Reklame
Svaštara

Navukla sam se na laksative

Sranje je životna činjenica. Takođe je i dobar lakmus test za zdravlje unutrašnjih mehanizama tela.

pisao Salvia Plath
27 Maj 2015, 7:09am

Fotografija autorke

Sranje je životna činjenica. Takođe je i dobar lakmus test za zdravlje unutrašnjih mehanizama tela. Redovna, čvrsta stolica pristojne boje? Zdrav si. Crna i nalik katranu? Nešto se verovatno događa. Nisi se istovario par dana? Pojedi bananu ili trkni do apoteke.

Laksativi su dobar lek za zatvor, ali takođe mogu da prikriju toksičnu tajnu. Za one koji imaju poremećaj ishrane, laksativi mogu da postanu pomoćno sredstvo, mogu da se navuku na njih i da postanu oružje koje škodi telu.

O anoreksiji i bulimiji, kao i o mnogim drugim mentalnim poremećajima, teško je razgovarati. Njih prati sramota, stigma, i strah od toga da će na onoga ko pati od njih ljudi gledati drugačije. Ali ono o čemu slušamo i razgovaramo još manje su muškarci i žene koji vise na klozetskoj šolji i zloupotrebljavaju laksative do te mere da osećaju akutan bol, čisteći svoje debelo crevo da bi bili vitki. Nema tačnih statistika o tome koliko ima takvih ljudi u UK, ali otkriveno je da većina ljudi koji pate od poremećaja ishrane u nekom trenutku koriste laksative.

Šest meseci svog života, ja sam bila jedna od tih ljudi.

Pošto sam kao adolescentkinja imala problema s anoreksijom, prvi put sam otkrila „dulkolaks" u šesnaestoj godini.

Bio je Božić, doba kada se svi klanjaju na oltaru prežderavanja, nisam kenjala možda tri dana, zbog čega sam bila toliko nervozna da nisam mogla da spavam. Koliko god da sam se trudila da preko grla iščupam pojedenu hranu – dražila sam krajnike u nadi da ću se tako ispovraćati – ništa nije izlazilo napolje. Zato sam zamolila tatu da ode do apoteke i uzme mi nešto što će mi pomoći da se olakšam. I pomoglo mi je. Itekako. Nema potrebe da kažem da sam se navukla, i kada sam potrošila zalihe svojih roditelja, kupila sam laksative i šest meseci ih uzimala svakodnevno.

Tokom tog vremenskog perioda, kenjala sam nebrojeno mnogo puta. Posle mene, toaleti su izgledali kao da je pala atomska bomba. Stomak mi je bio apokaliptičan. Grčevi su bili razarajući. Smišljala sam na desetine izgovora da se iskradem i sednem na klozetsku šolju da pustim tečnost boje rđe iz creva. Znojila sam se, imala grozne gasove i trajnu spoznaju da sam puna „otrova" kojeg moram da izbacim napolje.

Kupovala sam laksative gde god sam stizala: u „Butsu", supermarketima, „Paundlendu" – lako su dostupni za kupce svih uzrasta. Male, žute pilule bih šteknula u novčanik, ili u rupu koju sam izdubila u dušeku. Prebrojavala sam ih na klupi tokom časova španskog – tajming mi je bio savršen, uzimala sam ih deset sati pre nego što sam želela da idem u toalet, da bi proradili usred noći, kada niko nije mogao da me čuje.

Mada, na kraju su moji roditelji ipak otkrili; u nekom trenutku je moja mama shvatila da redovno mora da oriba grozni toalet koji izgleda kao da nije čišćen šest meseci. Maske su pale. Da budem iskrena, laknulo mi je. Moji roditelji su bili sjajni i pomogli su mi tokom terapije i dok nisam stala na noge. Danas više nisam zavisna od laksativa.

Ja sam ih uzimala zato što sam mislila da je to bio efikasan način za čišćenje, da sam „izbacivala" kalorije pre nego što moje telo ima priliku da ih apsorbuje, da sam se rešavala svih masti koje sam konzumirala, i izbegavala užase gojenja. Osećaj praznine mi je izazvao zavisnost. Bio mi je neophodan. Plašila sam se da će moje telo zadržati ono što sam pojela, ako ih ne popijem. Kada sada razmislim o tome, pretpostavljam da su razlozi za to bili mnogo složeniji.

Jedna medicinska studija u SAD govori o zloupotrebi laksativa kao o samokažnjavanju, i u njoj je zaključeno „da ne treba prenebregnuti samopovređivanje i potencijalno anksiolitično dejstvo". Zloupotreba laksativa svakako može da neutralizuje strah od gojenja, i za mnoge – uključujući i mene – fizički faktori su svakako bili vid samopovređivanja.

Ali tužna istina je da koliko god prazno ili „bezbedno" se osećaš kada uzmeš veliku dozu laksativa, njihov udeo u gubitku težine je neznatan. Dok bilo kakva hrana stigne do tvog debelog creva, gde laksativi deluju, tvoje telo je većinu kalorija već apsorbovalo. Čistiš se samo od vode, elektrolita, minerala i fekalnog otpada.

