Reklame
vesti

​Moja nepostojeća izbeglička kuća za koju se svi otimaju

Ne postoje reči niti dela kojima se mogu dovoljno zahvaliti ljudima koji su me primili tih prvih dana. Ne postoje reči niti dela kojima se može izraziti dovoljno prezira prema državnim funkcionerima koji su mi tražili mito da bi me smestili u raspale...

pisao Ognjen Rašuo
15 Mart 2016, 7:22am

Mislim da ću se uvek sećati te večeri početkom avgusta 1995. godine kada smo u koloni traktora prešli granicu i stali ispred kontrolnog punkta policije, još ne zakoračivši u Srbiju. Uplakanim, zbunjenim i umornim ljudima koji su sve izgubili su oni isti ljudi koji su bili među najodgovornijima za njihovu patnju rekli da ne mogu u Beograd.

Ćaća je samo oborio glavu na volan prepunog kombija. Sabrao se, izašao na autoput i počeo da traži rešenje. Deo koji sam potisnuo iz sećanja jeste da je našao poznanika koji se odavno preselio iz Knina u Aranđelovac, zamolio ga je da prespavamo kod njega. Čovek je mogao da prođe kroz Beograd jer je imao srpsku ličnu kartu, a mi smo morali da idemo okolo. Čitavu noć smo lutali po lokalnim putevima tražeći taj Aranđelovac.

Ne postoje reči niti dela kojima se mogu dovoljno zahvaliti ljudima koji su me primili tih prvih dana. Nekada su odvajali od usta svoje dece, samo zato da bi ispali ljudi u vremenu kada je to bilo užasno teško. Ne postoje reči niti dela kojima se može izraziti dovoljno prezira koji ću čitav život osećati prema državnim funkcionerima koji su mi tražili mito da bi me smestili u raspale radničke barake u Borči.

Da stvar bude još gora, funkcioner stranke čiji je član tada upravljao Komesarijatom za izbeglice bio je sadašnji ministar u čijoj je nadležnosti isti taj Komesarijat, Aleksandar Vulin. Svi su znali šta se dešava, da je u pitanju ozbiljna korupcija i otimanje, da se stanovi dele ne po potrebama, već po poznanstvima i partijskim knjižicama.

I svi oni su prećutno saučestvovali u tome. Zaista, ne postoje reči.

Nikada neću zaboraviti izjavu Bratislave Bube Morine, komesara za izbeglice, koja je, nakon jednog incidenta za vreme studentskog protesta 1996/97. godine rekla nešto tipa "gađali su me izbegličkim legitimacijama, a ja sam toliko toga učinila za taj narod". Pretpostavljam da je namera te izjave bila da se prikaže kako protiv izborne krađe demonstriraju neke tamo nezahvalne izbeglice, a ne "naši" studenti i "naš" narod.

Odjednom smo postali tuđi. Samo još jedno u nizu poniženja.

Ipak, stanovi su se delili. Nakon pada Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. godine, stvari su krenule nabolje. Prvo su smeštaj dobijali najugroženiji, porodice poginulih boraca i ratni vojni invalidi. Doduše, bilo je i nekih optužnica za kriminal u Komesarijatu, pa i nekih suđenja, ali šta to znači običnom čoveku? Neki ljudi nisu mogli da čekaju pa su prodavali svoje kuće u nekadašnjim domovinama da bi u novoj, Srbiji, sagradili nešto.

Napraviš prizemlje, staviš prvu ploču, smrzavaš se do sledeće građevinske sezone, ali nisi pod kirijom i gradiš nešto svoje.

Tako će nastati, ili se uvećati, nekoliko naselja po obodu Beograda. Možda su najinteresantniji primer Busije. Do devedeset i neke je tu bila ledina. Nekvalitetno zemljište koje je tadašnja vlast Srpske radikalne stranke po niskim cenama prodala izbeglicama.

I tu se stalo.

Ljudi su sami, uz nešto pomoći u materijalu i novcu, uglavnom od nevladinih i međunarodnih organizacija, sagradili mesto u kome danas živi 6,000 stanovnika. Prethodna beogradska vlast im je dovela put i obezbedila nekakav gradski prevoz. Sve ostalo su uradili sami, boreći se sa besmislenim otporima sistema. Jedna od većih gluposti jeste da Busije, na primer, nemaju ni mesnu zajednicu, kamoli školu.

Naš društveni stan u Kninu je oduzet po nekakvom starom SFRJ zakonu po kome korisnik društvenog stana koji u njemu ne boravi šest meseci gubi stanarsko pravo. U stvarnosti je to izgledalo tako što je neko ušao unutra, na vratima napisao "Zauzeto, Hrvat" i izbacio naše stvari na ulicu.

Foto: autor

Proći će mnogo više od tih šest meseci dok izbeglicama uopšte bude i omogućeno da se vrate i vide svoju imovinu, godine da je pokušaju povratiti. Ali koga briga. Tako da nismo imali šta za prodati niti smo imali neku ušteđevinu. Morali smo čekati na neko trajno i sistemsko rešenje.

Prve naznake takvog rešenja su se pojavile osnivanjem Regionalnog stambenog programa. Ideju je pokrenuo UNHCR 2008. godine, a sledeće je u Beogradu održan sastanak sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem i komesarom za izbeglice Vladimirom Cucićem. Šta god danas mislio o tim ljudima, ovo je jedna od retkih stvari koje su dobro uradili. U martu sledeće godine je u Beogradu Vlada Srbije organizovala prvu Međunarodnu konferenciju na kojoj su dogovoreni okviri tog programa. U Sarajevu je, 2012 godine, organizovana i Međunarodna donatorska konferencija na kojoj su prikupljena sredstva, donacije, povoljne kreditne linije... Finansijska konstrukcija programa je zatvorena.

