Kako Boško Obradović uvija svoju agresiju u oblande

Sve se dešava u atmosferi u kojoj su sve strane prljave i jako je teško izneti bilo kakav stav o bilo kome, a koji se odmah ne čita kroz prizmu "vlast/opozicija": da je napadanje jedne strane automatsko branjenje druge.

|
nov 1 2017, 1:32pm

Skrinšot: Jutjub

Ponašanje Boška Obradovića, narodnog poslanika i predsednika pokreta „Dveri" više nikog ne iznenađuje - "Gde bežite", "kamen", vatreni govor povodom "parade". Ono je postalo način funkcionisanja koje je, zbog toga što nije eksplicitno, praktično postalo prihvatljivo.

Tako je jutros poslanik Obradović napisao ovaj tvit:

Ovaj tvit je odgovor na događaj koji se prethodnog dana desio u kabinetu predsednice Parlamenta Srbije Maje Gojković, kada su poslanici „Dveri" ušli u kancelariju i počeli žustru raspravu sa njom. U komentarisanju incidenta, Gojković je, između ostalog,rekla: "Nisam želela to da dozvolim, da se ponižava parlament, da parlament bude fašistički poligon, nisam želela i neću dozvoliti da se napada bilo koja žena ovde, ne mislim samo na sebe, već na saradnice i pripadnice službe obezbeđenja, a njih su oni grubo vređali."

Dakle, desio se sukob, predsednik „Dveri" je optužen za napadanje žena i njegov odgovor je, u stvari, pokušaj šaljive doskočice kojom je hteo da zapuši usta dotičnoj ženi, ali tako da demantuje da se obračunava sa ženama, pritom retorički koristeći reč „žena" kao uvredu.

Ovaj najnoviji primer nije bitan samo kao takav. Vladajuća Srpska napredna stranka neprekidno optužuje Obradovića da je "nasilnik", što je više odraz političkih obračuna nego objektivnog razmatranja događaja. Ali ono što je jasno je da Obradović iznova i iznova "pakuje u oblande" ponašanje i stavove koji nisu prihvatljivi bez obzira na političku opredeljnost.

U tvitu iznad se na pravi pogled demantuje ono za šta je optužen, ali se u podtekstu, u stvari, šalje signal da je optužba tačna i da Obradović nema nikakav problem sa njom, ali da je bitno da se to ne prizna otvoreno. Ovaj odgovor je u stvari namigivanje u obliku tvita.

Poruke koje se šalju idu ovim redom:

  • nisam napao ženu
  • mete mog napada su u stvari ti i ti muškarci
  • karakteri tih muškaraca (koje svi mrzimo) su takvi da se oni najbolje mogu opisati kao žene
  • ova žena koja me optužuje za napadanje radi sa tim muškarcima, tako da i ako sam je napao, to nije problem.

Boško ne psuje, ne preti, ne širi eksplicitno mržnju, mizoginiju, ksenofobiju i homofobiju. On propagira sve te stvari i dalje, ali pošto one nisu više u tekstu, nego su povučene u podtekst, na njih se više ne reaguje. Sadržaj je isti kao i ranije, ali se zbog forme on iz stava pretvorio u signal. Njegov govor o „paradi" postao je viralni hit pre mesec i po dana i u njemu se vidi mehanizam. On tu ne preti napadom na pripadnike LGBT zajednice, već se on postavlja kao branilac većine koja je pod udarom agresivnog nasilja manjine:

„Ovo je nedelja provociranja i nametanja ideologije homoseksualizma ovome društvu. I nije Vam dovoljna jedna gej parada, sad imate dve gej parade godišnje. Šta je ideja, provokacija čitave tradicionalne porodične Srbije? Znači hoćemo li da se bavimo pravim temama ili ćete svake godine da nas bombardujete, dosađujete sa ovim praznim pričama o ugroženosti gej prava u Srbiji." - rekao je tada Obradović

I niko nije pod utiskom da je ovo iskreno, dobronamerno zastupanje određenog stava. Jasno je, i pristalicama „Dveri", i ljudima koji se protive Obradoviću i njegovom pokretu, da poruka ovde nije u tekstu, nego između redova.

I ovo ne važi samo za njegove stavove o ženama ili prema LGBT zajednici. To je osnova celokupnog delovanja. Šablon koji se samo primenjuje na različite teme.

Sve ovo se, naravno, dešava u atmosferi u kojoj su sve strane "prljave" i jako je teško izneti bilo kakav stav o bilo kome koji se ne čita odmah kroz prizmu "vlast/opozicija"- da je napadanje jedne strane automatsko branjenje druge. A Obradović sve ovo jako dobro zna, tako da svaku kritiku na njegov račun može da zavije u još jednu oblandu: "Ti si sluga režima".

U svemu ovome postoji i dodatan aspekt koji se tiče snimka jučerašnjeg incidenta koje su „Dveri" podelile. Snimanje je postalo sastavni deo njihovog političkog delovanja - poput direktnog prenosa događaja iz Republičke izborne komisije posle parlamentarnih izbora 2016. godine.

Ali svaki od tih snimaka, kao i ovaj, govori samo deo priče, iz perspektive „Dveri", sve sa tekstom na videu koji služi kao vodič za tumačenje. Ovde čak nije ni stvar tog da je video „montiran" - kao što je rekla i predsednica parlmenta Gojković - već da je on postavljen u kontekst propagande, što je opet samo još jedna varijanta ovog „namigivanja" iznad. Obradović i njegov pokret razumeju da je bitno poštovati formu, da je važno prikazati stvari „objektivno" i razumno i naizgled nevino- "nisam ja ništa loše uradio, a i da jesam, to je bila samo reakcija na goru nepravdu koja je meni načinjena."

Na istu vodenicu ide i pokazivanje modrice Maja Gojković dan kasnije, za koju tvrdi da je nastala tokom upada u njenu kancelariju - što samo otvara više pitanja.

Niko neće da eksplicitno podržava mržnju prema LGBT populaciji ili upadanje u kabinet zvaničnice države. Ali ako se prave namere povuku u podtekst, u titlove na videu, ili se sve zapakuje u „nismo mi nasilnici, nego ste vi nasilnici", onda stvar može da prođe. Homofobija može da prođe, provaljivanje može da prođe, korišćenje reči „žena" kao uvreda može da prođe, samo ništa od svega toga nije upotrebljeno eksplicitno.

Kada je „signal" onda se stvara određeno razumevanje između onog ko šalje poruku i onog ko je prima, sve sa vodičem kako da se propagiraju ideje koje nisu prihvatljive široj javnosti na način koji može da prođe, a da se ima izgovor da se ne radi ono što je u stvari jasno svima da se radi. I sve to naravno, uz konstantno namigivanje.

Na kraju, krvna slika parlamenta - sa verbalno agresivnom predsednicom i još agresivnijom skupštinkom većinom prema opoziciji - ukazuje da nećemo skoro živeti u zemlji u kojoj kulturu dijaloga ne oblikuju deca retorike Vojislava Šešelja.

Još na VICE.com:

Tri pitanja za tužilaštvo o slučaju finansiranja izbornih kampanja SNS

Autori spomenika Zoranu Đinđiću: Životni put između vizionarstva i tragedije

Svi psuju sem Siniše Malog, samo bez mikrofona

Više na VICE
VICE Channels