​Odakle mi opsesivno-kompulzivni poremećaj?

Moja majka pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja ( obsesive-compulsive disorder, OCD ). Njena bolest zasniva se na strahu od zaraze — pokreće je sve što je prljavo ili prašnjavo, a pogotovo pesak. Predmete koje smatra "prljavim" neće ni pipnuti, a predmete koje smatra "bezbednim" uporno će čistiti.

Kao dete roditelja sa OCD-om, često radite stvari koje će te njihove strahove otkloniti. Stručnjaci to zovu "povlađivanjem". U moje povlađivanje majčinom ponašanju spadalo je sve, od otvaranja vrata da majka ne bi morala ponovo da pere ruke (vrata su prljava), do objašnjavanja zbunjenoj kasirki u prodavnici zašto ništa ne sme da dodirne pokretnu traku (kase, takođe prljave).

Kad je mojoj mami bilo najgore, morala bih da se svučem pred vratima posle škole, a delove odeće ubacim u zasebne kese iz supermarketa — neku vrstu brendiranih dokaza sa mesta zločina — kako bi ih svakodnevno nosila na hemijsko čišćenje po astronomskim cenama.

Sve je bilo prljavo.

Njen poremećaj imao je ogroman uticaj na mene dok sam odrastala. Nisu smele da mi dolaze prijateljice (prljave). Odvraćala me je od bavljenja sportom (napolju je sve prljavo). Letovanje na plažama nije bilo dozvoljeno, jer pesak. Znam bolje od bilo koga koliko je ovaj poremećaj grozan i koliko sputava ljude. I zato sam se, kao što možete da zamislite, prilično iznervirala kad sam ga i sama dobila.

Moj OCD je mnogo manje ozbiljan od majčinog i ne zasniva se na bolesnom insistiranju na čistoći. Ja imam "sigurne" brojeve (pet i sedam, kad već pitate) i svoj život moram da organizujem prema njima. Pet zalogaja pice odjednom, zalivenih sa sedam gutljaja koka-kole, zatim još pet zalogaja pice. Ako se zabrojim, uspaničim se i počnem da brojim ispočetka, istovremeno kuckajući po stolu sedam puta petim prstom desne ruke da to nadoknadim. Ako postoji pozitivna strana svega toga, zbog toga što sve vreme u sebi množim sve sa pet i sedam postala sam neprevaziđena u mentalnoj matematici.

Srećom, nakon odlaska na kognitivno-bihevioralnu terapiju, posebno "prevenciju izloženosti i reakcije", uspela sam da to stavim pod kontrolu. Problemi nastaju samo pod velikim stresom — obično kad trpim veliki pritisak na poslu ili u privatnom životu — pa se tad vratim brojanju. Verujte mi, poslednje što želite dok ste pod stresom je da morate usred noći da ustajete pet puta iz kreveta kako biste sedam puta dodirnuli vrata. Doktor Džim Bolton, psihijatrijski konsultant, rekao mi je da "oko trećinu slučajeva OCD-a pokreće stres".

Na delu je donekle i genetska predodređenost. Prema ovoj studiji, opsesivno-kompulzivni poremećaj je nasledan. Ista studija kaže nam da 40 odsto ljudi s ovim poremećajem ima bliskog člana porodice koji pati od iste bolesti. I dok je stopa obolelih od OCD-a među širim građanstvom između 1 i 2,5 procenata, ako malo bolje pogledate rođake ljudi sa OCD-om, ta brojka je bliže 12 procenata. To u teoriji znači da je otprilike šest puta verovatnije da ćete zapatiti ovaj poremećaj ako ga već ima neki član vaše porodice.

Nije jasno da li ovu povišenu stopu poremećaja u okviru porodice izazivaju genetski ili faktori okruženja. Iskreno, često sam krivila majku što mi je prenela OCD – rezonujući da je povlađivanje njenim hirovima probudilo opsesivne misli u meni. Zbog tog razmišljanja o krivici, duboko u sebi želela sam da verujem kako je OCD genetski nasledan, da mi ga je preneo DNK moje majke a ne njeno ponašanje.

Ali, iako nikakva genetska predodređenost za ovaj poremećaj još definitivno nije dokazana, profesor Džerald Nestat iz Centra za ispitivanje OCD-a na Univerzitetu Džon Hopkins rekao mi je da za "40 do 80 odsto slučajeva OCD-a može da se kaže da su izazvani genetskim faktorima". On je objasnio da verovatno ne postoji jedan gen koji izaziva OCD. Poremećaj je pre poligenetski, što znači da ga izaziva grupa gena. _________________________________________________________________________

Šuma za samoubistva u Japanu

_________________________________________________________________________

Nestat se nada da će jednog dana uspeti da pronađe tačnu putanju u mozgu koja izaziva OCD i da će uspeti da je zaspe lekovima. Ako bude uspešan, stvoriće prvu hemijsku terapiju za mentalno oboljenje koje je nešto više od običnog nagađanja u vezi sa najširom oblašću mozga. Kako on objašnjava, "lek za opsesivno-kompulzivni poremećaj konkretno usmeren ka izolovanim biohemijskim putanjama u mozgu bio bi prvi takav slučaj leka za mentalna oboljenja u svetu i mi tome stremimo."