Princip je sledeći, obaveza Srbije je da obezbedi infrastrukturu i zemljište, planove za izgradnju, građevinske firme, a obaveza donatora su finansije. Zgrade moraju biti izgrađene po svim standardima Evropske unije. Nema muljanja, korupcije niti vrdanja.

U leto 2012. godine se prijavljujemo na prvi konkurs. U pitanju su neki, odavno završeni, a nelegalno useljeni državni stanovi u beogradskom naselju Konjarnik. Male i skučene garsonjere i jednosobni stanovi. Za nosioca jednoglasno postavljamo majku. Žena nikada nije imala nikakvu nekretninu na svoje ime i to je bio naš izraz zahvalnosti i ljubavi prema njoj. Ako dobijemo stan, neka bude na nju, a ona zna koliko je izbeglicama blago stan.

Za divno čudo, na preliminarnoj listi objavljenoj te godine nalazimo se na sredini. Razumem da možemo po žalbama otići dole koje mesto, ali ne baš petnaest. Već počinjem da obilazim Konjarnik i tražim pijace i trgovine u blizini zgrada, gledam pogodno mesto za teren za balote. Rođaka molim da bude spreman da mi napravi plakar.

Međutim, priča se polako oteže. Bar jednom mesečno odlazim u Komesarijat da pitam šta se dešava i kad će konačna lista. Odgovori mi ulivaju nadu, nema mnogo žalbi i uglavnom ih odbacuju. Optimista!

U proleće 2013. godine se majka razbolila. Mesecima je bila u bolnici i mesecima sam joj pričao o našem novom, malom stanu i kako mi u Komesarijatu govore da je sve okej i da su već propremili ugovore. U jednom trenutku stiže i ta konačna lista i mi smo na njoj. Skačem od sreće. Bukvalno.

Nekoliko dana kasnije je majka preminula. Bolest je bila prejaka za izmučeno izbegličko telo.

Mesecima nisam odlazio u Komesarijat. Onda su mi javili i da je ta konačna lista oborena. Bio sam ravnodušan, nekako mi je delovalo normalno. Čovek iz Komesarijata nije mogao u oči da me pogleda dok sam pred njim stajao u crnini. Tada, 2013. godine, mi je rekao da se u okviru Regionalnog stambenog programa grade stanovi u Ovči.

Gradnja broj 1. Snimljeno septembar 2014. Foto: Milan Dimitrijević

Rok izgradnje je sledeća godina, sve je rešeno. Arhitekte su napravile planove, gradiće se hiljadu stanova. Goran Vesić, gradski menadžer, rekao je da je Evropska unija obezbedila pet miliona evra za prve zgrade, obezbeđeno je i grejanje, biće to, verovatno prvi pogon za grejanje na geotermalne vode u Srbiji. Radovi na nasipanju zemljišta su završeni i idemo u drugu fazu.

Od toga, naravno, nije bilo ništa. Međutim, za tu laž imam razumevanja. Kasnije su nas zadesile poplave i priča se da je novac preusmeren na pomoć tim ljudima. Ako je bilo tako, onda bih na njihovom mestu i ja tako postupio.

A ako nije?

Gradnja broj 2. Foto: Milan Dimitrijević

Sledeći rok je bio kraj 2015. godine. Tu je već počelo i laganje samog sebe kako za izgradnju zgrade i ne treba mnogo vremena ako imaš već sve rešeno. Planovi, novci, infrastruktura i zemlja, sve je tu. Čak su i raspisali konkurs na koji se prijavilo stotine porodica. Rekli su da će paralelno graditi i rešavati konkurs tako da se ljudi odmah usele. Šta može poći po zlu? Paaaaaa, ne znam.

Na dan kada je gradnja trebalo da bude završena, tamo je i dalje stajala ledina.

Ledina na Ovčanskom putu. Snimljeno 8. mart. 2016.

Moj motiv za pisanje ovoga članka je izjava gradonačelnika Beograda, Siniše Malog, koji je potpisao ugovor o gradnji nekih novih socijalnih stanova, iako ni prethodni nisu završeni. Nazvao je to odgovornom socijalnom politikom.

Odgovornom, kako? Neko vam daje 17 miliona evra, (ukupno ulaganje u RSP je 300 miliona evra) novac približan onome što je do sada uložen u Beograd na vodi, za rešavanje gorućeg pitanja izbegličke sirotinje i vi godinama ne radite ništa? Kako je to, pod milim Bogom, odgovorna socijalna politika? I kako to, da umesto da se sramite sopstvene nesposobnosti da ljude okućite i zaposlite građevinsku industriju o čijoj se krizi toliko kuka, a koja se navodi kao jedan od argumenata za Beograd na vodi, vi prisvajate zasluge za ono što ste, zajedno sa vašim stranačkim drugovima, u stvari, samo usporavali?

Meni se čini da je u pitanju magija u predizborne kampanje u kojoj je sve dozvoljeno pa i besramno otimanje zasluga za moju nepostojeću kuću.

Satelitski snimci pokazuju da je u Ovči počela nekakva gradnja. Ne znam da li je to predizborni trik ili su ipak odlučili da nešto urade. Krajnji rok je novembar 2017, nakon čega se više ta sredstva ne mogu koristiti i verovatno im se negde upalila crvena lampica. Iskreno, toliko puta su prekršili sopstvene reči da im ne verujem dok god se ne uselim.

U februaru sam dobio još jednu rang listu. Opet od Komesarijata, a ne od grada koji sprovodi regionalni stambeni program. Pretpostavljam da su u pitanju stanovi iz kojih su izbačeni stanari koji nisu plaćali komunalije.

Na listi je ime moje pokojne majke.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu