Pozadina via Pexels. Kolaž: Džek Kamings.
Jedan od mojih najboljih prijatelja raskinuo je sa mnom.Ništa loše se nije desilo, samo po sebi. U pitanju je bilo sporo hlađenje, baš kao da je veza kojoj je ističe rok trajanja. Kada prelistam stare poruke, mogu reći čak i da sam goustovan. Nakon svake poruke tipa “tebra, baš sam mislio na tebe u poslednje vreme“ ili “pretpostavljam da si zauzet i da zato ne odgovaraš, nadam se da si okej,“ usledio bi kratak odgovor, meseci tišine u etru, nepostojanje kontakta.Den i ja se poznajemo već godinama, tako da je ovaj manjak interakcije bio čudan. Zajedno smo išli na odmore, preživeli takva iskustva kakva ni dan danas neću nikome prepričati. Poznavao sam njegove roditelje i on je poznavao moje. Ukratko, bili smo uvek tu jedan za drugoga.Ovaj porodični deo bio je važan. Dok sam odrastao, roditelji su mi bili rastavljeni, naše finansijsko stanje nije bilo dobro i često smo se selili. Ipak, Den je za mene predstavljao sigurnu bazu u mom nesigurnom životu. Naše prijateljstvo nije bilo kao sa mojim drugim muškim ortacima, sa kojima sam se bondovao zbog igrica ili sprdnjica. Mi smo bili povezani na dubljem nivou.Tokom studija, prošao sam kroz težak raskid, i Den mi je pomogao da ponovo stanem na noge. Izvlačio bime iz moje sobe u kojoj su zavese uvek bile navučene i ostajali bismo budni po celu noć, razglabajući o našim životima. Bilo je još prijatelja u kući koju smo delili, ali naš odnos bio je poseban. Iz dana u dan smo provodili vreme zajedno, pušili smo travu i slušali muziku, a onda bismo pričali o mnogo važnijim temama: kako smo se osećali, šta je život, sve te važne stvari o kojima muškarci navodno ne pričaju jedni sa drugima - mi jesmo pričali.Naš raskid nije došao naglo, takođe. Bilo je to postepeno odvajanje. Nakon svake poruke koja je ostala bez odgovora ili otkazanog susreta, počinjao sam da se osećam kao ludi bivši dečko. Ponovo: šta je pošlo po zlu? Do današnjeg dana, i dalje nisam u potpunosti siguran, i to me ispnjuava veoma dubokom i specifičnom tugom. Voleti i izgubiti nekoga zaista prazni vašu dušu, isisava život iz nje.Već smo dosta govorili o psihološkom uticaju koji goustovanje ima na čoveka – kako izaziva osećanja ostrakizma i odbačenosti. Dakle, kako postajem stariji, pitam se kako je moje iskustvo sa Denom uticalo na moje kasnije stadijume života. Već je primećeno koliko su ljudi u svojim dvadesetim loši u sklapanju prijateljstava, i kako je ovo posebno istina u slučaju muškaraca - previše smo rezervisani na pogrešnim mestima.Lično nisam oduvek socijalno anksiozna osoba. Određeni događaji doveli su me tu gde sam danas - tu i tamo po koja trauma iz kasnih tinejdžerskih dana, i po koji sjeb iz ranih dvadesetih. Takođe, i moje prijateljstvo sa Denom mislim da je bilo razlog zbog koga sada toliko teško puštam ljude u svoj život. Baš kao i kod propale romantične veze, i ovde postoji tendencija da ovako nešto nastavi da vas progoni i uništava buduće interakcije.A onda sam shvatio da je ovakvo razmišljanje kompletno sranje. U najmanju ruku, delovi jesu. Moje prijateljstvo sa Denom bilo je interakcija sa jednom osobom, a kroz život ću se susresti i sa mnogim drugim osobama. To što sam goustovan od strane nekoga do koga mi je zaista bilo stalo, a ko mi je čuvao leđa isto kao i ja njemu, zaista je sranje.Ipak, znate šta je još više sranje? To što sam dopustio da pitanje na koje neću dobiti odgovor definiše moje kompletno postojanje. Možda se vama neka vaša priča sada vrti po glavi - neko ko je sinovao vaše poruke. Ukoliko je to slučaj, nadam se da ćete uspeti da prebolite.@ryanbassilOvaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.
Reklame
Na kraju, kada smo se Den i ja “razdvojili“, iskustvo nije bilo preterano drugačije nego ono kada izlaziš iz veze. Muka u stomaku kada shvatiš da neko koga si toliko voleo više nije deo tvog života - bila je prisutna. Takođe, tu je bila i oštara ali mekana emocionalna bol koja postaje prazna i iscrpljujuća tuga koja se vraća iz dana u dan. Zbog čega se ovo desilo?
Reklame