Tetovaže, bolesti i oljuštena koža: Muzej koji istražuje značaj ljudske kože

Koža je možda najsvestraniji deo ljudskog tela: ona reguliše telesnu temperaturu, može da nagovesti neku unutrašnju bolest, može da postane umetničko delo. Nekada davno, ljudska koža je korišćena za uvezivanje knjiga i pravljenje bubnjeva (što je to korisno!). Zato što je koža tako kul, zaslužila je novu stalnu postavku u filadelfijskom Muzeju Mütter, koja je otvorena za prošli vikend.

Muzej Mütter je poznat po svojoj kolekciji medicinskih čuda: među njegovim slavnijim eksponatima nalazi se tumor vilice Grovera Klivlenda, parče mozga Alberta Ajnštajna i ljudski skelet od 2,3 metra, najviši koji je izložen u Severnoj Americi.

Postavka "Naša najbolja odeća: Slojevita istorija naše kože" dostojna je provokativne reputacije muzeja. Izložba sadrži veliki izbor tetovirane ljudske kože, voštanih modela i ilustracija za različite kožne bolesti, kao i veliku teglu punu oljuštene kože koju je donirala žena obolela od dermatilomanije, psihološkog stanja koje podrazumeva opsesivno ljušćenje kože. Cilj izložbe, prema najavi muzeja, jeste da "istraži biologiju, patologiju i kulturne aspekte kože i iz istorijskog i iz savremenog ugla."

Obratio sam se kustosu Ani Dodi kako bih saznao zašto je odabrala kožu kao glavnu temu svoje izložbe.

VICE: Koji dijapazon tema u vezi sa kožom obuhvata ova izložba?

Ana Dodi: Govorimo, na primer, o tome šta je zapravo koža. Imamo par zabavnih činjenica o njoj. Jedna od onih koja mi se posebno dopada glasi: "Tokom vremena koje vam je potrebno da pročitate ovaj panel, vaša telo će odbaciti preko 30.000 kožnih ćelija." Potreban vam je oko minut da pročitate taj tekst, a za to vreme ćete odbaciti 30.000 ćelija kože. Prosečan čovek će za godinu dana odbaciti oko četiri kilograma mrtvih ćelija kože. A potrebno vam je oko mesec dana da one ponovo izrastu. Vaša čitava koža se za to vreme regeneriše.

- Zatim, imamo odnos kože i kulture — telesne modifikacije na koži, tetovaže, pirsinge, skarifikaciju i tome slično. Pomislite samo koliko je ljudi na svetu istetovirano ili nosi na sebi pirsing. Mislim da oko 85 odsto Amerikanaca ima najmanje jedno probušeno uvo. To su sve stvari koje direktno utiču na vašu kožu i mislim da se poprilično bavimo kožom i kulturom — na odeljku telesnih modifikacija imamo izložene neverovatne primere tetovirane kože u kojima će ljudi uživati. Postoji jedan mali odeljak posvećen dermatologiji, ali na ovoj konkretnoj izložbi želela sam da izbegnem previše "ologizacije".

Kako ste za izložbu došli do očuvane tetovirane kože?

- Tetovaže su nam stigle kao deo veće donacije jedne medicinske ustanove i bili smo veoma, veoma srećni što možemo da je prihvatimo. Nažalost, u obliku u kojem su nam stigle, ili su već bile zatečene kao deo kolekcije ili više nisu mogle da se povežu sa svojim izvorom, što znači da o tim uzorcima znamo samo ono što vidimo. Kad smo ih pregledali, posavetovali smo se kod ljudi koji vrlo dobro poznaju istoriju tetovaže i oni su nam rekli da su ove tetovaže veoma stare — možda čak više od sto godina. Trenutno smo u postupku angažovanja istraživača koji će nam stići početkom aprila i uraditi analizu kako bismo mogli da dobijemo više informacija o njima.

Izložili ste i teglu punu oljuštene kože. Recite mi nešto o tome.

- To malo izlazi van norme tradicionalnog sadržaja na izložbama kože. Dobili smo mejl od jedne veoma ljubazne mlade žene koja nam je ispričala da se njena "cimerka" iselila i da je uspela da ponese sve sa sobom osim ove tegle pune kože. Da li nam treba? Naravno, kod mene se oglasio alarm za uzbunu jer sam bila u fazonu: "Stvarno? Cimerka, a?" Bila sam zaintrigirana, ali nisam odmah odgovorila. Malo sam istraživala i na kraju rekla: "Hoću, prihvatam." Prošlo je nekoliko dana, a onda sam dobila paket poštom — dve tegle za organski džem od jagoda pune kože uz predivnu poruku koja je glasila: "Sećate se kako sam vam rekla da je ovo pripadalo mojoj cimerki? E, pa nije. Moje je."

Neverovatno. Zašto je uopšte ljuštila svoju kožu?

- Ova žena pati od dermatilomanije i vrlo je toga svesna, dobro zna od čega boluje. Prema njenim rečima, uspela je da zauzda svoje stanje do te mere da sada ljušti samo kožu sa stopala. Primetićete da su neki delovi oljuštene kože tamniji od drugih, a oni potiču iz zimskog perioda kad je nosila crne čarape. Napisala je jedno veoma detaljno propratno pismo — sve je to veoma zanimljivo.

Ovaj tip donacija — tetovirana koža, oljuštena koža — deluje kao nešto što je veoma lično. Kako su vaše kolege reagovale na ove eksponate?

- Moram da vam priznam da sam dobila strašne kritike od kolega koji su — verovali ili ne, čak i u ovom muzeju — bili pomalo zgroženi tom teglom punom ljudske kože. Što se mene tiče, meni ovo omogućuje da uradim nešto što je veoma teško za druge kustose medicinskih muzeja, a to je da govorim o jednom mentalnom stanju i istovremeno imam njegovu veoma didaktičku fizičku reprezentaciju koju posetilac može da vidi svojim očima. Ne možete da flaširate depresiju; ne možete da flaširate šizofreniju i prikažete je na stvarno plastičan način. Dakle, izloživši ovu teglu punu kože i potom govoreći o dermatilomaniji, bila sam u mogućnosti da naučim nešto naše posetioce o ovom mentalnom stanju na jedan veoma moćan način.

Pored mentalnih poremećaja, veliki deo ove postavke čine i kožne bolesti, zar ne?

- Naš direktor, Robert, imao je rak kože, a slajdovi sa njegovim rakom kože sada su deo ove postavke, zajedno sa njegovom ispovešću o tome kako je imati rak kože i kroz šta je sve morao da prođe da bi ga se rešio. Ta priča ispričana je u trećem licu, ali je ona personalizacija svega toga. Ako uradite anketu, videćete da je većina ljudi koji dolaze u muzej ili imala rak kože ili zna nekoga ko ga je imao. Tako da zapravo govorimo i o tome, a ja mislim da je gledanje ovih konkretnih slajdova veoma zanimljivo u kontekstu sa tekstom na natpisu. Inače biste samo gledali slajdove, što možda samo po sebi nije preterano zanimljivo. Ali uz tekst na natpisu shvatite: Hej! Pa to tu je koža direktora Muzeja Mütter. Mislim da je to stvarno interesantno.

A šta je sa zastarelijim kožnim bolestima — kao što su sifilis, male boginje i druge nedaće koje na sreću ne srećemo više tako često?

- Pre sto godina, mnogi bi ljudi hodali naokolo sa sifilisom. Što se tiče nenormalne telesne funkcije, i dalje biste viđali ljude koji hodaju okolo sa velikim izborom različitih stanja — vitiligo, ihtioza, pemfigus. Imamo sjanu voštanu lutku sa pemfigusom [Napomena: Pemfigus je retki poremećaj kože koji podrazumeva plikove oko usta i genitalija].

Da li su vam živi ljudi nudili donacije u koži? Mislim, dolaze li vam ljudi sa svojim tetovažama?

- Mnogi nam se obraćaju, a onda saznaju da je teret — i finansijski i logistički — na njima. Mislim, ljudi očigledno žele da prilože čitavu telesnu donaciju, ali to prosto nije moguće. Nemamo dovoljno prostora! Onda kažu: "Pa možete da uzmete samo ovaj delić mene", a mi smo u fazonu: "Nemamo odgovarajuće medicinske ili naučne uslove da izvršimo takvu vrstu uzimanja uzorka." I onda im kažemo da je to nešto za šta finansijske troškove moraju da snose isključivo sami i da nam je žao što nismo u mogućnosti da to podržimo.

- Dobijam poruke kao što su: "Imam sačuvanu žučnu kesu svoga muža." To su primarne donacije do kojih je malo lakše doći i njih se trudim da prihvatim. Ali što se tiče stvari koje ljudi zaveštaju posle svoje smrti, potrebna je prosto prevelika logistička noćna mora da bi se to obezbedilo. Ljudi obično misle da su posebniji nego što zapravo jesu. I to zvuči grozno kad se kaže. Mrzim što moram da budem ta koja će ljudima to saopštiti. Obično smo u fazonu: "Znate šta, hvala, ali ne hvala."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu