Ponele smo neke slatkiše koji se neće istopiti dok stignemo do tamo i podelimo deci u naselju.- Prošli put kad sam išla da ih posetim nisam im ništa odnela, a oni su me pitali da li imam nešto, pa mi je bilo baš bezveze – kaže Milica koja vuče punu torbu slatkiša.Milica je aktivistkinja i bila je i zaposlena na projektima u okviru kojih je pomagala Romima koji žive u neformalnim naseljima. Pomagala im je u komunikaciji sa institucijama, oko dobijanja socijalne pomoći, vađenja ličnih karti i ostale dokumentacije koja je uglavnom misaona imenica za većinu njih, a posebno onih koji su izbegli sa Kosova, koje šalju u druge gradove da reše svoj status. Sada radi sa migrantima, a svoje „Romčiće", kako kaže za decu, posećuje na svoju ruku i pomaže im koliko može.- Školovana romska elita obično nema dodir sa Romima koji žive u siromaštvu. Jako im je bitno da istaknu razliku između „mi" i „oni". Oni misle da su tu gde su zato što su bolji od drugih, a ne zato što je to bio splet mnogih drugih okolnosti – kaže mi Milica.Kako polako prilazimo naselju koje većim delom liči na deponiju, baš onako kako smo do sada i imali prilike da viđamo u medijima, zaleće se gomila dece ka njoj i pitaju da li ima slatkiše za njih. Usput grle i mene i pitaju da li sam i ja „učiteljica", a misle na volontere koji si uključeni u program predškolskog obrazovanja, a koji vode romsku decu u školu i prate ih tokom školovanja.
Reklame
Ispred nas se parkira mali Esat svojom drvenom formulom, koju je, kako kasnije saznajem, sam napravio. Milica mu gleda opekotinu na ruci i pita što nije otišao kod lekara. On kaže da se plaši. Opekotinu je dobio kad je pao u nesvest pored vatre oko koje se igrao sa drugom decom. Pao je u nesvest od gladi, jer tog dana ništa nije jeo. Pitam ga da li mogu da slikam opekotinu, on ne da, ali zato mi kaže da slikam njegovu formulu obavezno jer je sam napravio, a sad će još da je „doradi".- Ej, šta slikaš ti? – viče na mene čovek koji slaže neku plastiku pored kuće na koju smo naišli. – Nećemo više da se slikamo, stalno dođu novinari, slikaju nas tu kad im nešto treba, kažu da je za nešto drugo, pa mi posle ispadamo ovakvi i onakvi – kaže Safet dok razgovaramo sa njegovom ženom Nadirom, koja je poodmakloj trudnoći i drži dete dok objašnjava Milici kakav je problem imala kad je išla u socijalno.Milica mi kaže da je navikla na to, jer se Roma obično sete samo kad se obeležava neki dan bitan za Rome, i kad treba da se skupe da učestvuju u nekoj manifestaciji kojom se skupljaju politički poeni.- Možeš samo da slikaš tu kuću što se srušila od kiše, pa nemam pare da je popravim – kaže Safet.
Iznad kuće visi kabl kojim je sprovedena struja od nekog čoveka koji jedini u naselju ima struju i tako je „iznajmljuje" ostalima. Plaćaju 3, 4 hiljade dinara, kako njemu dođe, a oni mogu samo da prihvate ili odbiju.
Reklame
Njegova žena mi pokazuje deo kuće, ili nešto što je nalik njoj, koji je jedna prostorija, a tu spavaju njih dvoje i šestoro dece. Primećujem da ona, kao i druge Romkinje koje sam tog dana videla, izgleda dosta starije od svog muža, toliko da sam na trenutak pomislila da mu možda nije majka. Pitam je koliko ima dece i da li je znala da će ih imati toliko. Kaže mi da voli decu, ali da se ona ništa nije pitala.- Htela sam ja da stavim spiralu, ali ne mogu zbog zdravlja. Mnogo teško nosim kad radim, pa zato ne mogu, znam ja – govori mi Nadira, skroz sigurna u te svoje reči.- Ma da se ona pitala, samo bi dvoje dece bilo, ali lepše nam je ovako. Ja bih voleo još jednu devojčicu, ali kako bude – kaže Safet kroz osmeh.Dalje idemo ka drugoj kući ispred koje je Sofija, mlada žena od 23 godine sa petoro dece. Pitam je da li ima neka Romkinja tu u naselju njenih godina da nije udata i da nema decu. Malo vrti glavom, pa kaže da misli da nema.
Ona je radila kao čistačica na parkingu još od svoje četrnaeste, dok nije ostala trudna, kada je dobila otkaz.- Ma nisu me moji terali da se udam. Oni su me sve podržavali, izlazila sam i u grad i sve, oni su drugačiji nego drugi romski roditelji. Ali eto, ja sam htela da se udam. A dobar mi je muž, ne mogu da kažem, pomaže mi oko dece koliko god može. Ali on mora po ceo dan da radi, da skuplja sirovine i da zaradi možda 200-300 dinara dnevno nekad. Dvoje dece mi je bolesno, ovo jedno ima astmu, a ja ne mogu da ih vodim kod lekara, jer to znači da muž tada neće da radi, da zaradi pare, nego da čuva decu – kaže mi Sofija.
Reklame
U kraju imaju nekog mesara koji im ponekad daje meso na veresiju, pa plate kad imaju, ali nikad ne smeju da ostanu dužni, jer će onda da se priča da su nepošteni.Pita je Milica je li opet trudna, a Sofija kaže da jeste i da ne zna šta će, jer nema pare da se „čisti". Kaže da nekad deca moraju da preskoče školu, jer tog dana nisu jeli.Njihova učiteljica je dobra, jer to može da razume, a mnogi nemaju tu sreću, jer učitelji znaju javno na roditeljskom da ih prozivaju kako nisu motivisani da decu daju u školu, a njih je onda sramota da dođu u školu i na roditeljski i tako u krug, objašnjava mi Milica.U tom trenutku dolazi neki stariji komšija koji viče na nju, zato što ne pazi na decu, koja prave galamu. Sofija se tu ljuti i ne da na svoju decu, a mi polako odlazimo dok se gužva ne smiri.
Dok slikam Sofijinu decu na nekoj kao improvizovanoj prikolici i oni mi pokazuju u nekim novinama neku plavušu belog tena i kažu „ista ti" i onda mi pokazuju Telenorov katalog i kakve bi telefone voleli da kupe, opet se neka buka čuje.Ja ne shvatam odmah, a Milica mi pokazuje da se sklonimo, jer je izgleda neki čovek tukao ženu u kući pored. Gledamo da li je neko već pozvao policiju. Milica mi kaže da oni hoće da dođu, ali da se to ponavlja svako malo, i da ta žena ne može ništa da uradi, jer živi sa njim i on joj hrani decu.Dok tako uznemirene pratimo šta se dešava oko kuće gde se upravo desilo nasilje, idemo kao uzbrdici, kao još jednoj kući.
Reklame
Usput srećemo dečaka koji gura kolica u kojima je beba u bodiju na kome piše „My grandma make a wish, and I came true" („Moja baka je zamislila želju i ja sam se ostvarila"). Devojčica je unuka baka Rade, koja je glavna u naselju i koja pomaže svima.
Sa njim je devojčica od recimo 6 godina koja mi pokazuje svoje nalepnice na noktima i pita me da li može i meni da nalepi jednu.
Ona ima i pakovanje šnalica u ruci, vidi se da su jedna od imućnijih porodica tu u naselju, jer im brat „radi u firmi" – to ponosno ističu.Sve više sam žedna, a shvatam da ovde retko koja kuća ima vodu i da je utoliti žeđ ovde skoro pa nemoguća misija. Sramota me je i da pitam ovde da li imaju ljudi vodu za piće.Stigli smo do Eminine kuće, gde me njena deca pitaju odmah za koje novine radim. Kažem im da je u pitanju VICE, a oni se odmah obraduju.- E, mama, bio je Egzon tamo, snimali su ga za taj Vajs, to su ti – oduševljeno kaže jedan od Emininih sinova.
Emina mi kaže da je sa svojim mužem Emranom izbegla sa Kosova zato što su im Albanici stalno upadali u kuću i uzimali novac, a posle ih proterali.- Mi smo živeli na selu, tamo smo imali kuću. Ja selo mnogo volim, sve poslove sam tamo radila po ceo dan i moglo je da se zaradi i živi. Ja bih volela da idem na selo negde, ali moj muž ne bi nigde više da se seli. Muka mu je da menjamo, ne znamo šta nas čeka – kaže Emina.Zvoni joj mobilni, zove je muž iz zatvora. Ona priča sa njim nekih pet minuta i kad završi, moli me da ne slikam, jer je njenog muža sramota što žive tu gde de žive. Kaže da su ih jednom već tako prevarili neki novinari, da su rekli da je za nešto drugo, pa su ih stavili u novine.
Reklame
Posle toga još objašnjava Milici da je mogla samo jednom da ode do socijalnog za pomoć, jer joj je muž ljubomoran. Kaže da zato ni ne može negde da ide da radi, samo tu u okolini skuplja sirovine, kad nema, onda prosi, i sramota je zbog toga. Kaže da nekad i starija deca prose, kad za taj dan nemaju da jedu, a treba te nedelje i da idu u školu.
Izlazimo iz kuće, a ispred njena stidljiva ćerkica, od nekih 7,8 godina pere sudove. Ima ozbiljan izraz lica, a pogled kao da ima 20 godina. Obučena je pink majicu, iste boje kao čaršafi koji se suše pored nje i odmah vadim foto-aparat da slikam, a njen brat mi dodaje da ne slikam prljavo nešto, jer je to „ružno".Dok me ispraća iz naselja Milica mi priča kako ovi ljudi nekad nisu svesni diskriminicije, zbog raznih mehanizama odbrane, ali mogu da budu, ako se sa njima radi i ako se edukuju.- Oni dođu u sud da dobiju dokumenta koja su im neophodna da ostvare bilo kakvo pravo, a sudijama je to ogromno smaranje, jer su im takvi sporovi nešto što misle da rade kao po kazni. Romi sa kojima sam ja tu gledaju isprepadano samo da li će biti sve u redu, da li će dobiti dokumenta. Oni ne čuju sve uvrede koje im sudije, koje su često needukovane izgovore. Ne čuju kada im sudije kažu da „postoje očigledne civilizacijske razlike". Oni, sa kojima sam ja radila, su nepismeni i tresu se samo od te odluke da li će da dobiju dokumenta na osnovu kojih će moći da traže hranu i pomoć za svoju decu – kaže Milica.Romi u Malom Leskovcu ne znaju da je 8. april Svetski dan Roma.
