​O selidbama i sranjima koja nosiš sa sobom

Niko, osim možda nemoguće bogatih, ne voli da se seli. Ako ste dobrostojeći, možete sebi da priuštite da unajmite očajne studente da vam prebace skupe stolice, knjige i pažljivo odabranu kolekciju savremene umetnosti u vašu uskoro ukusno dekorisanu kuću iz sredine prošlog veka. Ako niste, možete da priuštite svojim mamurnim, uskoro ogorčenim prijateljima picu i preslabo američko pivo, i sa njima provedete popodne prazneći još jedan u nizu stančića na petom spratu bez lifta, iznoseći bezvredan sadržaj iz njega. Bez obzira u kom ste fazonu, selidba nam, kao i smrt, svima sleduje. To je životna neminovnost, veoma nalik na… Pa, na smrt.

Nedavno sam se, gunđajući, obrela kod svojih za Dan zahvalnosti. Tokom kratkog boravka tamo, radila sam ono što se radi kada ste kod svojih – praznog pogleda sam satima gledala kablovsku televiziju, čekajući da padnem u topli zagrljaj sna. Eonima pošto su baba i deda otišli na spavanje, šaltajući kanale slučajno sam se zaustavila na epizodi rijalitija Prave domaćice sa Beverli Hilsa. U toj epizodi, jedna od tih počasnih domaćica je unajmila grupu mladih, tupavih studenata prepunih testosterona da spakuju i prenesu njene kožne sofe i „lobutin" cipele u njen sledeći (bez sumnje) fenomenalan dom. U jednoj (očigledno napisanoj) sceni ona uzbuđeno nalaže momcima da pokažu zategnute trbušnjake njenom Kosmopoliten čoporu, da oceni njihovu jebozovnost. U sledećoj sceni, ona perverzno obznanjuje da se kresnula sa onim kojeg je njena grupa proglasila za najjebozovnijeg.

Ona, naravno, pripada grupi neverovatno bogatih. Ja, naravno, ne pripadam toj grupi, tako da snagatori željni svetla pozornice nisu bili na mom platnom spisku kada sam se nedavno preselila. Umesto toga, igrajući na kartu savesti, namamila sam drugare mekog srca da sa drugog sprata vuku moju polovnu mašinu za veslanje koje uporno odbijam da se otarasim. Nisam se kresnula ni sa jednim od njih. Ako uzmemo u obzir koliko sam im upropastila to subotnje popodne, verovatno je trebalo to da uradim (ja sam divna i stalo mi je, uveravam vas).

Nekada sam bila naviknuta na selidbe. Tokom problematične adolesecencije bila sam nepostojana, nikada se nigde nisam zadržavala duže vreme. Lutala sam po celoj zemlji, po celom svetu, skakala iz mesta u mesto, od jednog momka do drugog, sa teškim rancem u rukama. Srećom, mojim godinama lutanja je došao kraj kada sam se preselila u Los Anđeles, u raj koji poslednjih sedam godina nazivam domom. Tokom poslednjih pet, aktivno sam naseljavala četvrt za koju mi je svako ko ima kožu belu kao privilegije rekao da je opasna i da treba da se plašim. Nikada se nisam plašila. Umesto toga, osećala sam grandiozni, ničim izazvani ponos, svaki put kada bih se u dva ujutru neozleđena doteturala kući. Na kraju ipak sam bila prethodnica gentrifikacije. Pionir!

Vremena su se promenila, kao što to biva, i došlo je do demografskih promena u mom kraju. Ubedila sam sebe da su me ljudi koji su decenijama živeli u mojoj zgradi poštovali više nego moje kolege, pioniri gentrifikacije, jer nisam nosila „lululemon" pantalone za jogu, nisam imala izdresiranog pitbula i nisam izbegavala kontakt očima kada bih ih srela u hodniku. Ja sam bila jedna od „onih dobrih". Jesam li zaista? Kako je vreme prolazilo, i kada su momci koji nose brkove sa ironičnim odmakom i voze automatik bicikle brojčano nadjačali momke koji nose brkove iz iskrenih pobuda i voze mauntin bajkove, sve više i više sam počela da se osećam kao prevarant. Nije mi pomoglo ni to što se tmurna sablast smrti moje poslednje veze šunjala posvuda, čineći da se u proslavljenoj sobi koju nazivam stanom osećam kao u zatvorskoj ćeliji. Rešila sam da je vreme da se preselim u novu sobu. U sobu u kojoj bih mogla da stvorim još različitih neprijatnih sećanja!

Selidba je i vreme za preispitivanje. Vreme da se zapitaš: „Zašto imam toliko balskih haljina?" To je izgleda i trenutak da ubedeš sebe da imaš toliko balskih haljina zato što su ti potrebne, uprkos činjenici da su vremenom počele da zaudaraju (slušajte, nemam dovoljno para za hemijsko čišćenje, u redu?).

Selidba je takođe i vreme za spoznaju. Vreme je da sa užasom shvatiš koliko primeraka albuma Inhaler grupe Tad poseduješ (dva, ako pratite). Mučno je suočiti se sa tolikom količinom bukvalnog i figurativnog đubreta kojim si se okružio, koje je kao utvrđenje između tebe i svih onih sociopata koji vole „čiste" enterijere. Nema ničeg poniznijeg od toga da gledaš jednog od najbližih prijatelja kako se savija pod teretom kutije ispunjene polovnim pločama sa popusta i kolekcijom zanimljivih šolja za kafu.

Kada si mlad, često si pod utiskom da posedovanje zanimljivih stvari i tebe posredno čini zanimljivim. Kada malo odrasteš, shvatiš da, pobogu, imaš previše VHS kaseta „Gong šoua" za nekoga ko ne poseduje ispravan video plejer.

Čudno je kako sebe ubedimo da su nam i dalje potrebne stvari za koje je jasno da nam ne trebaju. Um je moćan i glup organ. Šta su tačno stvari koje imam, to nije važno. Važno je samo to da su moje. One, preko svoje povezanosti sa mnom, dokazuju da sam tu. Da li bih postojala bez njih (odgovor je da bih, ali da li bi to moglo da se nazove životom, bez mojih kaseta „Gong šoua"?)?

Pokušala sam sebe da rasteretim pre selidbe, u bescenje prodajući stvari koje sam nakupila tokom godina i koje su vredele hiljade i hiljade dolara. Napoklanjala sam se silne bižuterije. Ali ipak i uprkos svemu tome, našla sam se opkoljena stvarima. Jer sam odustala od toga da izbegavam neizbežno.

Naravno, umorna sam od toga da budem okružena kutijama sa „ličnim" stvarima. Ali umesto toga da pregledam njihov sadržaj i odlučim da li su mi neophodne, ja ih jednostavno stavim na policu iznad kreveta. Sada, kada se ujutru probudim, prvo što ugledam su sve te moje stvari koje zure u mene. Sva ta gužva čini moj stan nepodesnim za Pinterest. Jebeš ga, pomislila sam dok sam stavljala kutije na policu, i dalje sam u dvadesetim godinama (U interesu potpunog ogoljavanja, više nisam u dvadesetim godinama.).

Kutije su nebezbedno nabacane jedna na drugu. Kada udari malo jači zemljotres, sigurno će pasti na mene, i ili me zdrobiti, ili zarobiti. Ispod njih će biti moj potpuno nezanimljiv leš.