Reklame
Svaštara

Koliko su overavanja dopom zapravo samoubistva

Dok sam ubrizgavala sebi heroin u Njujorku osamdesetih, bilo je nemoguće ne znati za rizike. Mada sam ignorisala zastrašujuće priče iz edukativnih filmova koje su nam puštali u školi, viđala sam dokaze za njih u sopstvenom životu.

pisao Maia Szalavitz
02 Mart 2016, 11:09am

Dok sam ubrizgavala sebi heroin u Njujorku osamdesetih, bilo je nemoguće ne znati za rizike. Mada sam ignorisala zastrašujuće priče iz edukativnih filmova koje su nam puštali u školi, viđala sam dokaze za njih u sopstvenom životu.

Jedna od mojih prijateljica, M*, probudila se jednom sa mrtvim muškarcem u krevetu nakon što mu je prethodno veče dala njegovu prvu dozu droge. (Da sve bude gore, čovek je samo ušmrkao heroin i nije ni pipnuo iglu.) Naš zajednički prijatelj, K, takođe je zamalo umro od ubrizgavanja heroina u M-inom stanu.

Šalili smo se, kako bismo ublažimo užas, da je M neka vrsta crne udovice.

Ali, iako je prva smrt očigledno bila nesrećan slučaj, K-ovo overavanje nije. Dok su ga moji prijatelji iznosili iz M-inog stana u zgradi bez lifta — kako bismo potražili pomoć, ali i da bi izbegli skretanje pažnje na mesto na kom smo često uzimali droge zajedno — on je slabašnim glasom rekao da ga ostave da umre. Taj put je preživeo, ali se manje od godinu dana kasnije obesio.

Nije imao više od 25 godina.

K-ovo vešanje svima je jasno stavilo do znanja njegove namere: uz samoubistva vešanjem i pištoljem, ne treba vam ekspert da biste prokljuvili šta se tu desilo. Izuzev ogromne manjine koja izvlači seksualno zadovoljstvo iz gušenja, niko ove metode ne koristi na sebi za bilo šta sem da umre.

Nažalost, pitanje koliko često je predoziranje zapravo samoubistvo mnogo je složenije od toga.

Kad neko uzme smrtonosnu mešavinu droge koja sadrži opioid — uzrok većine smrti uzimanjem prekomerne doze — granica između namernog i nenamernog je u najboljem slučaju nejasna. Mnogi ljudi koji istinski žele da žive (poput mene, čak i tokom moje aktivne zavisnosti) ponekad uzmu ludački visoke doze i mešavine. Opšte je poznata stvar da najbolju reklamu koju diler može da dobije jeste da neko umre od njegovog paketa. Dokaz? Svi moji prijatelji zavisnici od heroina želeli su da isprobaju stvar koja je ubila lika u M-inom krevetu.

Ali suočeni sa epidemijom overavanja koja danas ubija više ljudi uzrasta između 25 i 64 nego saobraćajne nesreće, odrediti da li su ljudi zaista želeli da umru stvarno je važno. Pod jedan, mnogi pacijenti koji trpe bol kažu da bi se ubili kad bi postojala mogućnost da im neko uskrati njihove lekove. Ako se takve smrti računaju kao slučajno uzimanje prekomerne doze, međutim, onda se krivcem pogrešno smatra pristup dotičnim lekovima. A iste informacije koje smanjuju nenamerni rizik od smrti mogu zloupotrebiti oni koji stvarno žele da umru.

"Mislim da imamo istinski ozbiljan problem u Sjedinjenim Državama sa statističkim umanjivanjem broja smrti od trovanja", kaže Ijan Roket, profesor epidemiologije na Univerzitetu u Zapadnoj Virdžiniji i ekspert za smrti predoziranjem koji je radio sa Centrima za kontrolu i prevenciju bolesti u odboru za proučavanje samoubilačkih namera.

Roket i njegove kolege objavili su prošlog leta studiju koja je proučila više od 111.000 smrti uzrokovanih uzimanjem prekomerne doze droge između 2008. i 2010. godine. Primećene su ogromne razlike među 50 saveznih država u proporcijama smrti pripisanih samoubistvu, neusklađenosti koje najverovatnije nemaju veze sa stvarnom stopom namernih i nenamernih smrti. Na primer, u Luizijani, jedva nešto ispod šest odsto smrti predoziranjem klasifikovano je kao samoubistva, dok je u Južnoj Dakoti taj odnos skoro 29 odsto.

"Mislim da postoji opšti razlog za zabrinutost da se u statistiku konkretno ne uvrštavaju samoubistva intoksikacijom drogama ", kaže on. "Ali na nekim mestima više nego na nekim drugim."

