Koja sećanja bismo obrisali da možemo

Fotografija via Flickr / Korisnik: Lonnie

Sve nam je bliža tehnologija kojom ćemo moći da manipulišemo sopstvenim sećanjima. Nedavno su naučnici napravili prvi pomak u brisanju neželjenih sećanja tako što su kod miša "ugasili" neuronski mehanizam straha koji se formira u mozgu. Nakon ovog gašenja, miševi su zaboravili čega su se plašili. Sada je samo pitanje vremena kada će ljudi moći da urade isto.

Ova vest me je naterala da se prisetim brojnih interpretacija ove tehnologije u popularnoj kulturi. Tu je naravno Večni sjaj besprekornog uma i malo mračnije Crno ogledalo. Na nama je da biramo da li ćemo da se radujemo ili plašimo tehnologija budućnosti, jedno je sigurno - ne možemo da ih izbegnemo.

Zbog toga sam tražila ljudima da za VICE ispričaju sećanja koja će obrisati prvom prilikom kada se ukaže mogućnost za tako nesto.

Imam jedno sećanje koje bih volela da zaboravim. Celu noć sam partijala u Berlinu, klub Anout:blank se zvao, bilo dobro zezanje, i kao ja pravo iz izlaska stižem na aerodrom četiri sata pre leta. Stigla sam u pola sedam, let mi je u 10:20. Mislim, imam vremena za sve nije još ni otvoren check in za let kojim idem u Beograd i ja ti sednem ispred gejta da čekam da otvore. Tako ja sedim i u jednom trenutku vadim telefon iz tašne da pogledam koliko je sati. Ono 10:05, ne verujem bukvalno. Ustajem, vidim nema leta za Beograd check in nego je za Beč. Krećem da šizim i plačem, zovem mamu, kažem joj da sam sedela sve vreme tu i da ne znam šta se dešava i ona me pita da li sam zaspala. Ja kao neee, tu sam sedim.

Međutim, skapirala sam da da, ja jesam zaspala i to sedeći na ne baš tihom mestu. Brate aerodrom, non stop neka obaveštenja, non stop sleću i poleću avioni i da, ja sam tu zaspala… ISPRED GEJTA. Morala sam novu kartu da kupim. Bila sam još osam sati na aerodromu, nisam opet zaspala nego se šetala onako izmrcvarena. Stigla sam u Beograd u 23 sata, a tačno u ponoć mi je bio 24. rođendan. Skapirala sam da neke stvari definitivno moram da promenim, da nisam više klinka i da ovakvo neodgovorno ponašanje moram da istrebim pod hitno. To mi je pouka, ali svakako bih takav kiks htela da zaboravim, samo da znam da mi se to više neće ponoviti.

Imao sam nekih sedam, osam godina i išao sam na neki kraći put. Ne, nije u pitanju bilo ni more ni planina nego obilazak manastira u okolini Čačka. Ništa mi u samoj crkvi nije bilo zanimljivo u tim godinama. Izvadio sam tek kupljenog "Game Boya" i krenuo da se igram potpuno zaboravljajući gde sam. Kad sam izgubio život, mislim da sam opasno sočno opsovao za derište od osam godina. Pomenuo sam i kurac i pičku materinu. Mislio sam da će me Bog kazniti i slično, ali tu se zadesio sveštenik i on je odlučio da me kazni. Ne, nije to što vam prvo pada na pamet. Rekao mi je da moram da se ispovedim i ispitivao me je o lošim stvarima koje sam radio.

Da, ja kao balavac od osam godina. Fazon, prepisivao sam na matematici i loptom sam polomio retrovizor na nekom besnom autu u kraju. Sveštenik mi je na kraju rekao da Bog sve vidi i čuje i da treba da budem dobar, ali sam ja to u tom trenutku ukapirao kako sam samo i mogao – kao klinac. Pa sam se od sramote naredne dve, tri nedelje kupao u kupaćim gaćama, presvlačio iza otvorenh vrata ormana i nisam hteo da šapnem drugu neki zadatak, dobro se sećam, da me Bog ne bi čuo. Ipak, najveći blam je usledio kad smo nekoliko dana kasnije otišli sa školom na rekreativnu i kada je ušla jedna od učiteljica dok sam se presvlačio u sobi i htela da mi, kako to učiteljice i rade maloj deci, pomogne da se obučem. Razdrao sam se kao histerična latinoamerička glumica "Ne gledajte me, sklonite se, učiteljice, bežite, Bog sve vidi i kazniće vas!" Naravno njene kolege su došle misleći da mi jadna žena radi ko zna šta, a onda se i pročula priča kako sam bespotrebno izdramio. Najgore od svega je bila reakcija jednog druga - "Ti bi trebalo da idešu specijalnu školu" koju su ja mislim čuli svi koji su me znali i eto, godinama unapred, u osnovnoj školi, mene su zvali Specko. Najgore od svega za malog Filipa, Game Boy nisam dirao posle godinama. Kapiram da sam mogao bez ovog cimanja, a naročito bez ovog nadimka.

Volela bih da mi poslednje sećanje na deku nije negativno i borim se već osam godina da preko toga pređem. Mama i ja smo na mom prelasku iz osnovne u srednju školu prešle da živimo sa njim i on je tada već bio mnogo bolestan. Pošto su to sve bile bolesti somatskog tipa mislila sam da je on po prirodi postao džangrizav, negativan i jednostavno užasno težak za bilo kakvu saradnju. A mama je sve radila da mu olakša šta god je mogla. Jednog dana me je užasno iznervirao jer je bio baš previše bezobrazan prema mami a to je i dan kada ga je odvela u bolnicu jer mu nije bilo dobro.

Pre nego što su izašli iz stana ja sam podigla ruku, ispružila prst i rekla: „Pričaćemo o tvom ponašanju kad se vratiš". I nije se vratio jer je posle par dana preminuo u bolnici. Volela bih da nestane taj bol koji me obuzme svaki put kad se setim tog trenutka i njegovog lica kada sam mu to rekla, iako znam da sam kao dete od 14 godina samo želela da zaštitim mamu koja je samo davala i davala. I iako mi mama kaže da je on znao da sam ga volela svih onih godina koje smo ranije proveli zajedno i svih trenutaka kada sam mu pokazivala da ga volim, plašim se da mu je taj poslednji trenutak, kada sam se tako ponela prema njemu ostao urezan tih para dana pre nego što je preminuo. Sve bih dala da sam u tim godinama razumela da neka somatska bolest može da se ispolji i na druge načine, i da to što neko ne pokazuje drugima da ga boli, ne znači da to i ne krije.

Bila sam prva godina Filološkog fakulteta, na smeru opšta književnost i teorija književnosti. Startovala sam krajnje entuzijastično, motivisano, onako baš spartanski. Čitala sam sve što je bilo u programu, tim višestranim silabusima i tripovala sam da - Ako ne ja, a ko drugi? To je bilo 2011. godine, jedno vreme kad utopije kada sam smatrala da je za položen ispit neophodno pročitati sve i biti true. Skripte sam izbegavala, delovale su previše srednjoškolski i bezveze. Išla sam težim načinom i pohađala sva predavanja, iako su pauze između predavanja znale da budu i po osam sati. Dugo sam čitala i od oktobra spremala prvi ispitni rok. Kada je došao sporan ispit, polagao se pismeno i teme su bile jako prezicne i male, fagmentarne.

Predala sam rad krajnje ponosna i uverena da je to TO! Kao trud se isplatio. Posle ispita, studenti su komentarisali kako nisu pročitali sva dela, ali su prečešljali skriptu. Kakvi antikul studenti. I posle nedelju dana, izašli su rezultati. Prolaznost je bila mala, ali je lista obuhvatila književnike-skriptaroše. I položili su. Ja nisam i baš sam bila demotivisana.

Posle mesec i po dana, tačno na Osmi mart, otišla sam na konsultcije kod date profesorke. Mislila sam da će to biti jedan nadahnuti razgovor, produktivan i pun priče o antici i Homerovim junacima. Ali, kao u lošem scenariju sa glupim zapletima, bilo je baš suprotno. Profesorka je pogledala rad, rekla da je rad sramotan, da je nedopustivo da student prve godine ne zna razliku između heroja i ratnika- u brzini pisanja zamenila sam dva imena- Ajant i Ares. Krenuo je neugodan i užasan razgovor u kom mi je rečeno da sam sramota Filološkog fakuleta, i da bi najbilje bilo da se ispišem sa dotične katedre jer za istu nisam. I da bi bilo najbolje da se što pre ispišem. Ja sam otišla pognute glave, jer jebiga, sečivo autoriteta je poseklo sve što je trebalo da bude lepo. Dugo sam mislila da je u pravu. I dugo su te reči odzvanjale u ušima, i svaki put kad sam kasnije čitala ostao je onaj osećaj da ja nisam za ovo, i veliki grč da ne znam da mislim, da ne znam da pišem i da ne znam ništa što sam mislila da znam. Posle toga, svaki moj ispit je bio položen teškim trudom i velikim radom, nisam odustala od iščitavanja literture, ali isto tako, promenila sam pristup. I nemojte se zavaravati, pa pomisliti da studenti književnosti čitaju, ili da to bar rade sa zadovoljstvom. Tu su autoriteti da vam isto potvrde.

Ne sećam se svog prvog dana škole i uopšte ne pamtim detalje iz perioda prvih razreda osnovne. Ono što mi je ostalo u sećanju i što bih volela da izbrišem jeste neki nelagodan osećaj u stomaku nedeljom uveče kada je mama obično peglala stvari koje ću da nosim narednog dana uz Porodicno blago. Znala sam da bih nakon odjavne špice ubrzo otišla na spavanje. Tada bih obično razmišljala o tome kako ja uopšte ne želim da idem tamo niti da viđam ostalu decu iz razreda svakog dana. Osećala bih se kao da mi je konstantno muka. Bila sam mali štreber koji je odgovorno ispunjavao sve zadatke i dobijao pohvale, a da to mozda nisam ni želela. Generalno, u to neko vreme sam bila zbunjena, možda i uplašena. Mrzela sam kraj u kom sam živela i samu činjenicu da moram da pešačim sama do škole i nazad nešto manje od pola sata (realan osećaj bi bio da je triput duže) uz pomisli šta ako me neko presretne, ili nešto slično. Ali, to je ono kad si klinka i kad tripuješ iza svakog grma manijaka.

Još na VICE:

Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite slepoj osobi

Radila sam kao asistentkinja trenera za muvanje u Beogradu

Šta se desi kad prokuvate ajfon 7