju zajednički obroci sa ljudima koji nisu vegani.

- Zavisi sa kim jedem… Ima ljudi koji misle da je smešno da se zajebavaju na račun vegetarijanstva/veganstva ali sam većini iz svog okruženja objasnila razloge zbog kojih je to meni bitno tako da ne dobijam neumesne komentare tokom jela. Što se tiče mesa, sve više mi smeta miris tako da jako retko imam takve obroke sa nekim.

U nabavci smo kupile šargarepu - 70 din kilo, cveklu - 30 din kilo, šampinjone - 100 din 500 grama, zelenu salatu - 50 din komad, prokelj - 100 din kesa, budnevu - 70 din parče(100 din kilo) i rukolu - 50 din, ali ne sećamo se koliko nam je žena dala, sve ukupno 470 dinara.

Na kraju smo u pekari doručkovale, da vidimo šta ima u ponudi, osim praznog bureka i kifli, i mogu da kažem – ima svačeg lepog i jeftinog.

Ova veganska tura mi je otkrila da se radi o hrani koju i inače jedem i da nije ništa posebno čudno i neobično. Nisam sigurna da bih mogla ovako da se hranim u potpunosti, verovatno zbog lenjosti da odbacim duboko usađene navike. Glavni utisak mi je, ipak, da mehaničko trpanje hrane u sebe nikom ne daje pravo da drugima procenjuje i određuje šta da jedu i kako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu