Lude priče o provodu sa Vorholom i Bouvijem sedamdesetih

Kada je Dankan Hana 1971. godine stigao u Njujork, izgledao je kao da je izašao sa stranica Slike Dorijana Greja Oskara Vajlda. Sa velikim očima i visokim jagodicama, Hanina androgina lepota je privukla pažnju istaknutih gradskih žena i gej muškaraca, koji nisu dozvoljavali da njegova izričita heteroseksualnost stane na put njihovom neumornom proganjanju.

Kao ambiciozan umetnik koji je stasao tokom mitskih vremena kada su glem rok, pank i nju vejv transformisali andergraund, Hana se obreo u središtu svega toga, hraneći svoj nezasit apetit za lepe stvari u životu: seks, droge, alkohol, provod i umetnost. Bilo da se provodio sa grupom Televižn u Si-Bi-Dži-Biju, glumio u andergraund filmu Amosa Poa, Nenamešteni kreveti, ili bio muza Peti Smit, Hana je uvek bio u kombinaciji.

Tokom svega toga, vodio je rukom pisane dnevnike, prepune pojavljivanja svih, od Dejvida Bouvija, Igija Popa, Ričarda Hela i Debi Hari, preko Endija Vorhola, Dejvida Hoknija, Niko i Lua Rida. Stranice dnevnika, prepune sirovih, pamtljivih trenutaka sedamdesetih, kompilirane su i redigovane u Haninoj novoj knjizi, Dečko dvadesetog veka: sveske sedamdesetih (Knopf, 13. mart).

VICE je zamolio Hanu da nas povede u obilazak Njujorka u njegovoj najrazvratnijoj deceniji – u doba kada je pank postao katalizator za kulturnu revoluciju.

VICE: Napominješ da nisi čitao svoje dnevnike sve dok nisi seo da ih transkribuješ. Kako je izgledalo pregledati arhivu 40 godina kasnije?
Hana: Dok sam ih ponovo čitao, vrtelo mi se u glavi, zabavljao sam se, bilo me je sramota, i na neki način sam bio zapanjen time što sam još uvek tu. Krajem te decenije sam se pitao: „Kako si uspeo da se izvučeš“? Sigurno za dlaku, pošto mnogi moji prijatelji nisu.

Da li si otkrio bilo koju priču koja nije bila onakva kako si je se sećao?
O da – kao priča o Luu Ridu, na primer, od koje sam izvukao dosta, zato što se nalazila u knjizi Molim te, ubij me, objavljenoj pre 20 godina. Pio sam tekilu sa Luom u separeu Maksa, i razgovarali smo o Rejmondu Čendleru. Stvar se brzo preokrenula kada me je pitao da li bih voleo da budem „njegov mali Dejvid Kesidi“, i da li bih mu se posrao po licu.

Ima još stvari o tom susretu kojih se nisam sećao, iako mi je to jedna od mojih najboljih priča. Dok sam razgovarao sa Luom, na džuboksu se začula „Walk on the Wild Side“, i prateći vokali su pevali, „tu-tuturu-tu“. Rekao sam mu, „Hej, Lu, hajde da pevamo zajedno“. On je rekao, „Molim“? A ja sam rekao, „Hajde, zapevajmo“. I on je to i učinio.

Taj deo sam potpuno zaboravio. Samo se sećam koliko je bio zgrožen, zato što se završilo na tako odbojan način. Zabavljali smo se zajedno, i ja sam uspevao da ga opustim, što nije bilo svojstveno Luu Ridu. Pomislio sam, „Vau, ovo je zlatni rudnik“.

Sedamdesete su period u istoriji kulture koji nije ni nalik nijednom drugom. Kako je etos „uradi sam“ inspirisao kreativnost?
Ako si želeo da se nešto dogodi, morao si sam da učiniš da se to dogodi. Kada sam stigao ovamo, nije postojala velika omladinska kultura: postojali su Si-Bi-Dži-Bi, Maks, i još par raspalih rok barova. Ako ste želeli da se nađete, pratili ste bendove. Publika Njujork Dolsa je bila jednako fabulozna kao i bend.

Čitao sam Intervju na Bardu i razmišljao, „Moram da se ubacim u to“. Onda sam došao ovamo, ali je i dalje bilo teško ući – čak i na vratima zadnje prostorije u Maksu je stajao plišani konopac. Pogledao bi unutra i video Alisa Kupera, Lua Rida i Vorholove superzvezde. Neko koga poznaješ je morao da ti mahne da uđeš, a onda bi se potrudio da tamo ostaneš što duže.

Da li si imao osećaj koliko je to doba bilo bitno, dok se odvijalo?
Nikada nisam očekivao da će se ta muzika toliko probiti, zato što njene referentne tačke, kao što su Velvet Andergraund, Studžiz i Sid Baret nisu bili uspešni početkom sedamdesetih. Postojali su ti bendovi kao što su Toking Heds i Blondi, za koje je bilo jasno da su pod njihovim uticajem. Bili su sjajni i zabavni, ali kako da se meriš sa Dark Side of the Moon Pink Flojda?

Ramonsi naročito. Mislio sam, „Nemaju nikakve šanse“. Čak je i Bouvi ’72. i ’73. bio fenomenalno dobar, ali to je i dalje bilo tako čudno. Možda jednostavno ne vidiš nešto, zato što stojiš isuviše blizu toga

Na sceni nije bilo mnogo ljudi, tako da shvatam kako si mogao da pomisliš da to nikuda ne vodi.
Period prelaska iz andergraunda u mejnstrim je trajao dugo, možda pet godina. Mediji, internet i novac su sve promenili. Poenta svega onoga nije bio novac.

Čak i umetničkom svetu, bilo je par slavnih umetnika, ali ako si želeo da budeš umetnik… u glavi imam sliku stana u kome nema tople vode, zidovi su od gole cigle, sveće su zabodene u vinske flaše, tu su bitničke devojke u crnim jednodelnim kostimima, i udaraju se bongosi. Nikada nisam razmišljao o Pikasu koji živi po dvorcima. Samo sam mislio, „Boemski život! Nije za svakoga, ali biće za mene“. Jednostavno, nisam želeo da imam posao. Želeo sam da preživljavam. Kada bih to mogao, to bi bio uspeh.

Sedamdesetih ste uživali u svim pogodnostima seksualnih sloboda: pokret „slobodne ljubavi“, oslobađanje žena, anti-bebi pilule i pokret za oslobađanje gejeva.
To je bio deo opšteg talasa. Dopadalo mi se kako je „posvećivanje Erosu“ bilo kao ulazak u drugačije carstvo u kome vidiš nečiju potpuno drugačiju stranu. Pa dobro, ne baš uvek. Svi smo odlazili u krevet sa pogrešnom osobom, i jednostavno biste se sudarili – bez ičega tu. Ali s druge strane, kada bi postojalo nešto, to je još jedan vid ekstaze, zar ne?

Sedamdesetih godina, fine devojke su upražnjavale seks. Ne samo da su bile na piluli, već im je i dozlogrdilo da budu pasivne i da čekaju da ih neko izabere. Razmišljale su, „Oslobođena sam. Mogu da ga pokupim, ako poželim“.

Sedamdesete su bile toliko poliseksualne. Stvarno je delovalo da se gejevi najbolje zabavljaju. Ja sam razmišljao, „Šteta što me muškarci ne privlače, jer je jasno da je sa njima najbolja žurka“. Muvalo me je mnogo muškaraca. To je bilo u redu, ali nekada su bili isuviše uporni, i sa truda i zavođenja bi prelazili na agresivnost.

Bila sam impresionirana time što si ispričao priče o tome kako su se muškarci ponašali prema tebi, podelivši i verbalno zlostavljanje i fizičke napade. Strejt mušarci takve priče obično zadrže za sebe.
Nisam bio ogorčen zbog toga. Samo bih pomislio, „Pa, takav je život“. U knjizi postoji jedna loša scena, kada sam umalo bio silovan. To je bilo zastrašujuće veče, ali nekim čudom ne i traumatično. Pomislio sam, „To se događa kada živiš divlje“. Opasno je. Nikada mi nije palo na pamet da odem u policiju, iako je taj tip rekao da će me ubiti. Pomislio sam, „Bogami i hoće“.

Ta scena je bila užasna. Stvari mogu da postanu stvarno loše.
Upravo tako. On je iznad, ti ispod – i čekaš da prođe. Mnoga moja umetnička dela govore o vizijama sveta koje sam imao kao desetogodišnjak, i o tome šta će biti dobro kad odrastem. U vreme kada sam ja odrastao, svet nije bio grozan, ali nije bio ni onakav kakvim sam ga zamišljao. Mislio sam, „Nisi bio u pravu, ali način na koji nisi u pravu je zanimljiv, zato što je pun požude i maštarija“.

Nisam želeo da to ikada izgubim. Jasno, više nisam naivan, ali nisam želeo da zatomim taj deo sebe. Umalo da to učinim. Loše romantične veze i baraža droga i alkohola baš i nisu dobri za taj deo tebe. Tako možeš da ubiješ nadu.

U knjizi postoje trenuci kada je izgledalo da ćeš tresnuti nosem o zemlju, ali umesto da se slupaš, ti se izvučeš u poslednjem trenutku.
Knjiga ima srećan kraj. Tokom knjige postajem trezan, ali trebalo mi je još četiri godine da se sasvim otreznim.

Mislio sam da će me ekstreman život uz alkohol, droge i seks učiniti boljom osobom i boljim umetnikom. A onda dođe trenutak kada shvatiš: „Mnogo više radim to nego što zaista stvaram, i to neće dovesti ni do čega“.

Dejvid Hokni mi je rekao, „Podrivaš sebe u pokušaju da budeš stilizovan. Ne brini se oko toga. To će doći samo po sebi. Samo naporno radi, i prirodno ćeš evoluirati. Nemoj da biraš ko ćeš da budeš – izrasti u sebe napornim radom. I sve će ti se otkriti“.

Podsetila sam se jednog poglavlja u kome pominješ da je Artforum sedamdesetih proglasio slikarstvo mrtvim. Da li si tada imao ikakvu svest o svetu umetnosti?
Nikakvu. Ne volim mnogo da čitam o slikarstvu. Samo volim da gledam slike. Volim da pročitam biografiju slikara, ali nisam baš zainteresovan za ideje. Moje slikarstvo generiše ljubav. Ja sledim svoje strasti. Samo sam mislio, „Smisliću to“. I jesam.

E.M. Forester je rekao, „Sam se poveži“, i ja mislim da je to stvarno dobra filozofija. Ne moraš to da radiš ispravno. Ne moraš da ostvariš svoj cilj. Sve što treba da učiniš je da počneš i da vidiš gde će te to odvesti i koga ćeš upoznati, a onda da reaguješ suprotno od onoga što se događa, da praviš greške, reaguješ na te greške, onda da ih ispravljaš, i tako dalje, i tako dalje. A onda, pri kraju svog života, možeš da se osvrneš unazad i kaže, „Oh, znači, o tome se sve vreme radi. Shvatam“.