Mogu da razumem zašto je ideja o magičnoj piluli koja bi "izlečila" OCD toliko privlačna – mentalno oboljenje ume da bude mnogo teže za lečenje od fizičkog. To nije infekcija, gde samo uzmete dozu antibiotika i ubijete je. Ne, OCD je – kao i mnoga druga mentalna stanja – izazvan mnoštvom emocionalnih i psiholoških faktora, od kojih mnogi potiču iz okruženja. Za sada je najefikasnije lečenje, prema tvrdnji OCD Action, mešavina kognitivno-bihevioralne terapije i, u težim slučajevima (kao kod moje majke), lekovima "selektivnog inhibitora preuzimanja serotonina" (SSRI). Ovi lekovi rade tako što podstiču telo da sačuva više serotonina koji ono prirodno proizvodi, a ispostavilo se da su efektni u lečenju osoba s OCD-om, koji često imaju značajno niže nivoe serotonina od onog koji se smatra normalnim.

Doktor Erik Dejvis, psiholog i stručnjak za opsesivno-kompulzivni poremećaj, veruje da, iako postoji genetska "sklonost" ka OCD-u, prema njegovom iskustvu, "njemu najviše doprinosi faktor okruženja". Kad se sve sabere i oduzme, on kaže da je OCD "pokušaj da se izađe na kraj sa anksioznošću i savlada stres preuzimanjem kontrole. Čovek oseća da je izgubio kontrolu nad stvarima i pokušava da ublaži taj osećaj."

Doktor Dejvis mi je ispričao svoja iskustva u lečenju više članova iste porodice koji pate od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i rekao mi da su u nekim slučajevima porodični faktori pogoršali bolest. Primeri za to su kad jedna osoba sa OCD-om počne da traži od drugih članova porodice da joj povlađuju raznim aktivnostima. To je upravo ono što je mene moja majka terala da radim dok sam bila dete, tako da je interesantno čuti da doktor Dejvis to ističe kao nešto od čega se bolest pogoršava – a ne poboljšava.

Najbolji način da se pomogne porodicama koje pate od opsesivno-kompulzivnog poremećaja, smatra doktor Dejvis, jeste putem porodičnih kliničkih intervencija. Svi stručnjaci sa kojima sam pričala slažu se da postoji potreba za dodatnim sredstvima koja bi pružila pomoć porodici – posebno deci osoba koje pate od OCD-a. Sem Šalis, predstavnik "Majnda", rekao mi je da "postoji potreba da ljudi s OCD-om koji imaju decu dobiju specijalističku pomoć – na primer, da se obuče kako da umanje vidove svog ponašanja da kompulzivne osobine ne bi preneli na svoju decu".

Nažalost, uz hronični nedostatak vladinih sredstava namenjenih programima održavanja mentalnog zdravlja, šanse da se specijalistička pomoć obezbedi u razumnom roku jednaka je onoj da vidite moju majku na plaži u oskudnom bikiniju.

Ozbiljan napredak ostvarili bismo i kad bismo prestali da u popularnoj kulturi opsesivno-kompulzivni poremećaj predstavljamo kao potrebu da vam sve olovke budu naoštrene ili da ste preterano uredni. Neću vas lagati: dosta mi je ljudi koji govore da su "skroz OCD" kad se pohvale svojim blistavo belim patikama ili objašnjavaju zašto njihova kolekcija vinila mora biti poslagana po abecednom redu. Profesor Nestat se slaže: "Niko nije znao šta je OCD dok Holivud nije počeo da ga predstavlja u filmovima i TV serijama, ali čak ni sada ga ljudi ne razumeju."

Patiti od pravog opsesivno-kompulzivnog poremećaja znači ne biti u stanju da zagrlite sopstvenu ćerku na njen rođendan jer se plašite da je prljava. Kako Šalis kaže: "OCD je ozbiljan zdravstveni problem koji mora da dobije posvećeno finansiranje i podršku." Zbog svojih porodičnih iskustava, znala sam to bolje nego iko, pa sam pomoć potražila mnogo brže nego što bi to uradila neka "normalna" osoba. Zbog svega toga, mnogo se bolje nosim sa svojim stanjem.

Ali ozbiljno, dok sam se spremala da napišem ovaj članak i tokom mog lečenja, shvatila sam da nije mnogo važno znati kako ili od koga sam dobila poremećaj. Kad su mi eksperti potvrdili da moj OCD nije nužno krivica moje majke, osetila sam grižu savesti što sam je čitavog života za to krivila. Znam da se i ona oseća krivom zato što nam nije omogućila ono što smatra normalnim detinjstvom, ali to je, kad malo bolje razmislite, zapravo glupo.

Ne možete da "krivite" nekog kome je narušeno mentalno zdravlje – čak i ako se očajnički trudite da ne prasnete u smeh dok vaša majka pokušava da zatvori vrata auta nogom jer ne želi rukom da dotakne bravu – kao što ne možete ni da ih krivite što imaju polensku alergiju ili psorijazu. Jer osećati krivicu zbog nečega znati biti odgovoran za to, a opsesivno-kompulzivni poremećaj nije ničija krivica. To je bolest i to bolest koja može žešće da vas unazadi. Ali, što je važnije, uz pravu pomoć, čak i ako se plašite peska kao što ga se plašila moja majka, taj poremećaj se itekako leči.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu