Zašto matadori ne jedu pred borbu sa bikom

Kao neko ko upražnjava kirtan, znam da je krava moćan verski simbol, za one koji je poštuju ona predstavlja pravičnost. Ova životinja je sveta i predmet samilosti. Sve mi to prolazi kroz glavu dok sedim na kamenim tribinama Plaze de toros u Sevilji i gledam kako energično ubadaju bika u mozak, zbog neuspešnog zamaha mačem nižerazrednog matadora.

Svakom ko je bar jednom gledao koridu (Španci je ne zovu "borba sa bikovima") ono što matadori rade da bi zaradili za koricu hleba je… rizično. Onako gizdavi u skraćenim sakoima i sa plaštom u ruci, šepureći se stupaju u arenu sa petogodišnjom zveri koju su gajili isključivo da bude razjarena, ukopavaju pete u pesak i dozivaju životinju.

"Toro! Toro!"

Ako je dobar vetar, plašt se povinuje matadorovoj volji i bik prolazi kroz njega bez koske. Njegovu umešnost masa će nagraditi klicanjem. U finalu ovog spektakla u tri čina (ne zove se sportom), čovek ima na raspolaganju 15 minuta da dokrajči bika. U zavisnosti od njegove veštine, ta poslednja scena može biti snažno dirljiva ili amaterski koljačka.

Kajetano Rivera Ordonjez (38) potiče iz poznate porodice boraca sa bikovima; njegov otac je slavno stradao u areni 1984. godine. Na dan koride, matador je ozbiljan, odmoran i strepi — od vetra, bikove ćudi, očekivanja mase. Satima pred borbu posti.

"Creva moraju da mu ostanu prazna u slučaju da budu otvorena, bilo bikovim rogom ili hirurškim nožem", kaže Aleksander Fisk-Harison, autor knjige Fijesta: Kako preživeti bikove Pamplone i Ordonjezov prijatelj. Kao kad pčelare ubodu njihove sopstvene pčele, ovde su slučajna ubadanja sastavni deo posla, a najčešće su povrede ekstremiteta, prepona i abdomena. "Matadori moraju da se nose sa takvim sitnicama", objašnjava Ordonjez, koji priznaje da svake sezone doživi jednu ozbiljnu povredu.

_________________________________________________________________________

Borba petlova na Filipinima

_________________________________________________________________________

Posetite koridu i vrlo verovatno ćete videti kako čovek leti kroz vazduh ili je oboren u prašinu. Osim ako nije mrtav, matador će uvek ustati. "Moj prijatelj i učitelj Huan Hoze Padilja bio je proboden rogom kroz vrat — bukvalno, rog je potpuno izašao na drugu stranu — što je usput izazvalo tanušna naprsnuća njegovog kičmenog stuba. Vratio se u arenu dve nedelje kasnije", kaže Fisk-Harison.

Baš kao što je balerina vitka i gipka, tako je i torero idealno građen. "Kad jedem s matadorima, primećujem sklonost ka mesožderstvu, a onda ih najednom obuzme svest o važnosti vitamina, pa naruče salate i voće", kaže Fisk-Harison. "Ne zaboravite da je jedan od najboljih i najvičnijih matadora — Morante de la Puebla— debeljuškast, ali možda baš zbog toga nema uvek najbolji nastup."

Ako je torero zadovoljio svoju publiku — obeleženo trofejima u vidu bikovog uva, oba uva ili repa — proslave posle borbe umeju da budu raskošne. Naravno, to će zavisiti i od matadorove plate, koja može da dostigne i sedmocifreni iznos ako je posebno vešt. " El Huli je na svom vrhuncu zarađivao 5 miliona evra godišnje", otkriva Fisk-Harison. "Mada većina njih ne uspeva da zaradi za život."

Da bi se opustio posle borbe u areni, matador će posegnuti za žestokim alkoholom i šerijem ( Manzanilom, konkretno). U ovoj zemlji, opijanje je više umeće nego razbibriga. Kaže se da ako čovek ne podnosi dobro piće, znate da je turista. Kao takav, Španac će odbiti lek za mamurluk , ali Englez Fisk-Harison nije toliko ponosan. Njegov čudotvorni lek za naredni dan — rog se rogom izbija — "jeste dva prsta votke sipanih u ohlađeni gaspačo, posle trčanja. Zovem ga Madona sa ledom, zato što je sličan koktelu Bladi Meri."

Pročitajte: Navijački teror grafitima u Beogradu

Za večeru, zvezda je iberijsko svinjče. Pred kraj svog života, životinja jede žir (belota), bilje i travu. Spremljeni jamon je složen, izvrsne teksture i skup kao sam đavo. Gozba se nastavlja sa pluma ibérica, masnom plećkom, skuvanom prosto sa morskom solju. "Neverovatno je", kaže Fisk-Harison, "i komad mesa koji nećete naći nigde sem u Španiji."

Ono što, naravno, nedostaje na meniju jeste pogubljeni bik. Posle borbe, lešine — svih šest bikova — tranžiraju se kako bi se narednog jutra prodale na pijaci. Na lešine izvan arene čekaju mesarske hladnjače, u nekim slučajevima, sa sekirama na gotovs.

Iako bik koji se borio završi u lancu ishrane, on retko stigne do torerove viljuške. "Nikad nisam jeo carne del toro de lidia sa matadorom", kaže Fisk-Harrison tokom našeg razgovora. "Najbolji matadori ubiju 200 i nešto bikova godišnje samo u Španiji, ne računajući ono što se tokom zime dešava preko u Latinskoj Americi. [Kad bi jeli samo njega], nikad ne bi jeli ništa drugo!"

Kuvari koji ne podržavaju borbe sa bikovima, međutim, ne odbijaju da prave tapas od nusproizvoda — džigerice, odreska, šnicle i repa. Zato što se životinje uzgajaju za borbu, a ne kao hrana — što će reći, bika će ubiti bilo da će ga pojedu ili ne — meso je relativno jeftino i do 10 evra po kili manje od obične govedine.

U Sevilji, moj prijatelj Felipe, čija porodica uzgaja slavne bikove Nunjez del Kuviljo, nagovara me da probam rabo de toro (bikov rep). Jelo naručujem u neuglednom restoranu nedaleko od Plaze. Stiže kao sjajna gomila, servirana sa pečenim krompirima jednako blistavim i masnim. Meso je spalo sa kostiju, ali da bi se odvojile tvrdoglave tetive potreban je nož. Lepi se u ustima, ukus nije napadno divalj, a izdašno je poput kakvog deserta. Baš mi se dopada.

Ispostavlja se da sam osoba koja ceni špansku borbu sa bikovima (uprkos svim njenim ružnim stranama), a praktikujem indijsku molitvenu meditaciju koja slavi krave. Na neki čudan način, zbog oba sam nesumnjivo svesna i u sadašnjem trenutku. Tokom oba, misli u glavi vam ne luduju već utihnu i prožmu vas duboka osećanja.

To znači da je biti oduševljen matadorovim preludijem u ritualno ubistvo verovatno loše i govori kako mi je srce crno, a moj unutrašnji život pun kontradikcija. Žao mi je zbog toga. Odoh. I volela bih jednu cigaretu za kraj, molim vas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu