"Srećni ljudi" večno u Srbiji

​

Špica je kao flešbek u detinjstvo. U period detinjstva kada je moj odlazak na spavanje i dalje bio pod strogom kontrolom roditelja. Kada bi se čula, to je značilo da je vreme za odlazak u krevet, hteo ja to ili ne (a nikada nisam hteo).

Kada sam skoro seo da pogledam epizodu ​Srećnih ljudi, tokom nekoliko minuta te statične špice na koju su lepljena imena glumaca i ekipe sa patetičnim instrumentalom u pozadini, vratio sam se u period o kome moji i dalje pričaju kao o vremenu u kome su na oklagiju i kilogram šećera potrošili celu platu, a ja ležao budan i buljio u plafon dok se „​Topolska 18" čula iz glavne sobe.

Tokom cele epizode desila su se dva događaja. Ozren je aktivirao penkalo-bombu i žena vozača kamiona je došla iz Valjeva da ga navata sa ljubavnicom. Ti događaji trajali su ukupno malo više od jednog minuta. Epizoda je trajala preko 40 minuta. Minuti su ubijeni (iako niko stvarno nije ubijen) između ostalog tako što je Ozren imao monolog pred daljinskim okidačem bombe, pričao kako će „mečka da zaigra i pred njenim vratima" (iako je u pitanju bomba koja bi u najmanju ruku samo razvalila vrata ako ništa drugo).

Nakon što je pritisnuo dugme, koje je na nezgodnom i nepristupačnom mestu, i gestikulirao eksploziju bombe, pričao je sa majkom o tome kako je srećan zbog cele stvari (ona mu je odgovorila kako je sanjala starog), a zatim razgovarao telefonom sa telohraniteljom koji je iz govornice gledao u pravcu kuće-mete, i napokon pričao sa svojom ženom o bombi. Naravno, penkalo-bomba (koju Ozrenov telohranitelj nije pratio i postarao se da eksplodira tamo gde je trebalo) spletom (ne)srećnih okolnosti promenila je vlasnika nekoliko puta, njena eksplozija se desila u off-u i niko nije povređen.

Siniša Pavić je majstor u ovakvoj vrsti pisanja. U njegovim serijama se malo šta dešava, ali likovi u njima stalno pričaju i rekapituliraju i ponavljaju i ispituju i skreću u digresije. Pavićevo pisanje u sebi spaja dve naširoko popularne izreke, nalik onima koje koriste njegovi likovi: sve u njegovim serijama počinje od Kulina bana, i zaobilazi kao kiša oko Kragujevca. Samo u ovoj epizodi sa Ozrenom i bombom, skoro tuce likova je imalo monologe u kojima su objašnjavali nešto o svojim životima, o životima ljudi oko njih, iznosili moralne procene ponašanja drugih, naročito žena (u Pavićevim serijama se uvek detaljno i naširoko procenjuje kako, zašto i da li se ženski likovi ponašaju nemoralno), a te stotine i stotine reči nikada ništa nisu uradile povodom pomeranja radnje, dešavanja u sceni, pa ni uverljivosti samih likova. U „Srećnim ljudima", radnja (metaforički) i likovi (bukvalno) uglavnom samo stoje, pričaju i ne rade ništa.

Logična pitanja koja se postavljaju su zašto se ova serija dve decenije od svoje premijere i dalje reprizira na televiziji koja se finansira iz budžeta (i samim tim ima više mogućnosti i resursa da stvori originalni program pošto se već reklamira gledaocima kao „javni servis") i zašto je ova repriza, još jedna u nizu repriza „Srećnih ljudi" na RTS, toliko gledana?

Ne zavaravajte se, repriza „Srećnih ljudi" je itekako gledana. Po istraživanjima gledanosti u koje sam imao uvid, „Srećni ljudi" su ubedljivo najgledaniji igrani program na srpskim televizijama (sledeća serija po gledanosti ima skoro duplo niži rejting) i repriza koja je išla tokom leta jedan je od najgledanijih programa na srpskim televizijama uopšte. Srpski košarkaši su morali da dođu do polufinala Svetskog prvenstva da bi bili gledaniji. Samo par utakmica Svetskog fudbalskog prvenstva u Brazilu je imalo veći rejting, a Novak Đoković je morao do finala Vimbldona samo da bi se po gledanosti mogao takmičiti sa „Srećnim ljudima" (ali ne i da ih pobedi). Dnevnik 2 RTS je jedina emisija na srpskim televizijama koja je redovno gledanija od „Srećnih ljudi" (što je dodatna bizarnost samo po sebi).

Lak i lenj odgovor na sve ovo bio bi da „Srećne ljude" gledaju isključivo penzioneri, ali naravno, to nije tačno. Među populacijom od 20 do 50 godina, u proseku, više ljudi gleda „Srećne ljude" nego što gleda Ligu šampiona, koja takođe ide na RTS i to odmah nakon najnovije reprize epizode koja je u prethodnih dvadeset godina prikazana verovatno dvocifren broj puta (RTS nije bio preterano raspoložen da ćaska sa mnom povodom faktografije „Srećnih ljudi").

Zato sam pričao sa ljudima, običnim ljudima, mladim i starim, koji ili gledaju ili su gledali „Srećne ljude" (ako ne gledaju više, kako sami kažu, to je zbog toga što zaborave). Jedan te isti motiv proističe iz njihovih odgovora: „Srećni ljudi" se direktno vezuju za porodicu. Prvi put su gledani u društvu porodice, i sada, ako se gledaju, gledaju se u društvu porodice, a mnogo ređe drugara (sa njima se citiraju „odvale" Petra Popare Crnog i Šćepana Šćekića). „Srećni ljudi" se ne gledaju kada si sam (što bi bilo depresivno) i ne gledaju se sa partnerom (niko nikada nije muvao curu tako što ju je pitao „E, hoćeš kod mene da gledamo „Srećne ljude" večeras?").

Mlađi ljudi se ne identifikuju sa likovima i njihovim problemima, već uglavnom gledaju jer im je sve to na manje ili više ironičan način zabavno (i zato što su naučili da gledaju od roditelja) ali stariji to rade, tj. sećaju se, isto kao i moji roditelji, zbog priča nalik „oklagija i šećer za celu platu".

I niko od ljudi sa kojima sam pričao nije zaluđen povodom serije. Niko nije rekao da je to najbolja serija koju su ikada gledali. Čak im nije ni najbolja Pavićeva; svi na to pitanje odgovaraju sa „Bolji život" koja je u stvari bila jedini original u toj seriji serija: „Srećni ljudi" su prepakovani „Bolji život", a „Porodično blago" su prepakovani „Srećni ljudi", da bi sve to bilo redizajnirano u „Stižu dolari". Sve serije imaju jedno te isto naravoučenije: šta god da se desi, dokle god smo zajedno, sve će biti u redu.

A nije.

I jako je bitno što je sve krenulo da ne bude u redu u ovoj zemlji nekako istovremeno kada je prva od Pavićevih serija krenula da se prikazuje u 8 posle Dnevnika (a kasnije posle Dnevnika i „Dnevnikovog dodatka") na RTS. Ono što je specifičnost „Srećnih ljudi" je što su oni prikazivani u najgorem periodu srpske moderne istorije, kada su besnela dva rata u kojima „nismo učestvovali", kada je Milošević uživao rekordnu podršku dok je stvarao i usavršavao paralelnu kriminalnu državu čija je jedina svrha bila otimanje bogatstva kako građana Srbije koji su bili parkirani ispred televizora u 8 tako i građana u zaraćenim područjima koji su gubili kako imovinu, tako i živote od ljudi nalik onima u „Vidimo se u čitulji".

Ovi motivi jesu prisutni u „Srećnim ljudima", vidi se poneka uniforma i poneki zlatni lanac, ali cela poenta je uvek da su i to samo ljudi, jer ne postoje negativci i antagonisti u seriji. Postoje samo likovi koji već znaju vrednost porodice i oni koji tek treba da nauče vrednost porodice − samo da se ispričaju svi ti monolozi, i razreše svi ti nesporazumi i srede sve te računice i pomire sve te komšije.

O svemu ovome, o „Srećnim ljudima", gledanosti, bizarnosti cele situacije pričao sam i sa Tomasom, psihologom iz Beča koji je proveo mesec dana u Beogradu. Njemu se Beograd i Srbija sviđaju, ali ne na način na koji se uglavnom sviđaju strancima: „devojke su lepe, sve je jeftino, a haos u arhitekturi i svemu ostalom je osvežavajući u odnosu na dosadnu efikasnost iz koje dolazimo".

Njemu je uzbudljivo da otkrije nešto novo. A otkrio je gomilu novih stvari u Beogradu. Nakon prvih nekoliko šokova, osećanja neverice i sumnje da ga trolujem, upoznao se sa serijom i kontekstom, da bi mi onda, zamišljen i siguran u sebe, saopštio da su „Srećni ljudi" spomenik koji su građani Srbije podigli sami sebi. Da, isto kao što u samoj seriji radnja nepomično stoji, a likovi nepomično pričaju, tako i Srbi ritualno sede i nepomično gledaju u prošlost koju su preživeli. Ćaskao sam sa njim sa osećanjem rezigniranosti i potisnutog besa, da bi on u jednom trenutku sa smeškom šaljivo rekao: „Gledaju „Srećne ljude" zato što oni sami nisu srećni".

Dok je kretala odjavna špica sa vokalom o bitkama, nepredavanju, ljubljenju i generalnoj veri u svetlu budućnost (koja je uz muškarca o kome žena peva), razmišljao sam koliko će se još puta ova serija reprizirati? I odgovor je da će verovatno i 30 godina nakon premijere ovo i dalje moći da se vidi na ekranima. Da uopšte neće biti iznenađujuće da prikazivanje ove serije nadživi i glumce u njoj i njenog kreatora i sve gledaoce premijernog prikazivanja.

Jer o „Srećnim ljudima" niko ne priča. Svi ih gledaju, ali niko o njima ne priča. Nema intervjua po srpskim medijima sa JUL-ovcem koji igra glavnu ulogu, nema članaka o večnosti „Srećnih ljudi", nema dokumentarca o „kulturološkom uticaju serije". RTS je malo sramota što ovo i dalje prikazuje, nas je sve sramota što i dalje sve to gledamo. Ali sve to se i dešava tako, skriveno, iako je na najvidljivijem mogućem mestu: na državnoj televiziji svake večeri u 8. Kao stari spomenik na glavnom gradskom trgu.