Kako se žene sa velikim stopalima snalaze za obuću u Srbiji

Kad žene uđu u prodavnicu i traže patike broj 42 pošalju ih na muško odeljenje. Kad pitaju za salonke u veličini 43 prodavačica im kaže - držimo samo ženske cipele. U većim brojevima gotovo da nema dubokih čizama ni obuće sa visokom štiklom. Bez preterivanja, stopala ovih žena su krvava od tesnih cipela, namučena kurjim očima, čukljevima i uraslim noktima.

Meni kao ženi sama pomisao na to izaziva strašan bes, pa onda i tugu. Odakle uopšte nekome ideja da ona koja nosi 43 ne treba da ima visoke štikle, zelene i zlatne sandale kakve se prave za 37, da ona mora da nosi crne sa niskom petom?

To sam pitala proizvođeče obuće iz tri srpska grada, a usput sam saznala da su i u svetu i kod nas stopala sve duža, da su žene svuda u problemu, ali da van Srbije ima više rešenja, a upoznala sam I jednu sa velikim stopalima i velikim planovima koje krije od mene.

Zove se Divna Peškir. Iz Mladenovca je i nosi broj 42/43. Radi dva posla i kandidovaće se za predsednika ako uspe u svom naumu - da obuje sve žene sa stopalom veličine 42+.

Nedavno je na svom Fejsbuk profilu objavila “Obavestite sve žene velikih stopala da je bitka počela” - bitka za pravo žena da kupe šta žele, a ne šta moraju. Reagovalo je oko 1.200 osoba, mahom pogođenih objavom. Kada je jedna Divna, koja nije javna ličnost, izazvala ovakvu pažnju, ne verujem da preterujem kada procenim da u Srbiji hiljade, možda i desetine hiljada žena svakog dana obuva cipele koje mrzi i koje ih stežu.

- Mi zavisimo od momenta srećne zvezde - da nađemo svoj broj i u tom trenutku imamo para za kupovinu. U lancu prodavnica obuće gde imaju ženske cipele do broja 44, što je retkost, malo kada zateknem neki od većih brojeva. Čak su mi rekli da im se 42 rasproda za dan. Nisam uspela da dobijem objašnjenje zašto onda ne naruče više tih brojeva. priča mi Divna o trgovcima uvoznom robom.

- Ima obućara koje prave cipele po meri, ali cene su im od 12.000, mnogo žena ne može to sebi da priušti. I ako kupiš, te su ti, što bi moj otac rekao, i crkvene i mrtvene, nosiš samo njih svuda, nemaš za više pari. Gde su cene niže, tu je oskudan izbor modela, pojašnjava mi Divna stanje kod domaćih obućara.

- Neću to, hoćemo izbor bar sličan onom kakav je dostupan ženama čija su stopala manja od 41. Hoćemo cipele sa visokom štiklom, gležnjače, martinke, šabanke, baletanke, striptizerke, prca štiklice, nitne, pertle, mašne, bodlje, žute, crvene, plave, a posebno da su nam te cipele taman, nastavlja Divna.

U svom postu pozvala je obućare da prave cipele i za veće brojeve, nudeći im potpisivanje ugovora o kupovini više pari obuće godišnje. Obećala je da će mi javiti rezultate ovog apela, mada ih za sada nešto i nema.

Pričam sa drugim ženama. Polovina njih osuđena je na patike (muške), “martinke i one buldožerke”, kako kažu. Kad požele iole ženstvenu obuću moraju da kupe manju nego što im treba ili eventualno baletanke. Salonke sa visokom štiklom praktično ne postoje u velikim brojevima.

- Dodatni posao mi je pevanje, a ko nije pevao u tesnim cipelama ne zna šta je herojstvo. Samo za nastupe mi je potrebno nekoliko pari obuće, a nemam gde da ih kupim, pa nosim šta imam i popravljam dok mogu. Jedne čizme sam obuvala sve dok se štikla nije iskrivila do ugla od 45 stepeni, priča mi Divna.

Marija iz Subotice mi kaže da je u 40. godini kupila prve čizme u svom broju 43, a i njih uveče ne može da zašnira do kraja. Nije gojazna, ali je visoka 1,83 metara, jasno je da ima duža stopala i srazmerno tome šire listove. Mnogo žena 42 + nikada nije imalo duboke čizme.

- Suvišno vam je pitanje mogu li da imam svoj modni stil u ovakvoj ponudi obuće. Kako bih mogla? Uvek sam morala kupovati šta ima u mom broju, a ne šta mi se sviđa, pa uz to pazariti odeću. O preširokim patikama u muškim veličinama neću ni da pričam, o čukljevima zbog tesne obuće neću ni da se usudim, kaže mi Marija.

Čukljevi, kurje oči, žuljevi, urasli nokti i ostale stavke leksikona neprijatnosti su pratioci mnogih žena dugačkih stopala. Divna kaže da kao pevačica nekada stoji i po osam sati, nakon čega sledi besana noć.

- Zbog tesne obuće koju sam morala da kupujem imam kurje oko na malom prstu, a od nedavno mi urastaju nokti. Bolovi u stopalima su nekad toliki da moram da se izujem na pola nastupa, što uglavnom znači nečije svadbe. Kad dođem kući stopala me nesnosno bole, ne mogu da spavam- kaže Divna.

Mnogo žena zbog ovih problema mora da traži još veću obuću da bi hodale bez bola.

Muku sa obućom u svojoj veličini nemaju samo odrasle žene, već i devojčice. Ispod Divnine objave bar 10 osoba je o tome pisalo. Dragana iz Beograda kaže da njena ćerka tinejdžerka već nosi 42.

- Za nju je porazno što od 12. godine mora da nosi muške patike, navodi Dragana.

Tatjana iz Pančeva, čija ćerka sa 13 godina nosi broj 43, se nadovezuje: „Ja bih izdvojila novac da joj kupim dobre cipele, ali već za koji mesec joj trebaju veće”.

Tomislav Milošević, vlasnik kragujevačke “Obuće Krstić” kaže mi da je pre dve godine za maturantkinju iz Jagodine radio baletanke u broju 47,5.

- Možete li da zamislite kakav je problem devojčici koja može da kupi samo muške patike, a one su joj preširoke jer ima usko stopalo. U poslednjih 20 godina stopala su deci sve duža. objašnjava mi Milošević.

Britansko istraživanje iz 2014. pokazalo je da je dužina stopala u ovoj državi od sedamdesetih godina prošlog veka porasla za dve veličine. Nacija je postala viša i teža, a stopalo poraslo da bi moglo da nosi taj teret. Sličnih nagoveštaja ima i za druge države.

U tekstu BBC-a iz 2017. se navodi da je situacija sa većim stopalima prerasla u problem jer su firme za izradu obuće proizvodnju prebacile u inostranstvo zbog smanjenja troškova. Dok su u Britaniji pravili cipele, proizvođači su mogli da pokrenu kratke linije i na njima izrađuju velike brojeve u manjim serijama, uz neznatne dodatne troškove. Ali, u inostranoj fabrici morate da naručite u daleko većem broju komada svaku veličinu, piše BBC.

Nemačka je navedena kao primer gde žene sa dužim stopalom mogu kupiti obuću po želji jer je mnogo brendova zadržalo marketing i dizajn u zemlji, uz fokus na kupca i kvalitet.

Srpski obućari kažu da više nemamo velikih proizvođača obuće kojima bi se isplatilo da od svakog modela prave i broj 44 i podsećaju da se kod nas prodaje mahom roba iz Turske i Kine, ponekad vrlo jeftina. Ali, Turci nemaju ni 41, a Kinezi imaju ali je kalup za broj manji.

Pokušavam da saznam kako sebi kupuju obuću žene sa dužim stopalima u Evropskoj uniji, kakva je tamo ponuda. Milica Levajac Anderson, koja živi u Švedskoj, kaže mi da problem rešava onlajn kupovinom.

- Ovde su mogućnosti nesto veće, ali opet ograničene. Međutim, ono što je sto puta bolje nego u Srbiji je mogućnost neograničene onlajn kupovine, kao i olakšane carinske procedure pri kupovini iz zemalja EU. Nekoliko pari sam poručivala iz radnje u Irskoj. Najviše kupljenih komada imam iz Velike Britanije. Kod mnogih lanaca onlajn kupovine moguće je vratiti robu bez troškova i onda je lako da se na miru kupi, proba, pa vrati ako treba. U Srbiji nikad nisam imala cipele po volji, a o udobnosti i da ne govorimo, kaže mi Milica.

Divna se u Srbiji opekla na onlajn kupovinu. Nekad bi dobila pravi broj, ali je kalup bio manji, a nekad je dobra dužina gazišta, ali je širina mala. A kada bi poželela robu da vrati, nervirala bi se kao u radnjama, pa je odustala.

U Srbiji se većina žena snabdeva u buticima i trgovinama poznatih brendova, čija je roba iz Turske, Kine i Italije. Može se naći broj 41, ali malo gde 43. - Problem su uvoznici. Mnogi brendovi prave obuću do 44, što se vidi na njihovim sajtovima u matičnim državama, ali ovi naši dušmani neće to da uvezu, piše Svetlana iz Beograda.

Deluje da bi srpski proizvođači obuće i male obućarske radnje mogli da budu rešenje za žene dugačkih stopala, ali nije tako. One mi kažu da “sitni” obućari nemaju novac za ulaganje u veće kalupe, a i kad ulože izbacuju tek po par modela u brojevima 42 i 43. Oni koji imaju dobru ponudu često su preskupi za većinu žena, slažu se moje sagovornice.

Kontaktiram obućare iz Kragujevca, Novog Sada i Beograda. Pitam ih gde je problem i napominjem da ova roba ima kupce i tek će imati, kako mi se čini.

Sanja Simić iz beogradske „Obuće Simić” kaže mi da broj 36 više i ne prave i da su umesto njega uveli 42. Vidim da dobro poznaje probleme kupaca, a to su pored dužine i širina stopala i vrlo često - čukljevi. Sanja mi priča da kada je potrebno, mušterijama naprave obuću širu nego što je standardno za određeni broj i to po nepromenjenoj ceni, što je retkost. Kožna obuća koju prave Simići košta od pet do osam hiljada dinara. Ipak, za značajne korekcije i suma mora biti viša, vrlo malo, tvrdi Sanja. Pa mi otkriva srž problema.

- Obućari u Srbiji ne prave velike brojeve cipela jer za njih malo gde mogu da kupe đonove. A proizvođače đonova alat za svaki broj, za samo jednu vrstu đona, košta 5.000 evra. Ne kupuju alat za veće brojeve jer je kupaca manje, neisplativo je. Skupi su i kalupi. Što se tiče obuće sa visokom petom, problem je što naši proizvođači ne prave štikle za 42 ili 43. Oni često imaju kalupe za te brojeve, ali nemaju štiklu. A ako stavite nižu, vrh cipele će se podizati. Ako bi štikle poručili iz Italije, morali bi da uzmemo celu seriju od 600 pari, od 36 do 42. Zašto bih, kad znam da ću većinu štikli za 36 baciti. Plus, ne možete iz Italije da poručite samo dopunu za neki broj, nego opet celu seriju. To nam je neisplativo, objašnjava mi Sanja Simić.

Jedan od obućara priznao je da troškovi izrade veće obuće jesu značajni, ali da neki proizvođači preteruju sa cenama svesni koliko su žene koje nose brojeve iznad 42 očajne. Pitam o tome Sanju, a ona mi odgovara kratko da cena nije uvek merilo kvaliteta.

Tomislava Miloševića iz kragujevačke „Obuće Krstić” zovem jer ova firma radi 55 godina i hoću da ga pitam koliko su nam stopala duža nego pre dve decenije. On mi pored priče o maturantkinji i njenim baletankama u broju 47,5 potvrđuje i da postoji problemu sa đonovima, koji on nema jer ih sam proizvodi.

- Pravimo žensku obuću u brojevima 42 i 43, a veće po želji. Možemo sve da napravimo, ni cipele sa štiklom nisu nam problem, kaže Milošević.

„Obuća Krstić” prodaje cipele radnjama od Vranja do Subotice i imaju podatke o zastupljenosti veličina širom Srbije.

- U Nišu su najtraženiji ženski brojevi 37 i 38, Beograd je mešovit, dok Vojvođanke uglavnom nose 39 i 40. Na severu je i najveća potražnja za velikim brojevima, kaže mi Milošević.

A tamo novosadski obućar Jovan Đajić, vlasnik brenda „Miha handmade shoes” kaže da može sve da napravi i radi to isključivo od kvalitetne kože. Ima mušterije kojima je izradio kalupe prema njihovom stopalu i svu obuću im pravi prema želji. Ali, to ne može biti jeftino, logično.

- Taj “lični” kalup košta od 70 do 80 evra. Nakon toga kupac može samo da mi donese fotografiju onoga što želi da mu izradim. Obuću pravim od kože, kožni je đon, kožom su postavljene. Za sve što napravim garantujem pet godina. Cena ženskih cipela je od 15 do 20 hiljada dinara. Na prvi pogled je dosta, ali ako preračunate koju udobnost i kvalitet dobijate i koliko će trajati, ja sam siguran da ćete za pet godina potrošiti daleko više na lošu obuću, kaže mi Đajić, pa malo preračunasmo.

Tačno je to što kaže, posebno kad se setim priča o čukljevima i kurjim očima. Ali, žene velikih stopala, kao i mi 39 i one 37, želimo više pari obuće godišnje, a nemamo novca za to. Dakle, ko može - blago njemu.

Nakon razgovora sa proizvođačima iz većih gradova pitam se šta rade žene u varošicama gde ima pet prodavnica obuće? Zamišljam ih kako večno bauljaju okolo u muškim patikama, bapskim cipelama i papučama. I plače mi se.

Nadam se da je Divnin plan, onaj koji za sada krije od mene, dobro osmišljen. I da od žena dugačkih stopala više neću čuti “mi smo kao bednice koje gledaju sa strane”.