Kako izolacija zbog koronavirusa zaista utiče na životnu sredinu

Od početka izolacije zbog koronavirusa, prinuđeni smo da živimo bez stvari koje „nisu neophodne“. Kako se tačno definiše ta fraza varira od zemlje do zemlje, od osobe do osobe – u Kanadi, vutra se smatra za neophodnu; u UK, policija je morala da se izvini zbog patroliranja između rafova u supermarketima koje je ocenila kao „neesencijalne“ – ali to u prvi plan ističe pitanje šta će se smatrati za neophodno nakon Velike Pauze.

U svetu rada, ova pitanja bi mogla da ostave veće posledice. Ako možeš da obavljaš svoj posao od kuće – a mnogi su otkrili da je to apsolutno moguće – u čemu je onda poenta svakodnevno odlaziti na radno mesto? Ako firme mogu da održavaju međunarodne sastanke preko veb kamera, da li su međunarodna poslovna putovanja zaista toliko neophodna?

Da li je moguće da je usporavanje putnog saobraćaja, proizvodnje i svakodnevnih, dosadnih kapitalističkih delatnosti već imalo nekog pozitivnog uticaja na planetu? A ako jeste, da li bi globalna sinhronizovana akcija, kao tokom ove pandemije, mogla da bude nacrt za vrstu kolektivnog ponašanja od kojeg bi koristi mogli da imaju ljudi, planeta i ekonomija?

Kada su naučnici upozoravali da emisija gasova mora da počne da opada tokom 2020, da bi se izbegle najgore posledice po klimatske promene, verovatno nisu mislili da će globalna pandemija pomoći da taj cilj počne da se ostvaruje – a ipak, postoji mnogo izveštaja da bi COVID-19 mogao da pokrene najveći pad antropogene emisije gasova sa efektom staklene bašte (emisija koje nastaju usled ljudske aktivnosti) još od Drugog svetskog rata.

NASA-ine satelitske fotografije pokazuju dramatičan pad nivoa zagađenosti u Kini, od Vuhana – postojbine virusa – preko Pekinga, do Šangaja, usled smanjene ekonomske aktivnosti. Iako se sve to dešava iz pogrešnih razloga, to je jedna mala, dobra vest, i – ako se tako nastavi – može nam pomoći da preokrenemo trend oštećivanja planete. Pad u emisiji takođe možemo videti i u ostatku sveta, od januara do marta 2020, u odnosu na isti period prošle godine.

Prema The Global Carbong Project-u, očekivalo se da globalna emisija ugljenika ove godine poraste, ali umesto toga, možda će opasti za oko 5 procenata – ili 2,5 milijarde tona, što je najniži nivo još od recesije pre deset godina.

Glavni krivac za emisiju ugljenika je očigledan: avio-saobraćaj. Prema FlightRadar24, sajtu koji u realnom vremenu prati avio-saobraćaj na globalnom nivou, prosečan broj letova dnevno više je nego prepolovljen u poslednja dva meseca, sa 183.890 u petak 10. januara, na 91.809 u utorak, 14. aprila. Nakon dramatičnog pada između 9. i 29. marta, globalni komercijalni avio-saobraćaj sada se stabilizovao na oko 29 procenata prethodnog prosečnog nivoa. To znači da u suštini ima 71 procenat manje aviona u vazduhu nego pre pandemije.

Ne možemo da očekujemo da će se taj broj zadržati kada izolacija bude ukinuta, ne u maloj meri zbog toga što će oni koji to sebi mogu da priušte masovno ponovo rezervisati otkazana letovanja. Ali vredi razmisliti o tome šta možemo da naučimo iz proteklih par meseci: samo u Americi, biva obavljeno oko 65 miliona letova na dugim distancama, samo iz poslovnih razloga. Sa onime što znamo sada, koliko njih zaista možemo smatrati za neophodne? 67 posto ispitanika u anketi iz 2018. je reklo da im je teško da održavaju vezu preko videa: ako će preostalih 33 posto radije obavljati konferencijske razgovore nego što će leteti avionom, broj poslovnih letova bi mogao da se smanji za više od jedne trećine.

Smanjenje emisije sa sobom ne donosi dobrobit samo za klimu, ve i po zdravlje. SZO procenjuje da zagađenje vazduha godišnje ubije 7 miliona ljudi po celom svetu, a devetoro od desetoro ljudi diše vazduh koji sadrži visok nivo zagađivača. I u Kini i u Indiji, zemljama čiji su građani žrtve nekih od najgorih nivoa zagađenja vazduha na svetu, izolacija je omogućila stanovnicima gradova da po prvi put u životu vide kako nebo zaista izgleda.

Podaci Centra za međunarodno istraživanje klime (CICERO) otkrivaju da je u februaru došlo do smanjenja zagađenja vazduha od 20 do 30 procenata. Ako se ti nivoi održe u dužem vremenskom periodu, mogli bismo da spasemo 50 do 100 hiljada života koji se prerano ugase usled lošeg vazduha.

Svet mora ponovo da se otvori: ekonomske posledice dugoročne sveopšte izolacije su teške, i dovode do smanjenja kvaliteta života miliona ljudi. Ali odgovorna preduzeća bi u ovom periodu mogla nešto da nauče, da odrede koliko nepotrebnih kilometara provedenih u vazduhu plaćaju svake godine, i u skladu s time promene svoju politiku.

Guglov Izveštaj o mobilnosti tokom COVID-a 19, koji koristi anonimne podatke o geo-lokaciji sa mobilnih telefona, da bi se videlo da li se ljudi pridržavaju pravila socijalnog distanciranja, ilustruje činjenicu da se sada krećemo manje. U zemljama kao što su Nemačka, Italija, UK, SAD i Kanada, došlo je do pada u svim javnim aktivnostima, i porasta ostajanja kod kuće.

Usled smanjene mobilnosti, broj automobila na ulicama velikih gradova širom sveta takođe je opao. Prema podacima TomTom-a, nivo saobraćaja znatno je opao u odnosu na prosek pre koronavirusa. Po prvi put posle više godina, mnogi ljudi sada zatiču svoje obično krcate ulice skoro prazne. U UK, podaci kancelarije Kabineta na nacionalnom nivou otkrivaju da je auto-saobraćaj opao za 73. procenta do 29. marta, u poređenju sa nivoima pre virusa. U Indiji, policijski čas zbog COVID-a 19 je rezultirao u najmanjim nivoima saobraćajnog zagađenja u toku jednog dana.

U UK, skoro polovina stanovništva nije u mogućnosti da radi od kuće, a oni koji to jesu, češće su bolje plaćeni radnici u Londonu i na jugo-istoku zemlje. Međutim, podaci britanske Privredne komore pokazuju da „54 posto preduzeća po celoj zemlji koriste rad na daljinu da bi održali posao“. U EU skoro 30 posto emisije CO2 potiče od saobraćaja, od kojih je 72 posto drumski saobraćaj. U Engleskoj, 67 posto radnika – oko 20,5 miliona ljudi – na posao odlazi kolima. Zamislite koliki bi bio uticaj na životnu sredinu kada bi makar samo četvrtina tih vozača radila od kuće, tamo gde je to moguće.

Manje automobila i aviona u opticaju takođe znači i da je potražnja goriva u opadanju. Prema podacima Rystad Energy, norveške konsultantske firme za energiju, potražnja za naftom širom sveta bi mogla da opadne za više od pet puta, a i potražnja za benzinom i dizelom bi takođe u proseku mogla da bude umanjena za 9,4 procenata tokom 2020. To je 2,6 miliona barela manje, na dnevnom nivou.

Svi znamo da ljudi tokom izolacije žele više da se povezuju. Skidanje aplikacije za video-čet, Houseparty, je za samo nedelju dana, do 16. marta, sa 3955 skočilo na 81.858, prema Priori Data. Ali šta je sa skromnim telefonom? Verizon, američka telekom grupa, trenutno opslužuje 800 bežičnih poziva dnevno, tokom nedelje – što je više nego dvostruki broj poziva u odnosu na dan sa najvećim brojem poziva u godini – na Dan majki.

Prema AT&T, stanovnici SAD obavljaju 35 posto više poziva nego pre izbijanja epidemije, a takođe i razgovaraju duže – 33 procenta duže – dok su se Wi-Fi pozivi skoro udvostručili u odnosu na prosek u normalnim vremenima.

Ekološke prednosti toga što manje ljudi putuje do posla su jasne – ali preduzeća takođe mogu da imaju i finansijsku korist. Podaci izveštaja Abintra Consulting, „Protraćeni prostor: ogromni troškovi neiskorišćenih poslovnih prostora“, pokazuju da velike firme u Engleskoj i u Velsu protraće 10 milijardi godišnje na poslovne prostorije koje se malo koriste, i da bi 30 do 50 posto tog poseda moglo da bude oslobođeno fleksibilnim radom.

U SAD, Cintrix-ova studija otkriva da 62 procenta zaposlenih koji još ne rade na daljinu veruje da bi mogli bar jedan dan nedeljno da rade izvan poslovnih prostorija. Prema Global Workplace Analytics, samo 3,6 procenata radne snage je tokom 2019. godine radilo od kuće polovinu radnog vremena ili više – ali oni procenjuju da će do kraja 2012. godine 25 do 30 procenata zaposlenih raditi od kuće više dana nedeljno.

Prema Robu Džeksonu, predsedniku The Global Carbon Project, „Rad od kuće, čak i samo jedan ili dva dana nedeljno, smanjio bi emisiju gasova sa efektom staklene bašte, očistio vazduh u našim gradovima, i kao rezultat toga, sačuvao živote“.

Iako smo svedoci izvesnog preokreta u uticaju na klimatske promene, stručnjaci upozoravaju da bi on mogao da bude kratkotrajan. Nekoliko meseci smanjene emisije nije ništa, u odnosu na decenije akumuliranja ugljen-dioksida u našoj atmosferi, i samo stvarne strukturalne promene mogu da imaju trajne posledice. Da su vlasti jednako hitro delovale po pitanju klimatskih promena kao što su delovale po pitanju COVID-a 19, možda bismo izbegli buduće katastrofe koje bi mogle da budu veće i mnogo kobnije od pandemije.

Ipak, uprkos šteti koju je COVID-19 već naneo svetu – a ne zaboravimo i recesiju koja sledi – neke kolateralne prednosti su neporecive.

Manje kola na putevima, više ljudi koji rade od kuće i manje ljudi koji lete preko pola sveta zbog jednog jedinog sastanka bez sumnje su doneli kratkotrajnu korist planeti. Da li ćemo izvesti trajniju pouku iz ovih promena, ostaje da se vidi.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.