Kako je ići na žurke kad imaš samo jednu ruku

Tekst je objavljen na Broadly

Komplikovano je biti neko ko voli pažnju drugih, lepo da se oblači i priča sa nepoznatima, ali mu je i neprijatno od svega toga. Oduvek sam bila svesna da sam drugačija; čak i ako se izuzme moj invaliditet, imam prilično prepoznatljiv stil. (Danas se stalno oblačim u crno i svoje odevne kombinacije upotpunjujem čokerom i čizmama do iznad kolena.) Ali nisam postala akutno svesna da me ljudi tako vide sve dok nisam krenula na koledž. Prepustite pijanima da kažu sve što im je na pameti.

Na prvu žurku bratstva na Univerzitetu Hofstra otišla sam sa svojim cimerkama Karinom i Aleksom. Kad su me upoznale, nisu rekle ništa za moju ruku, verovatno zato što su to već provalile preko Fejsbuka. Prve večeri Nedelje dobrodošlice stavljala sam svoje slušalice i spremala se da gledam maratonsku reprizu Seksa i grada kad su mi upale u sobu i tutnule mi pivo u ruku. Nisam imala izbora: morala sam da izađem s njima. Skockala sam se najbolje što sam mogla po modi 2011. godine — iscepane farmerke, ugsice, rastegljivi sintetički top, čoker na kojem je cirkonima bilo ispisano "kiss" i kamiondžijski šešir na kojem je pisalo "Samo budi kraljica". Slagala bih vas kad bih rekla da sam bila stidljiva i da mi nije prijalo da me gledaju. Bila sam uzbuđena — sve dok nisam videla burence. Moraću istovremeno da pumpam, sipam i držim crvenu čašu. Mogla sam da porinem čašu u ogromnu kadu punča, ali su me upozorili da to ne radim.

"Hej, treba li ti pomoć?", pitao me je lik sa tršavom smeđom kosom i lažnim šanelovim minđušama. ( Džersi Šor se i dalje emitovao na televiziji.) Entuzijastično sam zaklimala glavom.

Sipao mi je pivo, nakrivivši čašu kao profesionalac. "Jako si lepa, znaš li to?"

Nisam mogla da odolim njegovom šarmu. "Hvala", rekla sam, prekrstivši ruke preko grudi zamišljajući da to radim naročito zavodljivo. Jednoruka verzija toga bila je da obujmim svoj patrljak.

"To je baš kul", rekao je pokazavši na moju ruku. "Smem li da je pipnem?"

U svojoj glavi sam vrištala. Ne! Ne. Ne! Rekla sam: "Naravno."

Već sam bila navikla da me nepoznati ljudi pitaju šta se desilo i da im odgovaram sa dosadnim: "To mi je od rođenja", ali kad neko traži da je dodirne to me izbaci iz takta. Ponekad bi deca bez pitanja posegnula da mi opipaju ruku, ali sam od odraslih više očekivala. Mislila sam da će ovakva vrsta direktne rasprave o mom invaliditetu biti retka na koledžu, gde bi ljudi trebalo da su stariji i pametniji, ali se to sve vreme dešavalo. Na svakoj žurki na koju sam išla bi me pitali: "A šta ti se desilo sa rukom?"

Neko vreme sam im udovoljavala. Upropastilo bi mi veče kad bih se iznervirala svaki put kad neko pomene moj invaliditet, tako da sam uvek odgovarala isključivo neobavezno, veselo. Jednom sam pijano pokazala grupi drugih pijanih ljudi kako vezujem pertle, a oni su mi aplaudirali kao da sam, ovaj, svojeručno odsvirala sve numere iz Hamiltona.

Ali iako je ovo iščuđavanje mojoj sposobnosti da izvedem najprostije zadatke bilo uvredljivo, verovatno je bilo bolje nego da vas odbace zbog vašeg invaliditeta. Već sam se u tom trenutku autovala nekim ljudima u svom životu, ali nije bilo mnogo drugih kvir žena u mojoj školi; često sam flertovala sa momcima iz bratstava uglavnom iz dosade, možda čak i zato što sam želela da budem "normalna". Jednom me je neki lik sa kojim sam ćaskala na žurki pitao šta piše na mojoj tetovaži, a ja sam stidljivo podigla jednu stranu prsluka da bih mu pokazala — nenamerno otkrivši svoju nekompletnu ruku. Nije mi jasno kako to ranije nije zapazio — verovatno je za to bio kriv punč. Pre nego što sam uspela da završim pesmicu o tome kako mi je to od rođenja, on je promrmljao: "Ne, ne, ne petljam se ja s takvim stvarima" i otišao.

Od zapitkivanja ili odbacivanja čak su me više nervirala čestitanja. Barmeni su mi govorili da me poštuju zato što uopšte izlazim. Pijane devojke iz reda za toalet su mi govorile da sam im idol. Momci su me uveravali da sam "i dalje lepa". Cimerke su mi govorile da sam hrabra.

Ipak, pripremanje za izlazak sa Karinom i Aleks postao je ritual u kojem sam vrlo brzo počela da uživam. Tukle bismo pivo i stajale ispred ogledala jedna pored druge da bi se našminkale — zahvaljujući srdačno vašoj, dobile smo prostrano kupatilo pravljeno za invalide — vrteći se okolo u grudnjacima i gaćicama, prskajući jedna drugu pištoljima za samopotamnjivanje, ostavljajući smeđe otiske stopala na pločicama.

Na proleće moje prve godine faksa, odlučila sam da ponesem svoju kozmetičku protezu na otvaranje jednog novog bara. Iako sam je dobila još u srednjoj školi, nikad je pre još nisam nosila; Karina i Aleksa su je uglavnom koristile da bi zbijale neslane šale sa ljudima: ostavljale bismo je u krevetima, tuš-kabinama, u vešernici. Pevali bismo na nju kao da je mikrofon. Nije mi to smetalo; isprva sam je mrzela zbog onog što predstavlja — pokušaj da se izgleda normalno. Ali iz nekog razloga, te noći, dok smo se sve ređale ispred ogledala, zatekla sam sebe kako sam nezadovoljna svojim teksas šortsom i majicom. Bila sam isuviše umorna da odgovaram na pitanja. Bilo mi je muka od čestitanja. Osećala sam se kao da mi nešto nedostaje — shvatila sam da želim da nosim protezu. Izgledati normalno u tom trenutku zvučalo mi je sasvim dobro.

Na kraju su mi se smučile žurke na koledžu — objektivno, bile su loše — i žudela sam za grupom ljudi u koju bih se bolje uklopila. Rešila sam se svojih odbojnih pomagala, počela da se oblačim u crno i manje vodila računa o tome da se napijem a više o kvir teoriji i feminizmu. Okončala sam i svoju kratku romansu sa kozmetičkom protezom — prosto mi nije pristajala.

Ali moja pauza od žurevanja bila je kratkog daha; ostajanje kod kuće takođe mi nije pristajalo. Prijavila sam se na časove sociologije noćnog života i ubrzo postala fascinirana Klab Kid kulturom — ekstravagantnim kostimima, načinom na koji je provod bio gotovo sveta aktivnost, njihovom nepokolebljivom nakaznošću. Zbližila sam se sa svojim profesorom Viktorom koji je takođe bio neprilagođen — uspešan, kul, dobro povezan ali neprilagođen. Kad me je pozvao u Boks, ekskluzivni klub burleske na Menhetnu, osećala sam se kao Pepeljuga koja ide na bal. Pažljivo sam uklopila svoj najelegantniji, najcrnji komplet i nisam se usudila da ponesem svoju kozmetičku protezu.

Nakon toga sam počela redovno da izlazim na Menhetn i u Bruklin. Seksi barovi, hotelski podrumi, ekskluzivni klubovi, ogromna skladišta — sve sam ih obožavala. Jedini komentari koje sam dobijala na svoj izgled bile su pohvale na račun moje sve ekstravagantnije odeće — kad se izvođači burleske poseru na bini i skvirtuju u čaše, teško će vas šokirati devojka sa jednom rukom. Svi smo bili nakaze; moju ruku niko nije ni primećivao. Svaki put kad bih izašla, malo bih pomerila granice svog izgleda. Sivi ruž, nosni prsten, pseća ogrlica, patike na štiklu, grudnjak sa više bretela i providan top. Klabing je počeo da deluje manje kao zabava, a više kao identitet. Moj život počeo je da se vrti oko toga šta ću obući sledeće, šta ću popiti, u koji klub ćemo ići, koga poznajemo da ne moramo da čekamo u redu. Nisam se zapravo ni bavila svojim invaliditetom.

Danas više volim da izlazim u restorane i barove nego u klubove, ali moje iskustvo izlaženja nastavlja da se razvija. I dalje volim da se igram svojim izgledom. Ljudi i dalje zure u mene. I dalje mi postavljaju neotesana pitanja. Ali sada osećam da imam više kontrole nad njihovim reakcijama na mene. Pre četiri meseca počela sam da nosim najsavremeniju bioničku protezu — crna kao ugalj i robotska, ova ruka je ogroman pomak u odnosu na moju kozmetičku protezu; ništa u vezi s njom nije normalno. Volim kako se slaže sa mojom kožnom jaknom, čizmama i torbom. To je savršen konfekcijski ukras za noćni izlazak i želim da ga ljudi zapaze: tokom provoda umeju direktno da mi priđu i kažu mi koliko je kul, pitaju kako radi i mole me da im udarim petaka ili pokažem srednjak. Ova pažnja mi ne smeta onako kao što mi je smetalo kad bi mi studenti mazili patrljak (ili kao što bi mi to i danas smetalo); ne viđa se svakog dana ruka jednog kiborga. I kako sam starija, imam više strpljenja za ljude koji me zapitkuju. Znam koliko je jebeno kul ta moja ruka; i sama bih verovatno udelila kompliment nekom kao što sam ja. Recitovanje jedne te iste pesme ume da dosadi, ali uživam da edukujem ljude i kad vidim da me stvarno slušaju.

Kao ljudsko biće, kao žena, kao kvir, kao neko ko prati modu, kao invalid, i sada kao kiborg, znam da nikad neću izbeći poglede. Oblačenje i izlazak su postali sastavni deo mog identiteta, a prilaženje slučajnih prolaznika ide s tim u paketu. Samo što sada, sa svojom bioničkom rukom i svojim (neznatno) zrelijim izborom hit mesta za izlazak, osećam se manje ranjivo kad se to desi. Već sam navikla na to da drugi zure u mene — sada im dopuštam da me gledaju dovoljno dugo da jasno vide ko sam.