​Labudova pesma Emila Heskija

Devetnaestog marta 2002. godine, Liverpul je dočekao Romu u osmini finala Lige šampiona sa dva gola minusa. Poveli su 1-0 posle šest minuta, a onda u 63., Deni Marfi je centrirao iz slobodnjaka i tu se našao Emil Heski. Poleteo je kao ovan na ramenima srednjevekovnih ratnika i zakucao loptu u mrežu Frančeska Antoniolija. Za fudbalera koji je sa Liverpulom osvojio šest medalja, to je verovatno bio najistaknutiji individualni potez.

U januaru, trideset-sedmogodišnji Heski vratio se u Liverpul, petnaest godina pošto je potpisao ugovor sa njima. Delovalo je nezamislivo da će posle toliko vremena novinari imati priliku za još jedan niz članaka pod naslovima tipa „Da li će Veliki Emil najzad pokazati šta ume?" Jedno vreme, dok je njegova karijera u Liverpulu bila na samrti, samo takvi članci su se pisali o Heskiju.

Sa tribina Enfilda se skandiralo njegovo ime pre utakmice, a kad je Heski bio zamenjen u 56. minutu, svi su ustali da ga pozdrave aplauzom. Pritiskao je zadnju liniju Liverpula, dobio nekoliko duela i u vazduhu i na zemlji, ali pošto je njegov Bolton izašao sa namerom da sačuva gol a ne da ga postigne, Heski nije bio u prilici da potrči prema navijačima sa jednom rukom na zamišljenim slušalicama a drugom na zamišljenoj ploči. Ta proslava gola počela je leta 2000., kad je Emil sa društvom otišao na odmor u Aja Napu i vratio se, kako nam BBC kaže, „glave pune ostrvskih elektronskih melodija". Za Heskija je od tada svaki gol išao uz 2-step.

Imaće još jednu priliku da ošteti svoj bivši klub pošto se utakmica, završena sa dosadnih 0-0, ponavlja na terenu Boltona, ali povratak na Enfild je bio posebno značajan. Kop je ustao da mu aplaudira, što je dalo emotivnu težinu kao odgovor onima kojima je Heski samo internet vic, smeju mu se (zato što je sranje u FIFA igri, zato što maši prazne golove, ili čak zato što je dok je igrao u Australiji izmišljen Heskeycam, kamera koja tokom meča prati isključivo Emila.

Postoji video pod naslovom „ Emil Heski, najgori fudbaler na svetu".

Ričard Bejkon daje uvodni komentar, a jedan od preporučenih klipova sa strane je snimak psa kako kenja po terenu. Šta reći? Kad god je tabloidnim komičarima bila potrebna žrtva, Heski im je dobro došao.

Rodom iz Lestera, ovaj napadač je bio meta više uvreda i prozivki nego praktično bilo koji drugi engleski fudbaler u ovom veku. Krivili su ga za neuspehe Liverpula i Engleske. Zvali su ga trapavim slonom koji ne bi mogao da pogodi ni vazduh iz pištolja. Čak i dok je igrao za reprezentaciju iz doba Eriksona, tim prepun samoživih zvezdica, nekako je uspeo da bude okrivljen za nesposobnost Engleske da uradi bilo šta drugo osim da ispadne na penale u četvrtfinalu svakog takmičenja.

U svojoj autobiografiji, Džejmi Karager daje zanimljiv uvid u to kako je bilo igrati sa Heskijem, i važan podsetnik fanovima koji su možda zaboravili da je Heski dve godine bio nezaustavljiv centarfor sa punom podrškom Kopa. Karager opisuje meč koji je Liverpul izgubio od Ipsviča jer je trener odlučio da odmori Heskija. Kop je praktično digao pobunu, navijači su zahtevali da im se objasni zašto Veliki Emil nije bio u startnih jedanaest. „Tu se vidi koliko smo nestalni," zapaža Karager. Takođe se vidi i „koliko je dobar igrač Emil bio, i koliko mu je naglo pala forma pre nego što su ga prodali."

U ovoj kolekciji Heskijevih golova za Liverpul ( odlomci iz komentara su prosto neverovatni. Za Heskija kažu da je „apsolutno neumoljiv", da „neprestano pogađa", da je „u nezadrživom naletu", da je dao „dva gola za dva minuta". (Šta? Kad se to desilo?) „Oslobodio se čuvara u svom prepoznatljivom stilu", „Eto zašto su ga toliko platili," viču komentatori. Vidimo ga kako samouvereno i hvalisavo proslavlja golove. Odlični udarci glavom se nižu jedan za drugim, kao i prodori sa tridesetak metara – zaleti se, raščisti prostor, probije kroz odbranu kao tenk, i zakuca loptu u mrežu.

Još važnija od golova bila je uloga koju je Heski imao na terenu. Robi Fauler, Jari Litmanen, Vejn Runi; sve su to napadači koji su napredovali igrajući u paru sa Heskijem. Pa ipak, najviše koristi imao je Majkl Oven, koji je 2001. osvojio Zlatnu loptu, na kraju sezone u kojoj je postigao 22 gola a Heskijev uticaj na njegove partije bio nemerljiv, kako u klubu tako i u reprezentaciji.

Oven nikad bolje nije igrao nego u paru sa Heskijem. Ali njegov uspeh nam takođe govori nešto o Heskijevoj glavnoj slabosti. Na početku karijere, pre nego što je postao pilot arapskog helikoptera tupog pogleda navučen na konjetinu i nezainteresovan za golove, Oven je bio odlučan i beskompromisno agresivan. Heski to nikad nije imao.

Karager priča kako je jednom prilikom pred utakmicu Heski bio zamenjen Ovenom u poslednji čas. „Da su im uloge bile zamenjene, nema šanse da bi Majkl mirno pristao da ga Emil zameni u startnoj postavi za jednu veliku utakmicu. Emil je imao talenat koji se očekuje od igrača Liverpula, ali ne i mentalitet". U jednom periodu Heski je bio „nezaustavljiv", a Karager kaže da je čak i Oven mislio da je njegov partner jedan od najboljih napadača u Evropi.

Heskijevi saigrači su se nadali da je on „dovoljno sazreo da bi dominirao engleskim fudbalom u sledećoj deceniji" ali na kraju, čini se da su ga stidljivost i pomirljivost osakatile. Fin čovek u nemilosrdnom svetu, Heski nikad nije zaista naplatio svoj talenat i svoje fizičke sposobnosti – kao da nije hteo da pretenduje na mesto koje nije smatrao da zaslužuje, ili da nije želeo pažnju javnosti. Martin O'Nil, koji ga je trenirao u Lesteru, kaže da je Heskijevo samopouzdanje bilo do te mere krhko da bi, ako ne primi prvu loptu kako treba, bilo bolje da ga odmah zameni.

U nedavnom intervjuu za Gardijan povodom povratka na Enfild u dresu Boltona, Heski kaže da ni za čim ne žali; možda je baš to razlog zbog kog nije postao igrač kakvom su se svi nadali. Kad je bio mlađi, teorija je tvrdila da bi ga trebalo nekako isprovocirati da bi pokazao sve što zna – bockati ga štapom dok se ne razbesni, onda će samo da trpa golove. Možda je stvar prosto u tome da je Heski bio previše blag za nemilosrdni svet elitnog fudbala.

Eto zašto mu je nedavno Kop pevao, prisećajući se nekadašnje karijere u dresu Liverpula. Pevali su himnu dobrom čoveku koji je pružio više toga nego što se pamti. Čoveku koji će na kraju karijere otrčati ka zalasku sunca dok mu jedna ruka pokriva uvo a druga vrti miks elektronske muzike iz kasnih devedesetih godina koji samo on čuje.