Kejtlin*, koja je počela da uzima laksative kada ih je otkrila radeći u apoteci, ali je od tada prestala, sada vidi zaludnost njihovog uzimanja. „Laksativi ti daju lažan osećaj sigurnosti. Misliš da mršaviš, a u stvari samo izbacuješ vodu iz organizma i ravnoteža elektrolita ti utiče na rad srca. Od laksativa se uopšte ne mršavi".

U nekom trenutku se pojavi i problem tolerancije. Hronični konzumenti laksativa rizikuju da poremete prirodan ciklus svog debelog creva do te mere da ne mogu da se olakšaju bez velike doze laksativa. Džordan, koji ima 25 godina, veruje da je zloupotreba laksativa imala jak uticaj na njeno zdravlje. „Imam mnogo problema sa probavnim traktom i moram da uzimam lekove da bih išla u toalet", kaže ona. „To je nešto od čega nikada neću moći u potpunosti da se oporavim".

Dehidracija koja se javlja usled zloupotrebe laksativa može i da ti stvarno sjebe organe – gubitak vitalnih minerala kao što je kalijum izaziva veliko opterećenje srca, nerava i debelog creva. To ponekad može da rezultuje hospitalizacijom. „Usled upotrebe laksativa", izjavila je jedna devojka za BBC-ijevu emisiju „Vočdog", „ogulila sam zidove želuca. Bezbroj puta sam morala da odem u urgentni centar zbog stomačnih grčeva". Sada su joj creva postala lenja. Kao i kod zavisnosti od bilo koje druge droge, telo na neki način postaje nesposobno da funkcioniše bez nje.

Problem je u tome što je laksative – koji su, budimo iskreni, veoma jaki lekovi – veoma lako pribaviti. Da li bi apotekari trebalo da odbiju da prodaju, ili da barem postave neka pitanja devojci u školskoj uniformi koja želi da kupi „senokot"? Čak i ako kaže da je za njenog tatu? Možda. Mene su samo jednom ispitivali: kasirka je pitala svog poslovođu, koji je odbio da mi ga proda. Sećam se da sam se zarumenela, prazan stomak mi se grčio od ansksioznosti, i izletela sam iz prodavnice. Ali manje mi je bilo neprijatno, a više me je mučilo to što svoj fiks moram da nabavim na nekom drugom mestu.

______________________________________________________Pogledajte naš dokumentarac o zavisnosti od droge na ulicama - "Sisa, kokain za siromašne"

______________________________________________________

Lindzi, 20-godišnjakinja, sedam godina je zloupotrebljavala laksative. Nedavno je videla da ih u „Butsu" sada prodaju u pakovanjima od po 100 komada. „Iskreno, tako je samo lakše", kaže ona, objašnjavajući da kasirke u supermarketima ne uviđaju problem. „Niko me nikada nije ništa ni pitao, niti mi se suprotstavio kada sam kupovala više pakovanja", kaže Rebeka. Iz moje perspektive, to što „Buts" sada prodaje laksative u pakovanjima od po 100 komada je znak za uzbunu. Time su olakšali ljudima sa poremećajem ishrane da ugroze sami sebe.

I šta zapravo može da se učini?

B-eat UK, vodeća nacionalna dobrotvorna organizacija za poremećaje ishrane poziva na veća ograničenja prodaje laksativa u Britaniji. Sasvim konkretno, traže zabranu prodaje za decu ispod 16 godina, određivanje maksimuma broja tableta u pakovanju, stroge propise prodaje, i oznake na pakovanjima na kojima jasno treba da piše: „Ovo nije dijetalni proizvod". Ali supermarketi i apoteke uglavnom ćute po ovom pitanju. To je sramota, jer ograničenje dostupnosti bi moglo da predupredi zdravstvene probleme koji su nusproizvod zloupotrebe.

Izgleda da je zloupotreba laksativa jedna od poslednjih prepreka u našoj široj raspravi o poremećajima ishrane, jer iskreno, ljudi i dalje imaju raznorazne predrasude kada je u pitanju kenjanje. Uprkos tome što je ova manifestacija poremećaja ishrane preovlađujuća, uvek ćemo pre čuti priču o devojci ili momku koji su se izgladneli do težine od 30 kilograma. I dalje nas duboko šokira prizor mladih, živih kostura, kojima rebra prete da probiju kožu debljine flis-papira, ali skoro da smo se navikli da ih gledamo. To je ono što nas asocira na izraz „poremećaj ishrane".

Ali samo zbog toga što se neko ko zloupotrebljava laksative ne uklapa u ovu sliku (na vrhuncu moje zloupotrebe laksativa, ja sam bila veoma mršava, ali ne toliko da bih svojom pojavom šokirala ljude), to ne znači da nije zarobljen u sličnom krugu zloupotrebe, fizičkog bola, usamljenosti i psihičkih problema. Uzimajući u obzir da i do 1,5 miliona ljudi u Britaniji pati od poremećaja ishrane, i da veliki deo njih verovatno zloupotrebljava laksative, to je nešto što moramo da prestanemo da sakrivamo pod tepih.

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
doktor
Kaká
pilule
Vice Blog
fenomeni
Zavisnost
Zdravlje
Mentalno zdravlje
sranje
mentalna bolest
Anoreksija
Govno
laksativi
bulimija
imodijum
poremećaj u ishrani
zloupotreba
zavisnik
hemičar
apoteka
тоалет