Sklonost da se pogrešno okarakterišu takva samoubistva ima mnoge potencijalne razloge, poput problema vezanih za pogodnosti posle smrti koje se rodbini uskraćuju u slučaju samoubistva i bolećivost prema porodicama koje su već pretrpele strašan gubitak. Takođe: potreban je visok stepen dokaza kako bi se smrt proglasila samoubistvom, tako da u slučajevima predoziranja u kojima ne postoji oproštajna poruka i niko nije prijavio suicidalno ponašanje, velika je verovatnoća da će oni proći neprimećeno.

Roketova studija utvrdila je da je mnogo manja verovatnoća da će smrti na jugu zemlje, koji takođe trpi veliku navalu opioida, biti okarakterisane kao samoubistva, u poređenju sa onima u ostatku zemlje.

I iako je moguće da su ljudi koji uzimaju opioide u Južnoj Dakoti više nego četiri puta skloniji suicidu nego oni u Luizijani — a upola je manje verovatno da su predoziranja u Kentakiju samoubistva od onih u Njujorku — sam stepen neusklađenosti snažno ukazuje na to da su neki drugi faktori u igri. Na primer, možda se samoubistvo u južnim državama više anatemiše ili regioni sa manje smrti imaju više resursa i vremena da sprovedu pažljive istrage povodom nečije smrti.

Istraživanje poziva centrima za trovanje u vezi sa prekomernim dozama opioida takođe ukazuje na to da se samoubilačke namere često ne prepoznaju kod onih koji zapravo umru. Studija iz 2015. godine na uzorku od preko 184.000 poziva koje su primili ovi centri (uključujući preko 1.000 poziva koji su se završili smrću) pokazala je da je dve trećine ukupnih slučajeva ukazalo na znake namere da se izvrši samoubistvo. Među onima koji su zaista umrli, proporcija je bila čak i viša: 75 odsto kod ljudi uzrasta između 20 i 59, i 86 odsto kod starijih od 60.

Nadalje, i stopa poznatih samoubistva je u porastu, naročito u jednoj grupi koja je najviše izložena riziku predoziranja od opioida: belci uzrasta između 45 i 54. Između 1999. i 2013. godine, poznata stopa samoubistava među ovom populacijom skočila je za gotovo 10 odsto, a smrtna stopa trovanjem povećala se za 22 odsto. Ako su mnoge "slučajne smrti" overavanjem zapravo samoubistva, ta stopa skočila bi još i više.

Iz očiglednih razloga, napori da se spreči samoubistvo često zahtevaju drugačije taktike od onih usmerenih na sprečavanje slučajnog uzimanja prekomerne doze. Podučavanje ljudi da izbegavanje mešanja droga dramatično smanjuje rizik od smrti takođe otkriva da je, ako želite da umrete, mešanje pravi način da se to uradi. Informacije o tome da ne smete ubrizgavati drogu sami i da uvek morate imati protivotrov za opioide nalokson uz sebe takođe mogu da se zloupotrebe.

To ne znači da takve napore ne treba preduzimati — bilo bi apsurdno tvrditi da treba da dozvolimo da neki ljudi umru iz neznanja kako bismo neke druge sprečili da se ubiju. Umesto toga, treba da utvrdimo zašto toliko ljudi očigledno traži zaborav i šta možemo da uradimo da popravimo njihove živote.

Otkrivanje samoubilačke namere posebno je važno kod pacijenata koji trpe bolove, a koji se sada žale na jeziva iskustva nemogućnosti da dođu do neophodnih opioida jer su doktori i apotekari postali oprezniji i sumnjičaviji. Stopa samoubistava u ovoj grupi već je visoka — jedan od razloga je nepopustljivi bol usled uskraćivanja lekova. U našoj brzopletoj nameri da sprečimo smrti od zavisnosti, moramo da budemo sigurni da ne povećavamo broj samoubistava pacijenata koji trpe bolove a koji imaju koristi od tih lekova.

Samoubistvo se praktično ne pominje u većini diskusija o problemima prekomerne doze, bilo da se bave lečenjem bola ili zavisnosti. I to čak ni ne iznenađuje kad razgovor o tome vode porodice koje su već pretrpele tako velik gubitak.

Roket je CDC-u pokazao da su nam potrebni bolji načini za klasifikaciju smrti overavanjem, tvrdeći da bi kategorija pod imenom "smrt samotrovanjem drogom" pomogla da razlikujemo ljude koji su uzeli pogrešnu dozu od onih koji su očigledno želeli da se urade, bez obzira na samoubilačke namere.

Roket kaže da su zvaničnici pokazali interesovanje za tu klasifikaciju. Ja mislim da bi CDC trebalo da prihvati ovu ideju — i druge načine za podsticanje sudskih istražitelja i patologa da pažljivije istraže mogućnost samoubistva u slučajevima uzimanja prekomerne doze.

Da bi se još porodica poštedelo patnje, potrebni su nam bolji podaci o tome koliko je ozbiljan problem samoubistvo među ljudima koji umiru od prekomerne doze — i zbog čega toliki ljudi misle da njihov život nije vredan življenja.

*Nisu njihova prava imena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu