Muzičari, sportisti, umetnici: Ovo su priče ljudi koji moraju da se isele iz BIGZ-a

Zgrada nekadašnjeg Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, čija je izgradnja započeta 1936, a završena 1941. godine dobila je novog vlasnika - kompaniju Marera Real Estate Partners, čija je sestrinska kompanija nedavno kupila i Beograđanku.

Ipak, BIGZ, nekada najveća štamparija na Balkanu, koji je od svoje privatizacije postao centar alternativne kulture, kako mediji prenose, sada će biti renoviran, a u rekonstrukciju će biti uloženo preko 40 miliona evra. Rekonstrukcija bi trebalo da traje nešto više od 18 meseci. Najavljeno je i da će Marera tesno sarađivati sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda na očuvanju autentičnog izgleda zgrade.

U prostoru u kome su do sada u pretežno lošim uslovima radili umetnici, sportisti i mali biznisi planiran je moderni poslovni centar. Trenutnim zakupcima najavljeno je da moraju da se isele do 25. marta, što će označiti kraj postojanja jedne od retkih lokacija u gradu posvećenih kulturi i umetničkom stvaralaštvu, mesta gde, kako kažu oni koji su tamo dosad radili, trenirali i stvarali, postoji specifična zajednica koja se tamo razvijala gotovo dve decenije.

Otišla sam u BIGZ sa fotografkinjom Katarinom Fišić kako bismo razgovarale sa ljudima koji od dvadeset petog marta više neće moći da budu tamo i zatekla mešavinu likova i profila kakva ne može da se sretne ni na jednom drugom mestu u gradu.

VICE: Otkud vi ovde?

Anbol: Došli smo ovde da istražimo. Čuli smo da će zatvoriti ovu zgradu, tako da smo došli da napravimo neke grafite, da nam ovo mesto ostane u sećanju. U Srbiji smo smo već nekoliko nedelja. Nas dvojica smo se upoznali u grafiti šopu.

Skeng: Ovde smo se upoznali, da, u Beogradu. Inače sam iz Notingema, a putujem svetom, i došao sam u Srbiju da čiliram i radim grafite, da upoznam ljude. Sada istražujem BIGZ jer sam čuo da je ovo dobro mesto, puno kulture, i čuo sam da se zatvara. Došao sam da ga vidim i da ga fotkam.

VICE: Koliko dugo imaš studio u BIGZ-u?

Ivan: Držim studio ovde već četrnaest godina - miksam, produciram muziku, snimam bendove. Sarađivao sam sa više od dvesta bendova. Tu radimo Julius Felker i ja, trenutno radimo, rekao bih, sedam albuma. 

Gde ćeš sada?

E, još ne znam. Tražim svaki dan. U opciji su Viline Vode, Luka Beograd, Avala Film, Geneks, gledamo neka skloništa… 

Šta gubiš ti, a šta Beograd kada se ugasi trenutni koncept koji postoji u BIGZ-u?

Ja sam izgubio kuću, tako kaže Gugl, za BIGZ mi piše home. Grad je izgubio ono što svaki grad ima u Evropi, a što je i Beograd imao. Izgubio je mesto gde… Znaš ono kad odeš u neki grad, pa strancima kažu neko mesto koje je kul, gde se dešava svašta. Ovde stranci i dalje traže džez klub, a Čekaonica je zatvorena već pet godina. Ovakvo mesto će dugo faliti, dok ne napravimo nešto novo.

Šećerana je obećana i predviđena da bude mesto umetnosti i kulture. Zamenik gradonačelnika je pre dve godine najavio da će se taj prostor rekonstruisati, ali se ništa nije uradilo po tom pitanju. Ipak, nama sada već gori pod nogama. Ovde se svašta renovira, a mi nemamo gde. Zna se da taj deo grada gde je Šećerana nije namenjen da bude stambeni deo grada i da je po urbanističkom planu namenjen za umetnost i kulturu. Tu nešto mora da se pokrene. 

Do kada su vam dali rok da se iselite?

Javili su nam da se odavde iselimo do 25. Marta. Ipak, nama i dalje fale prostori - apelujemo, potrebni su nam pristupačni prostori, jer umetnici u ovo vreme tek ne mogu sebi da priušte da plaćaju skupe prostore, dok ne nastupaju nigde.

VICE: Čime se bavite ovde i od kada ste u BIGZ-u?

Luka: Mi smo penjački klub Zemun, dakle bavimo se sportskim penjanjem, sportskom disciplinom koja je u ekspanziji u svetu i kod nas. Inače, sportsko penjanje postaje novi olimpijski sport od 2021. Godine. U BIGZ-u smo proveli tačno 25 meseci, od kojih smo prvih 6 meseci osposobljavali salu za penjanje.

I gde ćete i šta ćete sada?

Nismo još uvek pronašli novi prostor zbog posebnih uslova koje zahteva penjačka sala, najpre nam treba prilično visok plafon.

Prodaja Bigza je bila Damoklov mač koji nam se stalno ljuljao nad glavom. Konačno se prodaja i desila i dobili smo mesec dana da potpuno ispraznimo prostor. Ko je bio u našoj sali u BIGZu ili se ikad penjao na veštačkoj steni može da zamisli koliko posla i koliko tona materijala tu ima. Sve to sad demontiramo dok uporedo tražimo magacin za odlaganje i prostor za preseljenje. 

Trpimo ozbiljan udarac kao klub pošto smo ostali bez glavne baze za treninge i okupljanje pa se snalazimo trenirajući u gostima u ostalim beogradskim salama i penjalištima. Jedna od omiljenih i najposećenijih sala ovog rastućeg sporta se ugasila preko noći. Ipak, mi penjači volimo kad nam je teško. Idemo dalje.

Šta grad Beograd gubi zatvaranjem BIGZ-a?

Beograd gubi ono što vide samo oni koji su na gubitku. Utočište nesvakidašnjeg. Neki neuobičajeni način druženja, strastvenih ljudi, umetnika, muzičara, sportista i preduzetnika koji prosto rade šta vole kako znaju i umeju, spremni da rizikuju. Teško je preneti to nekom ko nije zakoračio unutra. Neosuđujuća, otvorena zajednica.

Rizikovali smo, kocka je ovako pala. Boli ali ne treba nam biti predugo žao. Videli smo šta je moguće, iako je sve teže.

VICE: Koliko dugo si u BIGZ-u i čime se baviš?

Mladen: Ovde sam već dvanaest godina, imao sam razne studije. Muzičar sam, sviram gitaru. Ceo život sam imao bendove koji su probali ovde, tu smo upoznali čitavu scenu. 

Gde ćete od sada imati probe?

Ima neke priče da ćemo otići u Geneks. Tamo smo našli neki prostor koji se izdaje - državna je zgrada, verovatno se neće prodavati više i postoje tri sprata koja su voljni da nam daju. Jedino što nije u centru grada, i što je cena rente mnogo veća nego ovde. Ipak, ima dovoljno prostora da se ova scena koja se ovde gradila prenese tamo. 

Šta grad gubi zatvaranjem BIGZ-a?

Gubimo dosta zatvaranjem BIGZ-a, jer ovde ima mnogo različitog sadržaja. Ovo je bio kulturni centar na hiljade načina. Tako nešto više nikada neće postojati - ovo je bila ta rupa u matriksu koju smo iskoristili poslednjih dvadeset godina. Ništa ovako se neće više nikad ponoviti. Najbolje što možemo je da ono što može da se sačuva prebacimo u Geneks - to nam je jedina nada. 

VICE: Koliko dugo imaš probe u BIGZ-u?

Dimitrije: Ovde već godinu i po dana sviram u Crvima, a planira se i ponovno rođenje Malog Alberta. Prva proba koju sam imao u životu bila je u BIGZ-u, kada sam imao 13 godina. Od tada imam bendove, menjao sam prostore gde smo probali, ali su uvek bili u BIGZ-u. 

I gde ćete sada imati probe?

Ne znamo gde ćemo dalje. Koncerata neće biti još dugo. Ipak, o ovome se dosta dugo priča - svake godine se potegne to da se BIGZ prodaje, pa se odloži. Damjan Babić, sa kojim sviram, došao je ovde 2004, i kaže da se od tada priča o prodaji. Ovo je s te strane bilo očekivano, ali se vežeš za ekipu, za ljude, postanu ti integralni deo života, mesto gde možeš da se opustiš, sviraš, zablejiš, pogledaš film. Ja sam ovde dolazio i da radim stvari za faks. Tako nešto mnogo znači.

Pa može li se uopšte ovakav koncept preseliti na drugo mesto?

Neću da budem pesimista, kapiram da će se nešto roditi iz ovoga. Nešto će se dobro dogoditi, jer mora. Mnogo je značila činjenica da dođeš ovde i svi su tu, brate. Dođeš, čuješ jedan bend po prvi put u životu, odeš dalje, čuješ neku novu pesmu, budeš u fazonu, jebote, komjuniti. Tako nešto će nedostajati. 

VICE: Otkud ti ovde?

Sava: Ovo je mesto gde sam odrastao kao umetnik i kao muzičar. Mesto gde sam kreativno sazreo. Došao sam da izblejim ovde. Ne postoji kreativnije mesto od ovog.

Inače sa mojom rep grupom Viking Krew, gde mešamo alternativne hip-hop pristupe sa metalom, pankom i elektronskom muzikom ne probam ovde, ali sam ja odrastao u BIGZ-u, na hardkor pank sceni, a puno vremena sam proveo i kod Dače u Šupi.

Šta Beograd gubi gašenjem trenutnog koncepta koji postoji u BIGZ-u?

Beograd gubi zgradu koja je ovom gradu dala alternativnu istoriju, prostor da se mladi ljudi izraze i da se povežu i druže

VICE: Koliko dugo si bio u BIGZ-u?

Vida: Ovu zgradu posećujem od 2006. godine, a studio imam od 2015. Godine.

I gde ćete sada?

Za sada nemamo plan, tražimo prostore, ali i dalje nismo našli rešenje. Šećerana bi bilo idealno rešenje, ali bi grad u to morao da uloži novac, jer je u lošem stanju. Tamo, za razliku od BIGZ-a, nema ni vode ni struje. Druga mesta su skuplja, pogotovo za umetnike - u “Borbi” gde je deset evra kvadrat, to je nama nepristupačno. Iseljenje i useljenje takođe koštaju.

A šta grad gubi vašim iseljenjem odavde?

Grad gubi mnogo gašenjem BIGZ-a. Retki su primeri uopšte u Evropi ovakvih mesta, posebno ako pogledamo razne faze BIGZ-a koji je prošao u toku poslednjih 15 godina - od studija, ateljea, organizacija, klubova… Ovo je jedno od prepoznatljivijih mesta u Evropi. Ljudi možda nisu ni svesni, ali posledice će se sigurno videti kada BIGZ više ne bude postojao u ovom obliku. 

VICE: Koliko dugo ste ovde i gde ćete od sada imati probe?

U BIGZ-u probamo već skoro dve godine. Čekamo njih iz Sove da nađu prostor, tako da ćemo nastaviti da radimo sa njima. Ne vidimo drugu alternativu.

Šta, po vašem mišljenju, grad gubi gašenjem BIGZ-a?

Grad je izgubio zgradu u centru grada gde se okupljala alternativna scena, gde smo probali i stvarali. Sada kao da ne postoji druga opcija da budemo svi u istoj zgradi. 

VICE: Koliko dugo ste ovde i čime ste se sve bavili?

Matija: Ovde smo otprilike dve godine i napravili smo sve što vidite oko nas. Dva rada koja vidite na zidovima radili su Das Drogen momci i Milan Nenezić, beogradski slikar.

Uradili smo novi pod, pravili od panela nameštaj, radili ventilaciju, zvučnu izolaciju. Ovde smo pravili žurke, podkaste, dovodili smo razne dj-eve. Bezbroj neprospavanih noći - ovde smo učili, radili, trudili se. Mnoge stvari smo ovde naučili da radimo sami, od video produkcije, do pravljenja nameštaja od panela. Ovaj prostor je već u procesu selidbe, već smo poskidali dekoraciju. 

I, gde ćete sada?

Ne znamo još gde ćemo. Postoji opcija Jugošpeda, to je neka alternativa ovome, ali nismo sigurni da ćemo tamo. Takav je zajeban period zbog korone, mora da se radi više nego ikad. 

Preseljenje mi najteže pada zbog zida, jer je bukvalno remek-delo. Ipak, ne neki način sam i zadovoljan, jer smo se nas petorica ovde ipak upisali u istoriju BIGZ-a, jer smo želeli da se ovde bavimo muzikom, pravimo žurke. Ovde su se skupljali razni ljudi: metalci, ljudi koji slušaju elektroniku, pankeri, bluz, džez. Grad gubi čitavu komunu: ne samo muzičare, nego i druge umetnike, ali i sportiste, ovde postoji penjanje, mačevanje, pole dance… Veliki broj ljudi je pogođen gašenjem BIGZ-a, mnogo veći nego što bi se moglo pretpostaviti.

Ovde su se skupljali ljudi različitih profila, ali smo zajedno sve radili - popravljali krov, renovirali toalet… Postoji duh zajednice. Sada je opet na umetnicima da ispolje kreativnost, i da se potrude da se nađe novi prostor. 

VICE: Od kada ste u BIGZ-u?

Boris: U Bigzu smo od 2007. godine, maltene celo svoje postojanje smo tamo. Sve pesme su tamo nastale u toj zgradi.

Jeste li pronašli novi prostor za probe?

Nismo, tražimo, naći ćemo ali neće moći nikada da se poredi. Prodaja Bigza je od nas napravila beskućnike u možda najtežem trenutku, kada ne možemo da radimo i nemamo primanja.

Šta Beograd gubi zatvaranjem BIGZ-a?

Beograd puno gubi, imati toliko veliki deo lokalne scene u jednoj zgradi, sve moguće žanrove i muzičare je podizalo kvalitet razmenom ideja i druženjem.

VICE: Od kada si u BIGZ-u?

Danilo: Ovde sam od 2006. Ovo mesto je nama kao neka druga kuća. 

Kako je tada izgledao BIGZ?

Tada je bila situacija da je BIGZ privatizovan i trebalo je uložiti novac u zgradu, ali se to nije dogodilo. Oni su skontali da ovaj sedmi sprat, koji je u lošem stanju i prokišnjava, mogu da izrentaju samo muzičarima, koje to ne zanima, i kojima je samo važno da nikome ne smetaju. Tako je sve počelo. Došao je prvo jedan drugar, a onda i svi ostali. 

Sa koliko ljudi aktivno sarađuješ i gde planiraš da se preselite?

Ovde ljudi dolaze svaki dan - svaki dan se svira. Najveći problem je što se napravila neka priča koja deluje da ne može lako da se prenese negde. Ipak, nije stvar u zidovima, nego u ljudima, i trebalo bi da što veći broj nas pređe negde, na isto mesto. Ipak, i dalje nismo našli odgovarajući prostor koji bi mogao da primi sve nas. Pokušavamo da nađemo, ali nije lako.

Šta Beograd gubi u trenutku kada se BIGZ zatvori?

Kulturni prostor ovog tipa mnogo znači za grad. Sam BIGZ kao takav, mesto kulture, postao je važna tačka - ljudi dolaze sa svih strana jer su čuli da je ovo kultno mesto, dolaze i iz inostranstva. Ovo mesto je gradu davalo dodatni šmek, a sada ga više neće biti. 

Ipak, svim tim ljudima i dalje treba prostor za sve ono čime se bave. Šta dalje?

Nabudžila se priča vremenom, i trebalo bi to nekako iskoristiti u našu korist, i napraviti nešto još veće. To treba da nam bude cilj. 

VICE: Koliko dugo ste u BIGZ-u i čime se tačno bavite?

Pavle: U ovoj sali u kojoj sada treniramo smo već tri godine. Pre toga smo četiri godine bili u drugoj sali, ovde na istom spratu u BIGZ-u. U junu bi bilo sedam godina. Mi se bavimo izučavanjem istorijskog mačevanja - čuvamo stare manuskripte italijanskih i nemačkih majstora iz srednjeg veka i tu istu praksu primenjujemo - prezentujemo nešto što je nekada bilo borilačka veština, izučavanje neoklopljenog mačevanja radi borbe, dvoboja. U okviru discipline koju zovemo historical European martial arts primenjujemo ove tehnike, i kao sport i kao umetnost.

Koliko ljudi trenira kod vas?

Pre korone imali smo otprilike osamdeset aktivnih članova, koji su ovde dolazili dva puta nedeljno po dva sata, podeljeni u šest grupa. Sada se taj broj malo smanjio, ima ih oko četrdeset, uz povremene entuzijaste. Maksimalan broj ljudi bio je stotinak članova kluba, i svi smo trenirali ovde, uz povremene izlete i trening na Adi.

Da li ste već pronašli novi prostor?

I dalje ne znamo gde ćemo pronaći novi prostor. Trenutno tražimo sami, zato što mislimo da je jako teško da će se pronaći prostor koji će moći da čitav BIGZ preseli u sebe. BIGZ je bila unikatna zajednica za sebe - nema prostora koji su na takvoj lokaciji i pristupačni da mogu svi da ga koriste. Ovo je bila utopija gde se našlo sve i svašta. U jednom trenutku su se i svadbe održavale u BIGZ-u. Bilo je baš svega. Jako teško da će se u ovom trenutku takva neka zajednica oformiti negde drugde.

Da smo mogli lako naći neko drugo mesto, koje može smestiti sve ove ljude, do sada bismo možda to i uradili. Ipak, sada imamo jako malo vremena da to isto nastavimo, a dok za naše članove ne obezbedimo novo mesto gde mogu da treniraju, primorani smo da pauziramo. 

Obavešteni smo da imamo mesec dana da se iselimo. Prvo smo saznali da je uprava izašla, pa je prošlo nekoliko dana, za vreme kojih nismo imali nikakve informacije, pa su krenule razne informacije i dezinformacije, i nismo znali šta se dešava, sve do prošlog petka. Čak su kružile priče i da liftovi neće raditi. 

Šta grad gubi gašenjem trenutnog koncepta koji postoji u BIGZ-u?

Ovo je bila super lokacija, mesto za entuzijaste i slobodne umetnike gde mogu da se okupe i prijušte sebi da se bave različitim zanatima i veštinama. 

BIGZ je bio održavan od strane nas koji smo bili ovde, održavali prostore, sređivali ih i koristili, ali i uprave, koja je do nedavno bila u kompletno sređenim kancelarijama u desnom krilu. I oni su se bavili održavanjem zgrade, da je očuvaju u kakvom-takvom stanju. I stanje zgrade je diktiralo cenu - neke prostorije su bolje očuvane od drugih, ali je ovo i dalje ljudima nudilo pristupačno mesto gde mogu da dođu i da se bave onim čime se bave, što uglavnom rade na nekom ličnom nivou, iz ličnog entuzijazma, a ne da zarade. 

VICE: Od kada ste u BIGZ-u i šta ste radili ovde?

Damjan: U ovom prostoru proba nekoliko bendova, sada je proba Proto tipa. Ostali bendovi su Gazorpazorp, Repetitor, Sveta Pseta i naši klinci, mlade nade. Ovde sam probao sa svojim bendom iz 2014. Bukvalno sam odrastao ovde. 

Šta grad Beograd gubi gašenjem BIGZ-a?

Damjan: I grad i ja gubimo neku vrstu slobode. 

Vukašin: Grad gubi epicentar ludila. BIGZ jeste centar kulture, iako to zvuči kliše. Ovde su poslednjih dvadeset godina nastajali bendovi, klinci učili da sviraju. Sada bendovi koji bi eventualno nastajali više to nemaju gde, nemaju tu mogućnost. 

Nadam se da će se nešto slično oformiti. Bilo je ovo jedinstveno mesto, blizu centra gde su banjavali ljudi sa svih strana, ogromna napuštena zgrada gde si mogao da budeš bučan koliko hoćeš, jer okolo ne postoji ništa. Mislim, do sada nije bilo ništa, a sada će biti svašta. 

I šta ćete sad, gde ćete dalje?

Vukašin: Svi se cimaju, traže novi prostor, tako da se nadam da će to biti dobro. Ipak, čim ode zgrada, svi ljudi odavde moraće da nađu novi prostor negde. Grad treba da obezbedi ljudima koji žele da se bave kulturom prostor. Ipak, koliko para, toliko muzike. 

Damjan: Ovo nije nova priča, svakako. Očekivali smo da će se ovo desiti. Svakako je ovoj zgradi neophodna restauracija, ali bi bilo dobro ostaviti makar nekoliko spratova da budu za kulturu.

Nikola Ukloniće ih aveti koje smo ostavili ovde hahaha.  Zamisli da radiš u ovom prostoru. Mi smo se super nadovezali na zavod koji je ovde postojao. Zamislite neke sterilne kancelarije ovde. Ovde je bilo kul, ne znaš gde ćeš, šta ćeš - dođeš ovde. Srešćeš nekoga: neko ima probu, ili neko od nas, ili neko na spratu, ili ljudi na šestom… Sa nekim ćeš se već skontati, džemovati, zablejati. To je bilo baš kul, i to se neće moći nadomestiti. Mi ćemo naći neki prostor, ali će se svi ovi ljudi raštrkati po gradu. Ne može se zadržati taj vid sponatanog zajedništva koji se ovde razvijao godinama.

Vukašin: To se zna, ovo je simbol grada. Ovde su se dešavale svirke, žurke, događaji. Lakše će se snaći veći bendovi, nego, šta znam, klinci koji počinju da sviraju. Možeš ti da napraviš novi studio negde drugde, ali nećeš imati ovaj vajb zgrade i svega. 

U nastavku možete pogledati još fotografija Katarine Fišić:

Hvala Milošu Đerkoviću iz benda Gazorpazorp što je pomogao da stupimo u kontakt sa svim ovim ljudima.