Pet stvari koje nam govori dolazak Trinkijerija u Partizan

Svašta se može ispričati o ovih nekoliko poslednjih meseci koje je proživeo KK Partizan. Od bukvalno poslednjeg zvižduka prošle sezone, uprava, pod vođstvom Ostoje Mijailovića, je krenula u ozbiljnu ofanzivu. Prvo je igrački kadar pojačan Radetom Zagorcem, davnašnjom željom koji bi realno došao i ranije da ga nije iziritiralo bahato ponašanje pojedinaca koji više nisu u klubu. Zatim, došli su solidni stranci popud Pejdža i Lendejla, zadržan simbol kluba Novica Veličković, a stručni štab pojačan Milanom "Slovencem" Minićem, dugogodišnjim asistentom reprezentacije i čovekom koji uživa itekakvu reputaciju u košarkaškim krugovima. Crno-beli su takođe uspeli da izvojevaju i svojevsnu PR pobedu nad večitim rivalom kada su iz sage "Stefan Janković" izašli kao pobednici.

A onda, sve se jako zakomplikovalo. Na predsezonskoj turneji po Španiji klub je pretrpeo ozbiljne šamare, koji su već tada uzdrmali poziciju prvog trenera Nenada Čanka. Klub se naizgled oporavio tačno za superkup ABA u kojem su pokazali dopadljivu igru i potencijal, i to je donekle i valorizovano pobedom u Zagrebu nad Cedevitom (doduše, iz ove perspektive i sa saznanjem šta se u konačnici desilo sa "sokićima", može se i reći da je to bila više prva naznaka ranjivosti hrvatskog kluba).

Ipak, stvari su trajno krenule nizbrdo posle loše serije u ABA ligi i Evrokupu, koja je kulminirala sramnim izdanjem protiv Zadra u "Štark Areni" pred oko osam hiljada gledalaca. Čanak je odmah nakon poraza prihvatio odgovornost i podneo ostavku, za njim je krenuo i Minić, a klub je u dosta dramatičnoj situaciji ostavljen bez kormilara. Na scenu tada ponovo stupaju operativci i uspevaju u onome što je momentalno najavljeno, a to je dovođenje prestižnog trenerskog imena na klupu - ni manje ni više nego Andree Trinkijerija, italijanskog stručnjaka ozbiljne reputacije koji će pokušati da slavni klub vrati na pravi kolosek.

Trinkijeri, koji kao što već znate ima balkanskih korena (majka Hrvatica, baba Crnogorka) i savršeno govori naš jezik, tako postaje prvi stranac šef struke u dugoj i trofejnoj istoriji beogradskog kluba, i momentalno na sebi ima veliki pritisak. Partizan od 2014. naovamo od trofeja broji svega jedan nacionalni kup, a u ABA ligi je plej-of viđen samo jednom. Na Trinkeriju je da taj crni niz prekine, i mada startuje u naizgled nezavidnoj poziciji, njegov dolazak definitivno može značiti mnogo toga za KK Partizan. Evo kako mi to vidimo.

Sve počinje od uprave i ljudi koji su u operativi kluba, a trenutna garnitura u KK Partizan za sada povlači dobre poteze. Nakon završnog perioda Saše Danilovića koji je okončan krahom, i kratke epizode Nikole Pekovića, u klubu sede ljudi kojima se ne sviđa samo da se igraju vatrogasaca i sa strane prate aktivnosti ABA rivala.

Da će Partizan sada zaigrati "na duge staze" dovoljno vam je reklo vraćanje Nikole Lončara u klub letos. Lončar, koji je u Španiji radio posao snova - NBA komentator sa čestim odlascima u Ameriku i reportažama sa lica mesta - se sigurno nije odrekao takvog komfora zarad nekih priča o "imenu, grbu" i ostalih gluposti koje uposlenici naših klubova brižno čuvaju za obraćanje medijima. Njega je sigurno više privukao neki konkretan akcioni plan, a dovođenje Trinkijerija nije izneverilo njegovo poverenje.

Mada mi za sada, iako svaki Twitter nalog u Srbiji ima svoju pretpostavku, ne znamo koliko će bivši trener Bamberga biti plaćen, on sigurno nije jeftin. To šalje dvostruku poruku javnosti - prva, da, reprogram dugova zaista ide po planu (iako se Dule Vujošević uporno trudi da svima kaže da to nije tako), a druga, da se klub čvrsto drži svog dugoročnog plana, a to je povratak u Evroligu i samim time elitne evropske košarkaške tokova, ali da se ne odriče olako ove sezone. A kad smo kod toga…

Ako je Partizan imao turbulentan početak, šta reći o Cedeviti i Budućnosti? Ambiciozni projekat Sita Alonsa se raspao posle svega par nedelja, kada su u klubu shvatili ono što smo mi i najavili posle Superkupa, a to je da košarkaške ekipe nisu instant piće u prahu kome samo dodaš vodu. Alonsova Cedevita skončala je upravo onako kako svake sezone skonča gomila sličnih rusko-turskih projekata skrpljenih za jedno leto - u plamenu svojih iluzija.

Što se Budućnosti tiče, tamo na papiru još uvek ne gori, mada dim uveliko kulja iz "Morače". Nastupi u Evroligi nisu nikoga iznenadili, mada javnost teško da može biti oduševljena - više brine onih par poraza u ABA. Evroligaški debakli se nekako daju i istrpeti, ali ako vas na vašem bunjištu prvo temeljno deklasira najveći rival za ABA krunu, a zatim onakvoj Cedeviti poklonite pobedu u Zagrebu i to nakon vođstva od osamnaest poena…tu već zvone alarmna zvona. Nije pomoglo ni to što se Aleksandar Džikić u poslednjem obraćanju ostrvio isključivo na igrače, od kojih, ruku na srce, mnogi nisu opravdali epitet pojačanja.

U takvoj atmosferi, u kojoj za sada samo Zvezda deluje kao koliko-toliko izvestan štih u jadranskoj trci, Partizan pametno prepoznaje da sad nije dobar trenutak da se sezona pusti niz vodu i krene sa nekim sporovoznim projektima rehabilitacije. Igrački kadar crno-belih nije toliko slab da ne može da se upusti u trku sa večitim rivalom, a dovođenje ozbiljnog trenera sa evroligaškom iskustvom galvanizovaće pomalo deprimiranu selekciju.

Ako Trinkijeri u kratkom vremenskom roku ostvari željeni efekat (plus, uzmite u obzir činjenicu da Entoni Braun još uvek nije ni zaigrao za Partizan, kao i to da čaršija već uveliko bruji o novim pojačanjima), svaki dinar uložen u njegovo angažovanje će se isplatiti i pre roka. Sa dva od četiri rivala u nokdaunu, bilo bi glupo ubaciti peškir u ring još u novembru. Ima tu, doduše, još i nešto, a to je…

Nakon (za Partizanove uslove) duže letargije, navijači crno-belih ponovo deluju orno i poletno. Čini se da su simpatizeri beogradskog kluba prepoznali dobar rad uprave, a nije nerealno i reći da im je košarka ovih dana definitivno draži od dva "velika" sporta, uzevši u obzir potpunu ogorčenost radom operative fudbalskog kluba koji nevezano za dobru formu Zvezde pravi autogol za autogolom.

"Partizan" je tako ponovo trendi keyword na društvenim mrežama, a loši rezultati, barem za sada, nisu pokolebali armiju navijača. Uostalom, sve ste videli na primeru Zadra - da je nekim slučajem otvoren i nivo 400 u areni tj. "gornji prsten", našlo bi se barem tri-četiri hiljade ljudi da zasedne na ta mesta. Ukratko rečeno, uprkos nepovoljnom stanju na tabeli, Partizan je i dalje "klub trenutka" u domaćoj javnosti.

Ovde se ponovo vraćamo na izuzetan tajming dovođenja Trinkijerija. Narodna mudrost kaže da se "gvožđe kuje dok je vruće", i opet, bilo bi glupo ispustiti ovakav momentum sada kada je publika vraćena na tribina. I najverniji posustanu kad nema rezultata, i ne treba se kockati sa tim stvarima. Navijačima ovakav trenerski potpis itekako imponuje, i šalje jasnu poruku da klub ceni njihovo kontinuirano prisustvo na tribini.

Osvrnimo se malo i na košarkašku stranu priče sada. Trinkijerijevo iskustvo rada u zapaljivim situacijama je široko i kvalitetno, i ono na šta nailazi u Partizanu uopšte nije novost za njega.

Italijanovo ime se najčešće vezuje za rad u Bambergu, a nije zgoreg pomenuti u kakvom je trenutku on došao u severnu Bavarsku. Broze je sezonu 2013-2014 završio okončavanjem niza od četiri titule, a od kluba su se tada oprostili dugogodišnji trener Kris Fleming, kao i igračke legende Džon Goldsberi i Kejsi Džejkobsen. Gore od svega, tada se i činilo da je dolazak minhenskog Bajerna na veliku scenu trajno poremetio Bambergove snove o daljoj dominaciji.

Trinkijeri lično se potrudio da do toga ipak ne dođe. Već u svojoj prvoj sezoni on je afirmisao Janisa Strelnieksa, Bredlija Vonamejkera i Danijela Tajsa, igrače koji su činili "kičmu" Bambergove druge mini-dinastije od tri šampionske titule. Kasnije, klubu su se priključili i Nikolo Meli i Darius Miler, a za njime i Fabijen Kozer i Leon Radošević. Rezultati u domaćem prvenstvu nisu izostali, uprkos velikoj konkurenciji Bajerna koji je uvek parirao kvalitetnim i skupim sastavima koje su trenirali Svetislav Pešić i Saša Đorđević, a pravi iskorak učinjen je u Evroligi.

U najboljem evropskom takmičenju, Bamberg je bio bukvalno pravi mali hit. Još od vremena Pešićeve Albe Nemci nisu imali ovako "vruće" domaćinstvo u Evroligi, a Bamberg je poskidao ohoho skalpova za Trinkijerijevog vakta i ozbiljno par puta i pripretio da uđe u plej-of. To je neprocenjivo iskustvo i definitivno će prijati Partizanu.

Realno, šta je srpska košarka bez derbija? Utakmice Partizana i Zvezde su uvek zenit sezone, pa tek u plej-ofu. Prošle godine, bili smo uskraćeni za to iskustvo pre svega zbog premalog uloga (KLS polufinale posle propale ABA je jezivo antiklimaktična stvar), ali i zbog trenera kojima emotivni izleti nisu izrazita karakterna crta. Sve je delovalo kao da je neko stisnuo "mute" na TV-u.

To ove sezone neće biti slučaj. Pre svega, ulog je veći, i nije isključeno da dva kluba nalete jedan na drugoga u nekoj ABA završnici, a i sami znate koja je nagrada za to. Zatim, imamo tu i emotivne trenere, a novi trener Partizana se više puta sastajao sa Zvezdom i pokazao da loše podnosi poraze od istih. Setite se npr. ovoga:

Mislite da je zaboravio? Siguran sam da nije. Prva prilika za obnovu rivalstva stiže već 24. novembra, a domaćin biće - Partizan. Što bi rekli kolege Amerikanci, save the date - biće tu svačega.