Hladnokrvno su mi ubili oca

Znala sam da nešto nije u redu čim sam videla deset propuštenih poziva, oko 10 uveče 26. januara 2012. godine: devet od moje sestre, a jedan od njenog tadašnjeg dečka. Bila sam na času joge. Nakon što sam završila istezanje i smotala asuru, pozvala sam sestru da je pitam šta se kog đavola dešava. Kada se javila, samo je počela da plače. "Šta je bilo?", upitala sam je. A potom, u šali, dodala: "Je li tata umro il' šta?"

U to vreme bila sam brucoš na koledžu u Školi vizuelnih umetnosti u Njujorku, na polovini prve godine otkako sam otišla od kuće, praveći prve nesigurne korake ka zrelosti. Ranije tog dana išla sam kod lekara da me testiraju za inhalator, a moje zdravstveno osiguranje je odbijeno. Sećam se da sam nestrpljivo zvala oca, zatrpavši njegov telefon porukama o našem zdravstvenom osiguranju, tražeći od njega da mi se javi što pre. Nije se javio.

Moja sestra je toliko grcala na telefonu da nije mogla da mi odgovori. Prošla sam deset ulica od sale za jogu do svoje sobe u studentskom domu panično razmišljajući o tome šta je moglo da se desi. Kad sam stigla kući, ponovo sam nazvala sestru. Rekla mi je samo: "U Arizoni je pokrenuta istraga povodom ubistva i misle da bi tata mogao da bude mrtav."

Prema proceni Nacionalne organizacije roditelja ubijene dece, godišnje oko 15.000 ljudi postane žrtva kriminalnog ubistva u Sjedinjenim Državama. Na svaku žrtvu ubistva ide još desetak ljudi koji se dotaknuti na razne načine: ožalošćeni roditelji, braća i sestre, i deca poput mene, koja su trajno obeležena gubitkom člana porodica na tako nagao i svirep način.

Kako objašnjava Služba za pomoć žrtvama nasilnog zločina: "Ništa u životu ne može da pripremi preživele na dan kad je njihov najmiliji ubijen. Većina ljudi živi u iluziji besmrtnosti, i za sebe i za ljude koje poznaju, makar pre nego što dožive duboku starost. Smrt mlađe osobe uvek je šokantna."

Moj tata, kog su neki znali kao "Tip za cigare" bio je opušten lik koji je sve radio na pomalo iščašen način. Javljao se na telefon govoreći o sebi u trećem licu, a imam brojne uspomene na njega kako pleše uz muziku Beach Boys-a na svom Brodiću beskrajnog leta. Prodavao je cigare i svi su ga znali. Odgojio je porodicu selica, ali znamo da nas je sve bezuslovno voleo.

Ja sam poslednja pričala s njim preko telefona. Naš razgovor se uglavnom doticao mojih planova za budućnost i njegovog dolaska kod mene za nekoliko nedelja. Kasnije, nakon što smo prekinuli vezu, čovek po imenu Majkl Krejn navodno je provalio u kuću na zadnja vrata. Prema policijskim izveštajima, smatra se da je Krejn vezao mog oca, pucao u njega i zapalio kuću. Njegov saučesnik, Marčelo Sančez, ukrao je tatin auto. Do dana današnjeg ne znamo zašto je to uradio ili šta se zapravo desilo. U policijskom izveštaju na 80 strana o tom danu postoji rupa od četiri sata u vremenskom sledu događaja za koju nema nikakvih informacija.

Isprva nije delovalo stvarno. Rezervisala sam let iz Njujorka za Las Vegas, odakle smo se moja šira porodica i ja odvezli do spaljene kuće u Feniksu. Tatin dom je imao dva velika prozora na ulaznim vratima, ali nije imao prozore u spavaćoj sobi. Kad smo mi stigli, providelo se kroz čitavu građevinu, jer kad je zapaljena, kuća je polivena benzinom. Pokupili smo sve što smo uspeli da nađemo i ostali do sumraka. Srce nam je slamao prizor svih očevih stvari izuvijanih i slepljenih na travnjaku ispred kuće. Očevo telo, žestoko nagorelo, moralo je da se identifikuje po zubarskom kartonu.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Ovo je najopasniji uterivač dugova u Britaniji":

__________________________________________________________________

Služba pomoći žrtvama nasilnog zločina objašnjava da se "deca čiji je roditelj ubijen suočavaju s ozbiljnim problemima prilagođavanja daljem životu." Čest je slučaj da deca nesreću dožive kao napuštanje ili ostavljanje; neke studije pokazuju da "deca koja prežive ubistvo oca imaju trajnih problema sa samopouzdanjem." Teško je ne zapitati se, Šta sam mogla da uradim da to sprečim?

Dve nedelje kasnije slavila sam 19. rođendan. Moj tata je uvek pravio veliku stvar od mog rođendana — torte, ukrasi, iznenadio bi nas raznim sitnicama — a te godine je planirao da doleti do Njujorka i proslavi ga zajedno sa mnom. Trebalo mi je vremena da shvatim da neće doći.

Nekoliko nedelja kasnije, slučajni očevidac imenovao je ljude koje smatramo odgovornim za njegovo ubistvo — Majkla Krejna i gomilu drugih saučesnika. Dotični svedok ispričao je policiji da ne samo da su ubili mog oca, već su umešani i u ubistvo starijeg bračnog para u Arizoni, kojima je oboma pucano u glavu pre nego što je Krejn opljačkao njihovu kuću i zapalio je. Krejn ima podugačak spisak krađa za sobom. Služio je zatvorsku kaznu za njih. Dve nedelje pre ubistva mog oca, policija je pronašla ukradeno vozilo ispred kuće njegove bake. Nije trebalo da bude pušten iz zatvora, ali policajac koji je pisao izveštaj nije ga napisao dovoljno dobro, pa je ovaj pušten.

U medijima je moj otac nazvan "biznismenom", kao da je prodaja cigara njegovo najznačajnije dostignuće. Za mene on je bio milion drugih stvari: majstor za sitne popravke i baštovan, navijač, fudbalski trener, turistički vodič, trener za surf, učitelj vožnje, golfer, pevač, fotograf, mornar, nastavnik i, iznad svega, moj tata.

Prošlo je četiri godine otkako je moj otac ubijen, a još nije održano suđenje. Potrebno je mnogo vremena da se na suđenjima za ubistvo obrade podaci, a pošto Majkl Krejn odbija da sarađuje, to odugovlači slučaj. Stalno podsećanje na detalje ubistva kao da vas prisiljavaju da ponovo svakog dana proživljavate traumu, naročito kad mi postavljaju pitanje da li mi nedostaje otac. Većina novinskih članaka koristila je policijsku fotografiju Majkla Krejna u kaputu koji je moja sestra poklonila mom ocu, a koji je ovaj ukrao iz kuće mog oca pre nego što ju je spalio.

Svakog Dana očeva od smrti mog tate, članovi naše porodice okupe se da posete njegov grob. Često se setim poslednjeg telefonskog razgovora koji sam vodila s ocem onog dana kad je stradao i koliko sam se izgubljeno osećala kad sam shvatila da više nikad neću pričati s njim. Ako ste dovoljno srećni da vam je otac još živ, uzmite telefon i nazovite ga. Nikad ne znate kad će taj razgovor biti poslednji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu