Goran Bertok za VICE: život i smrt kroz fotografije deformisanih tela

Opus ovog kontroverznog slovenačkog fotografa se fokusira na ljudsko telo i njegovu deformaciju.
15 Jul 2020, 2:35pm
bertok kolaz
Fotografije: Dino Rekanović

U svojim ranim serijama fotografija, još iz devedesetih, Goran Bertok se bavi se ljudima koji praktikuju sadomazohizam, kroz insceniranu fotografiju (Omen, Stigmata), pa sve do serija u kojima fotografiše leševe ili čak portrete lobanja u krematorijumu (Post Mortem, Posetitelji). Kroz deformaciju i mučenje tela, polako dolazi do teme same fizičke smrti. U seriji “Preživeli” prikazuje portrete ljudi koji su preživeli koncentracioni logor i na taj način doživeli iskustvo bliske smrti. Aktuelna serija “Glad” se bavi ljudima koji pate od anoreksije. Izmučeno, umorno, deformisano telo, nalik lešu, nastalo je iz sasvim drugačijih motiva, odricanjem zadovoljstva konzumiranja hrane

Izlozba je otvorena 19. juna 2020. u galeriji Photon u Beču, gde sam detaljnije popričala sa Bertokom o toj seriji, temi anoreksije, smrti, fizičkom i psihičkom iskustvu protagonista i samog umetnika.

1594822361466-DSC_1006

VICE: Možeš li nešto da nam ispričaš nešto o svojoj poslednjoj seriji fotografija “Glad” i kako je ona nastala?

Goran Bertok: To je serija koja se bavi anoreksijom, tj bavi se onim što mi vidimo kao posledicu ove bolesti. Mislim da je i ova serija sasvim u nekom mom pravcu, koji traje već više manje trideset godina, a to je bavljenje ljudskim telom u njegovim graničnim fazama. To je telo koje je podvrgnuto nasilju, bolesti i boli. U tom smislu je bilo sasvim prirodno da je to jedna od stvari koju sam još mogao da obradim.

Tvoji modeli deluju mistično, da li na taj način kriješ identitet modela i koji još efekat želiš da postigneš?

Prvo bih rekao da to nisu modeli, uvek kažem kada radim sa nekim da su to saradnici. Kada sam počeo sa prvom serijom, gde sam obradjivao ljudsko telo i nasilje, onda sam radio sa modelima. I došao sam do zaključka da tako više ne mogu, jer je nasilje bilo igrano. Posle sam shvatio da su mi potrebni ljudi koji ne igraju, nego moraju da budu ljudi koji stvarno nešto rade i doživljavaju, sa nekom ličnom pričom. Teško je reći da je neko model ko boluje od anoreksije. To je njegova priča, to je istina.

Da se krije identitet je bilo dogovoreno u samom početku. Serija „Glad“ je pogled spolja, to je moj pogled. Ja nisam insajder, ali mislim da je deo te priče da se ljudi kriju. Radi se o nekom vrlo zatvorenom svetu. Tako sam ga ja doživeo kao fotograf, kao svet u koji mi teško udjemo. Mi možemo da pričamo sa tim ljudima, ali na kraju tog projekta ne mogu da kažem da mi je jasna istina, zašto neko pametan i inteligentan to ipak radi. To je neka tajna. Naravno mogao bih da odradim to na sasvim drugi način, kao portrete, ali nisam bio u mogućnosti, možda to bude neka sledeća serija.

1594822455602-DSC_1012

Kako si birao te saradnike?

Došao sam preko terapeutskih grupa. Nije bilo lako, moraš da kažes zašto želiš to da radiš, zašto želiš da obradjuješ tudju patnju. Verovatno moraš imati jake argumente da te ljudi puste u svoj svet.

Kakva je bila reakcija publike? Kakve emocije izaziva i da li se neko osetio uvredjenim?

Neko je napisao da želim da povredim posmatrača. Baš je to moja želja, da ga povredim, da povredim sebe.

Mislim da je reakcija uvek ista. Neki vide da je to vrlo estetsko, neki imaju poštovanje prema materiji ili telima. Sa druge strane ja želim da šokiram. Šokirati ili provocirati može zvučati vrlo pežorativno, ali nije nužno tako. Želim prodrmati onoga ko gleda, izbaciti ga iz ravnoteze. I možda da naidje na nešto što nije baš svakodnevno, ni lepo na prvi pogled. Naravno moram da pazim, jer ako provociraš moraš dobro znati zašto to radiš i šta je neka poruka ili priča. To što želim da pokažem nije nešto ružno nego naprotiv. Fotografija mora da bude estetska i ja mislim da uvek tražim tu estetiku.

Na koji način je hrišćanska ikonografija uticala na tebe i da li postoji neki slikar koji te je inspirisao?

Ja se igram, komuniciram ili provociram hrišćansku tematiku. Nisam intimno, kao ateista povezan sa njom, ali u našem društvu imaš puno te ikonografije, to se oseća u umetnosti i slikarstvu.

Pitaš koji autor, možda Hijeronimus Boš ili Maks Bekman. Sećam se nekih njegovih vrlo krvavih slika, punih nasilja. Ali mislim da to nisu baš neki uticaji, nego asocijacije.

Naravno da mi je poznat lik Hrista na krstu. Jednoj fotografiji sam dao ime Prometej. Od samog početka, od nekuda se pojavilo nasilje. Ne arhitektura, ne priroda, ne životinje, nego nasilje. Nasilje nad ljudskim telom i nasilje društva. Onda je lik Hrista na krstu ili Prometej idealan, to je to.

Da li je motiv posta u hrišćanstvu povezan sa tvojim vidjenjem anoreksije?

Neki normalan post ne, ali onda mogu da pomislim i na Budu koji je postaje kroz post živi kostur. Prva pomisao mi je koncentracioni logor. Serija „Preživeli“ se bavi time. To mi vrlo blizu, ne samo zbog ljudskih kostura, nego zbog teme nasilja. Tamo je nasilje institucijalizovano, a ovde imamo, barem po mom misljenju, nasilje nad sopstvenim telom. Tako da više mislim da su logori neka komparacija. Naravno u hrisćanstvu postoje mučenici, ali onda moram da pomislim na inkviziciju. Nasilje u drugom svetskom ratu je povezano sa katoličkom religijom baš u mom susedstvu, u Hrvatskoj, ili kod mene u Sloveniji.

1594823097704-DSC_1008

Kako su nastale ove mutne fotografije sa crvenom pozadinom? Kaži nam nešto o tehničkom aspektu tih fotografija.

To je telo koje se suši i može da ispari, nešto jako eterično. Telo koje je u fazi nestanka. Koristio sam autofokus objektiv, znači nije fotošop. Onda sam razmišljao koju boju da odaberem i mislim da sam dobro odabrao crvenu, zelena ne bi bila neka. Inače je pet fotografija, ali zid nije dovoljno veliki, tako da su četiri. Ali vidiš, na poslednjoj fotografiji je nešto što izgleda kao duh.

Tvoja serija “Omen“ je o ljudima koji praktikuju sadomazohizam. Opiši nam razliku u radu sa tim i anoreksičnim ljudima.

„Omen“ je druga serija posle one gde je igrano nasilje, znači igrano kao da je u filmu ili na bini u pozorištu. I onda sam video da to što ja želim da uradim, mogu sa ljudima koji stvarno praktikuju nasilje. Posle nekoliko godina došao sam do njih. BDSM i fetišizam su mi vrlo bliski, lično i intimno. Više sam u toj seriji insajder nego u seriji “Glad”. Blisko mi je i jedno i drugo područje, jer imam iskustvo sa nasilnim ponašanjem prema svom telu iz tinejdžerskih godina, ali na neki drugi način.

U BDSM pored bola ima i puno užitka, koji je na kraju krajeva isto mentalni. Verovatno se i kod anoreksije radi o nekom užitku, možda više o samodisciplini nego samo o gladovanju. Kod sadomazohizma se radi o vrlo snažnom ogledavanju sa sopstvenim telom, ako pomislim do koje i preko koje granice su otišli saradnici. Kod anoreksije vidim nešto vrlo tragično a kod BDSM baš suprotno. Ljudi koje sam upoznao su vrlo optimistični i pozitivni.

Kako su ta iskustva uticala na tvoj pogled prema životu, da li su te promenila?

U nekom smislu jesu, ali mislim da sam više trazio nešto što sam osećao u sebi. To su neka lepa iskustva. Toliko godina sam radio sa ljudskim leševima, na kraju sam bio i u vrlo bliskom kontaktu, jer sam radio portrete. Treba da budeš sa mrtvom osobom nekoliko sati, vrlo si blizu, gledaš ga, posmatraš kada postavljaš svetlo i tako dalje. Nikad nisam imao problem sa depresijom. Sve sam to shvatio kao da smrt ne postoji, nego postoji samo kraj života. Za mene je to neka distinkcija, zašto se toliko baviti smrću. Verovatno mi je promenilo život na bolje, ne znam šta bi radio da ne radim to.

Da li čovek treba da pati da bi zapravo živeo?

Ne. Samo mislim da je patnja, fizička i psihička, nešto vrlo snažno. Neki ljudi koji su preživeli anoreksiju, znaju da je to patnja i bolest ali rekli su mi da im nije žao, da je to bilo snažno iskustvo. Tako je i sa ovim stvarima koje ja radim, ne znaci da je život samo patnja, nego da je sastavni deo života. Kao što Fransis Bejkon kaže, ako nas interesuje život mora da nas interesuje i njegova senka. Ako se to krije, kao u našoj zapadnoj civilizaciji, ako se tako krije smrt, to znači da se nešto krije iza toga. To što namerno krijemo neke stvari, nije dobro za naše potrošačko društvo. Možda utiče dobro na prodaju alkohola, ali na druge stvari loše. Stvarno je tragično na koji način ljudi umiru u bolnici. To znači da je društvo nehumano.

1594823541728-DSC_1005-1

U čemu je tebi razlika u radu sa živim i mrtvim saradnicima?

Mrtvi imaju neku priču, ali je prekasno da pričaš sa njima. Kada gledaš mrtvog čoveka, pitaš se ko je on, vidiš naravno da li je mlad ili je star. Onda se pitaš kako je umro, po njegovim izrazima lica, da li je dobio morfijum na kraju, na koga liči, mnogo toga...

Gledao sam dokumentarac o Džoelu Peteru Vitkinu koji nikada nije pričao sa modelom, postojala je pravna barijera, on je uvek pričao preko treće osobe i na kraju se vidi da baš ništa nije naučio od tih ljudi. To mu je rezultat. Pitanje je da li ja moram da znam nešto o anoreksiji kada obradjujem temu. To što mi vidimo nije anoreksija nego stradanje tela. Mislim da nije loše ako nešto znaš o tome, ako nešto naučiš. Osećao sam da ne smem da uradim nešto što je glupo i mislim da sam puno naučio. Kada pričas sa ljudima, pitaš, a kod mrtvih mogu da se pitam šta pokazati mrtvim telom, a šta onda tek u krematorijumu. Ali mislim da sam uradio sa serijom iz krematorijuma nešto što drugi nisu. Postoje naravno fotografije iz krematorijuma, ali tamo uglavnom vidis neke kosti, a ja sam uradio portrete i to je velika razlika, što se mene tiče.

Šta misliš da imaju mrtvi što nemaju živi?

Pa više su mrtvi nego živi. Svi su mrtvi, ali oni su stvarno mrtvi. Kada vidiš i omirišeš leš to nije isto kao kada čitaš i kada se pitaš još koliko ćeš godina da živiš, znaš da ćeš umreti nekada. To nije istina, ne znaš, ne možeš da shvatiš, nisi spreman da primiš to. Ali kada to vidiš, imaš dokaz.

Da li si proučavao možda stručnu medicinsku literaturu?

Da, pričao sam sa doktorima, pitao kako čovek umre u bolnici, šta rade sa njim. Čitao sam knjigu od američkog doktora Nulanda koja se zove „How we Die“. On opisuje sve moguće načine kako čovek može da umre, osim nesrećnih slučajeva. Detaljno opisuje kako telo prestaje da radi. Pre ne znam koliko godina, počeo sam da razmisljam i da čitam o tome kako čovek umre

Da li se ti bojiš smrti i zašto te toliko privlači?

Smrt je samo trenutak, ali ja bih rekao da se najviše brinemo kada telo počne da propada. Velika mogućnost je da pre nego što dodje prava smrt, mozak prestane da radi i ti kao ličnost prestaneš da postojiš. I mislim da je to tragično. Onaj koji kaže da se ne boji smrti, možda se boji toga. Ili se boji smrti svojih bližnjih, ljudi koje voli. To je moj odgovor. A za mene je smrt tragična, u svakom slučaju.