X-5 koji je spojio Tita i CIA

O 30. oktobru 1953. godine, kada je grupa ljudi iz te iste Jugoslavije izašla iz velikog transportnog aviona američkog ratnog vazduhoplovstva C-124, u pratnji nekoliko velikih drvenih sanduka, ni danas se ne zna previše. Osim nekoliko novinskih tekstova u stručnim izdanjima, dolazak grupe jugoslovenskih oficira, eksperata za avijaciju, u Dejton u jeku Hladnog rata, još uvek nije u potpunosti osvetljen ni u jednom istoriografskom izdanju, iako je reč o događaju koji je bio pravi presedan.

Pukovnik Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva koji je prvi izašao na pistu Dejtona tog jesenjeg dana pre 65 godina bio je inženjer Kosta Sivčev. Reč je bila o čoveku koji je neposredno pred Drugi svetski rat konstruisao najbolji jugoslovenski borbeni avion tog doba, čuveni “IK-3”, sa reputacijom najvećeg eksperta za borbene letelice koga je zemlja u tom trenutku imala. Pored Sivčeva, u grupi su bili potpukovnik inženjer Milorad Spasić, iz Vazduhoplovnog opitnog centra jugoslovenske vojske JNA, inženjer Branislav Jovanović iz Vazduhoplovno-tehničkog instituta u beogradskom naselju Žarkovo, major Miroslav Boras, specijalista za avio-naoružanje, i major Zvonimir Kos, specijalista za vazduhoplovnu opremu. Iako oficiri, Jugosloveni su bili u civilnoj odeći: Hladni rat između kapitalističkog Zapada i komunističkog Istoka poprimio je u tom trenutku već ozbiljne razmere, potkrepljen i klasičnim ratom upravo u toku u Koreji, gde su obe strane imale svoje ljude i opremu na celokupnom bojištu, i koji je pretio da lako preraste u Treći svetski rat.

Uniforme JNA na kojima je dominirala crvena petokraka, kao simbol komunističke prirode tadašnjeg sistema u Jugoslaviji, izazvale bi u Dejtonu previše pitanja i nelagoda, što nikako nije smelo da se dopusti. Misija u kojoj su bili zahtevala je maksimalne mere prikrivanja i tajnovitosti gde bi samo jedna neoprezna reč ili situacija mogla da ugrozi previše toga.

U zahvat su bili uključeni CIA (gde je i dat naziv operaciji), američko ratno vazduhoplovstvo USAF, JNA i vrh jugoslovenske političko-bezbednosne strukture predvođen Josipom Brozom Titom. Predmet operacije nalazio se u drvenim sanducima koje su pratili Sivčev i njegove kolege, upravo istovarenim u “Hangar 145”, malo udaljen od piste: rasklopljeni mlazni avion “Jakovljev Jak 23”, proizveden u Sovjetskom savezu svega godinu dana ranije.

“Jak” je pripadao 135-om mlaznom lovačkom puku avijacije NR Rumunije stacioniranom na letelištu u mestu Karansebeš, nedaleko od granice sa Jugoslavijom. 24. jula 1953. godine njegov pilot Mihail Dijakonu poleteo je u patrolu u pograničnom pojasu. U jednom trenutku naglo je promenio pravac leta, u punoj brzini uleteo u jugoslovenski vazdušni prostor i sleteo na najbliži aerodrom. Bio je ogorčen “sovjetizacijom” Rumunije i odlučio je da pobegne na zapad i zatraži azil. Avion kojim je doleteo bio je tek uveden u naoružanje Rumunije i Bugarske, zemalja Istočnog bloka pod kontrolom Moskve sa kojima je Jugoslavija od leta 1948. godine i sukoba Tita sa Staljinom prolazila teške trenutke graničnih incidenata u kojima je bilo žrtava, diverzija i – preleta avionima na obe strane. Ipak, sve do Dijakonuovog bekstva, svi preleti su vršeni slabijim letelicama, najčešće još iz perioda Drugog svetskog rata koje su zaostale u arsenalima svih involviranih zemalja, poput trofejnih nemačkih “meseršmita” i “hajnkela”. Međutim, sada se desilo da je na domaće tlo sleteo najmoderniji mlazni avion, poslednja reč ratne tehnike u tom trenutku koji je NATO već vodio pod šifrovanim imenom “Flora”.

Jugosloveni su ćutali o tome, svesni da su u ruke dobili vredan “čip” kojim su mogli da nekako trguju. Prema navodima američkog istoričara Mehta Koleman Armstronga, objavljenim u 2010. godine u knjizi o ulozi CIA u sukobu Tito-Staljin “ A rat hole to be watched”, vrh jugoslovenske obaveštajne strukture ponudio je Amerikancima “sovjetski mlaznjak” na ispitivanje, samo nedelju dana nakon što su dobili neočekivani poklon. Ipak, u njegovom izdanju postoje velike nepreciznosti o mestu dešavanja i tipu aviona – on događaj smešta u novembar 1950. godine, a za sovjetski mlaznjak tvrdi da je bio “Mig 15”, usled čega ostaje jaka dilema o svemu ostalom što je naveo. Međutim, taj rad je poslužio kao “izvor” za nekoliko članaka koji su se o ovoj temi pojavljivali u domaćim medijima od 2014. godine, maksimalno doprinoseći konfuziji i netačnostima koje prate ovu temu.

"Naj­ve­ći deo su­ko­ba sa dr­ža­va­ma i ar­mi­ja­ma In­for­mbi­roa od­i­gra­vao se na gra­ni­ca­ma Ju­go­sla­vi­je. Gra­ni­ce su ta­ko po­sta­le li­ni­ja fron­ta, i to one ko­je su do tog tre­nut­ka spa­ja­le Ju­go­sla­vi­ju i nje­ne su­se­de iz istog ide­o­loš­kog ta­bo­ra. Gra­nič­ni in­ci­den­ti po­če­li su po ob­ja­vlji­va­nju Re­zo­lu­ci­je IB i ka­rak­te­ri­stič­ni su za pe­riod po­sle 1950, po­go­to­vo za raz­do­blje 1952–1953. go­di­ne ka­da se na ju­go­slo­ven­skim gra­ni­ca­ma po­ja­vlju­ju i mla­zni avioni so­vjet­skog i sa­te­lit­skih ratnih vazduhoplovstava. Pre­ma ju­go­slo­ven­skim sta­ti­sti­ka­ma, od ju­la 1948. do ma­ja 1954. ukup­no je bi­lo 246 po­vre­da va­zduš­nih pro­sto­ra. Po­red voj­nih va­zdu­ho­plov­sta­va okol­nih dr­ža­va, če­ste po­vre­de va­zduš­nog pro­sto­ra či­ni­li su avi­o­ni Aero­flo­ta i ma­đar­skog Ma­so­vle­ta le­te­ći ko­mer­ci­jal­ne le­to­ve pre­ko Ju­go­sla­vi­je za Ti­ra­nu”, navodi u svom delu Dimitrijević, oslikavajući atmosferu u kojoj se Jugoslavija nalazila od trenutka u kome je započeo sukob sa Staljinom.

Taj osećaj izolovanosti i ugroženosti prepoznala je američka diplomatija koja je u tome videla priliku da proširi procep u komunističkom bloku u Evropi i oslabi sovjetski uticaj. Sam Tito je bio svestan ranjivosti sopstvene pozicije i trebalo mu je savezništvo sa najvećom svetskom silom u tom trenutku. Mogućnost da se ti odnosi dodatno “cementiraju” i krenu u dobrom smeru došla je neočekivano u vidu “poklona” koji je isporučio nezadovoljni rumunski pilot – aviona pod kodnim nazivom “Flora”.

Prema navodima Bila Geca, nekadašnjeg oficira USAF, objavljenim u specijalizovanom izdanju “Air Force Magazine”, u Batajnicu je jedne noći krajem oktobra sleteo veliki transporter američke avijacije C-124 u koji je odmah ukrcano nekoliko sanduka. Transporter je na letu iz američke baze kod Minhena u Nemačkoj nekoliko puta menjao kurs kako bi zavarao trag, a u kabini je sedeo funkcioner CIA koji je pilotima parcijalno otkrivao kurs kojim treba da lete. Mlazni “Jakovljev” je bio prethodno pažljivo rasklopljen u jugoslovenskoj radionici Opitnog centra na samom aerodromu i zapakovan u sanduke.

Amerikanci nisu imali mnogo razloga da budu tajnoviti ali su poštovali isključivu želju Jugoslovena: Tito je dobro znao da bi informacija da najnovije sovjetske avione predaje njihovim suparnicima u SAD na totalno ispitivanje mogla da ima vrlo loše i nepredvidive efekte. Iako je Staljin tek umro, Tito je imao puno razloga da još uvek strepi od pune sovjetske invazije na svoju zemlju. Činjenica da se direktno stavlja na američku stranu isporučujući joj sovjetsko oružje mogla je itekako da ubrza nečiju odluku u Kremlju da napadne Jugoslaviju. Ipak, situacija je lako mogla da izmakne kontroli već na samom početku: kako se kasnije prisećao američki pilot koji je sleteo na Batajnicu, pred poletanje mu je prišao neko od lokalnih ljudi na aerodromu i ponudio ga – srpskom šljivovicom. Nakon tog trenutka, Amerikanac više nije imao dileme gde se nalazi.

Na platformu ispred “Hangara 154” u bazi Rajt Paterson u Dejtonu 4. novembra 1953. izvučen je mlazni jednosed boje aluminijuma sa oznakom američkog vazduhoplovstva i identifikacionom oznakom FU-599 ucrtanom na trupu i repu. Za komandama je bio probni pilot Tom Kolins koji je svega nedelju dana pre toga imao priliku da isproba i najbolji sovjetski avion te epohe “Mig 15” kojim je prebegao jedan pilot Severne Koreje. Kako bi se zamaskiralo poreklo letelice sa oznakom FU-599 u bazi je ciljano puštena glasina kako je reč o novom eksperimentalnim avionu agencije za svemirska istraživanja NASA pod oznakom “Bel X-5”. Ispitivanja “X-5” trajala su do 22. novembra. Utvrđeno je koliko brzo avion može da leti na različitim visinama, koliko je i kako upravljiv kao i sve druge osobine od značaja za vođenje vazdušnih borbi. Posebno ih je zanimao stepen sovjetske fabričke osposobljenosti za proizvodnju takvih letelica i upotreba konstrukcionih materijala. Avion je zatim rastavljen i spakovan, a 30. novembra ponovo je ukrcan u C-124 koji je odleteo u nepoznatom pravcu. Povratna destinacija je opet bio aerodrom Batajnica kod Beograda, i sletanje i iskrcavanje rasklopljenih delova “Flore” u drvenim sanducima je ponovo vršeno noću, kako bi sve ostalo skriveno od znatiželjnih pogleda.

Rezultati ispitivanja su rekli ono što je američkim ali i jugoslovenskim stručnjacima bilo jasno već pri prvom pogledu na “Jak 23”: da je reč o letelici čiji je koncept bio zastareo istog trenutka kad je napravljena. Iako tek stavljen u upotrebu i sa mlaznim motorom, “Jak 23” je bio “čedo” aeronautičke epohe koja je upravo bila prevaziđena. Imao je ravno krilo umesto strelastog kakva su već odlikovala “Mig 15” i samim tim nedovoljnu brzinu. Ipak, američko vazduhoplovstvo je cenilo to što je dobilo priliku da se neposredno uveri u to kakva je zaista “Flora” i šta mogu da očekuju od te sovjetske tehnologije u tom trenutku. S obzirom da su svega nedelju dana ranije, gotovo u istom trenutku, ispitali i prebegli korejski “Mig 15” mogli su da konačno sklope kompletnu sliku o vazdušnom arsenalu SSSR, i u tom kontekstu su veoma cenili uslugu Jugoslavije. Sa druge strane, i sami Jugosloveni su imali neposrednu korist od operacije “Project Alpha”: osim što su se najpre na Batajnici upoznali sa svim karakteristikama jednog od dva glavna borbena aviona koje su leteli ključni neprijatelji zemlje u tom trenutku, bugarsko, rumunsko i sovjetsko vazduhoplovstvo, Jugosloveni su u Rajt Patersonu dobili priliku i da se pomno upoznaju sa najnovijim američkim avionom F-86 “Sejbr”. Kako je ovom operacijom uspešno proradila “američka veza” i Tito verifikovan od strane Vašingtona kao blizak saveznik, nabavka F-86 kao glavnog oružja JRV došla je kao logičan ishod.

U međuvremenu, avgusta 1953. u Jugoslaviju je sleteo i mađarski prebeg na pomenutom “Mig 15”. Avion je prilikom sletanja bio neznatno oštećen ali ga je jugoslovensko tehničko osoblje ubrzo dovelo u letno stanje, upravo kako bi avion bio ispitan u letu. U nekoliko nedelja isti piloti koji su ispitivali “Jak 23”, Vodopivec i Todorović su ispitivali i “Mig 15” u letu, i utvrdili za šta je sve letelica sposobna. To autentično domaće iskustvo biće neposredno primenjeno u obuku pilota JRV onog trenutka kada stignu američki “sejbrovi”, glavni takmaci “Miga 15” još sa neba Koreje. Za razliku od tajne koja je okruživala “Project Alpha”, mađarski avion stajao je otvoreno izložen na Batajnici više meseci i čak je pokazivan stranim političkim delegacijama koje su u to vreme dolazile u Jugoslaviju.
Da SAD nisu gotovo u istom trenutku dobile svoj primerak “Miga 15” u Koreji, sigurno je da bi i ovaj jugoslovenski “plen” imao ogromnu važnost u međusobnim odnosima i građenju poverenja Tita i Vašingtona, čak daleko veći od “Jaka 23” s obzirom na tehničku superiornost druge letelice. Ovako, jednom kad su letna istraživanja u Batajnici okončana, poslužio je samo kao politički eksponat u propagandnom duelu Jugoslavije i Istočnog bloka koji je jasno govorio gde odlaze elitni piloti zemalja pod sovjetskom kontrolom namerno nanoseći punu štetu svom “patronu” iz Moskve. Kad je taj trenutak prošao, početkom 1954. “Mig” je vraćen Mađarima gde je nastavio svoju karijeru još neko vreme.

Drzavni sekretar SAD Voren Kristofe dolazi na pregovore u Dejton, 1. novembar 1995, foto - USAF

Članovi delegacije SR Jugoslavije, predvođeni Slobodanom Miloševićem, koji su u Dejtonu 1. novembra 1995. započeli pregovore za završetak rata u Bosni i Hercegovini nisu imali dopuštenje da prošetaju po bazi Rajt Paterson van stambenog kompleksa u kome su bili smešteni, pa tako nisu mogli da obiđu ni najveći muzej aeronautike na svetu koji se nalazi u nekoliko hangara baze, između ostalog i u nekadašnjem “Hangaru 154”. Istom onom u kome su neki drugi, manje poznati, a daleko sposobniji ljudi sa ovih prostora od Miloševića i njegovog tima, uspeli da od zemlje na ivici opstanka i u senci bespoštedne invazije SSSR, brzo i efikasno naprave saveznika sa globalnom supersilom, zahvaljujući ogorčenosti jednog rumunskog pilota, visprenosti predsednika Tita i njihovom ogromnom tehničkom znanju da najnoviji sovjetski avion tako rasklope i sklope da originalni vlasnici kasnije nemaju nikakvu sumnju o putu preko pola sveta koji je njihova letelica imala. Umesto toga, iz istog tog Dejtona svega tri godine kasnije nakon Miloševićevog boravka, u jesen 1998. godine, poleteće prvi bombarderi B-52 ka bazama u Evropi iz kojih će ubrzo bombardovati zemlju sa kojom su jednom imali potpuno drugačije odnose. Noć u kojoj je C-124 prevozio Titov poklon SAD, aluminijumsku “Floru”, bila je toliko daleko iza njih.