Tri lika objašnjavaju kako i zašto ubijaju mačke

Bivši ministar za životnu sredinu Greg Hant jednom je ulične mačke nazvao "cunamijima nasilja i smrti" i ustvrdio da one svake noći istrebe četiri miliona domaćih ptica, reptila i insekata. Taj broj zvuči kao da bi nam za nedelju dana ponestala čitava fauna, ali nema nikakve sumnje da mačke progrizu sebi put kroz mnogo raznog životinjskog sveta. Čak toliko da je Vlada izradila plan za istrebljenje dva miliona mačaka do 2020. godine.

Taj plan naišao je na žestoke kritike slavnih ljubitelja životinja i vegana kao što su Morisi i Brižit Bardo, dok na drugoj strani spektra brojni fanatično posvećeni borci za očuvanje životne sredine jedva čekaju da počnu. Tu na scenu stupaju ljudi koji ubijaju mačke.
To su konzervacionisti koji, iz raznoraznih razloga, više vole sami nešto da preduzmu po tom pitanju nego da čekaju intervenciju države. Oni žive u različitim delovima zemlje, ali su pod maskom anonimnosti pristali da opišu svoje navike ubijanja mačaka. I iako ih sve motiviše očuvanje domaćeg životinjskog sveta, njihove priče i metodi ubijanja prilično se razlikuju. Ovde oni svojim rečima objašnjavaju svoje postupke.

Kad sam imao desetak godina, zavukao sam se pod kuću i zatekao oca kako davi mačku. Već sam znao da hvata mačke u kaveze u zadnjem dvorištu, ali to je bilo prvi put da sam ga video kako spušta kavez u kantu za smeće punu vode. Pitao sam ga šta to radi i on mi je odmah otvoreno rekao šta inače radi s mačkama i zbog čega. Rekao mi je da je davljenje navodno najhumaniji način. Već sam imao pticu ljubimca, malog rozenkolisa, kog je ubila komšijska mačka, tako da sam na neki način to mogao da razumem.

Počeo sam da posmatram ptice sa oko četrnaest godina. Oca su nacionalni parkovi plaćali da sprovodi studije konzervacije ptica selica, a ja sam imao običaj da idem s njim. Postala mi je pasija pokušaj identifikovanja različitih vrsta ptica i istinski sam se primio na sastavljanje mesečnih spiskova svih vrsta koje sam video. Sada imam dvadeset devet godina, a i dalje sam strastveni posmatrač ptica.

Pogledajte film (Krivo)lovci u Vojvodini

Mislim da sam imao oko četrnaest godina kad sam tu i tamo počeo da ubijam mačke. Uhvatite ih u zamku, ubacite kavez u kantu punu vode, spustite poklopac, sačekate deset minuta, izvadite mačku, umotate je u crnu kesu za smeće, potom je bacite u đubre. Poklopac spuštate da ne biste gledali mačku kako se davi ili tome slično — zato što niste psihopata — samo je ubacite u mrak i sačekate.

U prvoj kući u kojoj sam živeo, moj tata i ja smo verovatno smakli desetak mačaka, koje su uglavnom bile komšijske, ali niko nikad ništa nije rekao. Uraditi to u kanti za smeće na točkiće definitivno je najčistiji način i ne privlači mnogo pažnje. Ne želite da se mačka dere, naročito ako niste baš sigurni šta tačno radite. Ne želite ni da spremate posle toga, želite samo to da obavite i da se ratosiljate tela.

Nije da ne osećam ništa kad dođe do ubijanja. To nije nimalo lepa stvar. Držao sam to za sebe godinama i tek sam nedavno prvi put ispričao bliskim prijateljima. To nije reputacija koju želim da imam.

Zvuči prilično varvarski, ali ja na to gledam ovako: vlasnici mačaka ne mare dovoljno za njih da bi ih držali u kući preko noći, a mačke tada samo idu u ubilačke pohode. Ljudi misle da ste divljak, kao serijski ubica koji je krenuo s ubijanjem životinja a potom prešao na ljude, ali uopšte nije tako. Ako su mačke noću slobodne, to znači da njihov vlasnik nije na sebe preuzeo odgovornost za njih i povodom toga nešto mora da se preduzme. Što se tih ljudi tiče, mačku je mogao da udari auto, a da ju je udario auto posledice bi bile iste. Oni za to ne bi ni znali. Tako ja to vidim. Radite samo ono što bi ionako uradili šinteri.

Prvu mačku sam ubio kad sam imao oko četrnaest godina. Počeo sam da se zanimam za ptice kao veoma mlad i to mi je od tada životna strast. Kako sam bio stariji, sve sam se više lično angažovao oko zaštite ptica. Sada imam šezdeset šest godina, ali čak sam i u tinejdžerskom uzrastu uviđao koliko mačke utiču na očuvanje domaćih životinjskih vrsta.

Proveo sam više od 25 godina kao dobrovoljni staratelj životinja, tako da sam iz prve ruke stekao uvid u to koliki uticaj mačke vrše na domaće životinjske vrste. Za sve to vreme dok sam negovao životinje nikad mi se nije desilo da neka ptica ili reptil preživi mačji ugriz ili ogrebotinu. U jednom trenutku sam se lično starao o 100 domaćih životinjskih vrsta mesečno. Nažalost, staranje o životinjama najčešće u praktičnom smislu znači prekraćivanje njihovih muka, bilo da su povređene u napadu mačke, psa ili udarcem motornog vozila.
Nemam nikakav problem sa ubijanjem mačaka lutalica na što humaniji način, ali shvatio sam da mi je teško da razlikujem mačke lutalice od uličnih mačaka u prigradskim naseljima. Ne uživam u tome što radim, ali za svaku mačku koju sam likvidirao samo sam se podsetio broja domaćih životinjskih vrsta koje sam potencijalno time spasao. I u mnogim tim slučajevima samo bih više voleo da sam preduzeo neke agresivne mere protiv njihovih vlasnika.
Ne brojim koliko sam mačaka do sada ubio. Ali osamdesetih sam išao na veliko proputovanje po Australiji i garantovano bi vam se u kampu pojavljivale mačke. Pustinjske oblasti imale su neočekivan broj mačaka lutalica. Jedne noći sam upucao njih sedam a da nisam ustao od logorske vatre.

Uvek sam koristio pištolj. Ne preporučujem taj metod svakom jer mnogi nisu dobri u gađanju, dok sam ja oduvek bio prilično dobar strelac. Hvatanje u zamku takođe je polovično rešenje, zato što ima mnogo domaćih vrsta životinja, od kojih su neke ugrožene vrste, koje takođe imaju sklonost da se upecaju u zamku. Bolje išta nego ništa, ali desi vam se s vremena na vreme da neku životinju ubijete greškom.

Znam ljude koji dave mačke i znam ljude koji guše mačke automobilskim izduvnim gasovima. To je brže nego da ih pustite da se muče. To je individualna stvar i postoje različiti načini da se to uradi. To je samo pitanje izbora najhumanijeg načina koji vam je u datom trenutku pri ruci.

Ja sam za organizovano istrebljenje i stroge zakone protiv neodgovornog vlasništva nad ljubimcima. Ljudi koji istrebljuju mačke mogu biti optuženi za svirepost prema životinjama dok vlasnici mačaka — koje ubijaju brojne domaće životinjske vrste — gotovo da su izuzeti od zakona. Više ne posedujem vatreno oružje i trenutno ne ubijam mačke. Ne želim konfrontaciju sa lobijem mačkara. Mislim, to svakako ne može da se izbegne, ali ne želim dodatno da dolivam ulje na vatru.

Uradio sam to do kraja i ubio mačku samo jednom. Sve je počelo kad sam kupio dva mala pačeta vrste "indijanski trkač" koja su bila strašno nespretna i bezazlena. Živela su s nama u kući dva meseca, sve dok nisu dovoljno porasla da mogu sama da preživljavaju. Odgojio sam ih kao da su mi rođena deca i dok sam gledao kako se razvijaju i sapliću u zadnjem dvorištu, počeo sam da primećujem koliko mačaka živi u mojoj ulici i koliko se često one šunjaju po mojoj bašti.
Ogradio sam za patke prostor šest sa šest metara i noću ih zatvarao u njega. Ali jedne noći dok sam ih stavljao u kavez, primetio sam mačku koja ih je čekala unutra. Tad sam odlučio da odem na internet i naručim zamku. Praktično nisam znao ništa o ubijanju mačaka, ali sam brzo našao zamku za oposume za šezdeset dolara, naručio je i postavio uz kuću. Podgrejao sam konzervu sardina u mikrotalasnoj, stavio je u zamku, a potom zamku postavio tačno ispred mog prozora da budem prvi koji će čuti kad se mačka upeca.
Tokom noći sam čuo kako se zamka zatvorila, a usledilo je siktanje i mijaukanje mačke. Dok sam izlazio napolje, primetio sam neke ljude na ulici sa baterijskim lampama i čuo kako dozivaju mačku. Imala je ljubičastu ogrlicu i zvonce. U toj fazi shvatio sam da je već prekasno da se povučem, tako da sam je odneo pozadi, do kanala iza kuće. Mislio sam da će davljenje biti najmirniji način, tako da sam samo ubacio čitavu zamku u kanal.
Bilo je prilično jezivo. Nikad pre nisam udavio životinju, tako da nisam bio siguran koliko dugo da je ostavim unutra. Na kraju sam samo sačekao da prestanu da se pojavljuju mehurići. Kad sam je izvukao napolje, mačka je bila mrtva, potpuno beživotna. Iskopao sam rupu i sahranio je.

Definitivno je bilo čudno znati da si oduzeo život životinji i da ona, ukočena, samo zuri u tebe, tim svojim nemilosrdnim očima. Nije u tome bilo nikakvog zadovoljstva. Pretpostavljam da sam osetio nalet adrenalina, ali to je bilo više od straha da ću biti uhvaćen. Pre svega toga, osećao sam uzbuđenje, kao kad tokom lova postavljaš zamke, ostavljaš mamac i razmišljaš o mogućnosti da ćeš uhvatiti nešto. Ali konačnost kada zapravo ubiješ nešto potpuno je drugačije osećanje.

Moj prvobitni plan bio je da se ostrvim na sve komšijske mačke, ali onda sam video gomilu letaka na kojima se tražila nestala mačka. Devojke sa kojima sam živeo brzo su shvatile da sam ubio mačku koja je bila nečiji ljubimac i tražile da prekinem s tim. Na kraju mi je bilo bitnije da sačuvam svoje veze nego da istrebim još mačaka u kraju.
Sebe smatram prilično normalnom osobom. Nemam u sebi mnogo besa niti zlobe, tako da sam posle malo žalio za mačkom i bilo mi ju je žao. Ali bilo je to nešto što sam smatrao da moram da uradim kako bih zaštitio svoje patke. Ponovo bih to uradio bez dvoumljenja kad bih se našao u istoj situaciji. Mislim da sam jedan od onih ljudi koji bi bili u stanju da ubiju ubicu kad se radi o nečemu do čega im je stvarno stalo.

Patke su na kraju počele da se kreću slobodno oko kanala iza naše kuće. Vraćale bi se povremeno do nas radi hrane, ali su se na kraju osamostalile. Pustio sam ih da idu i mislim da su počele da se razmnožavaju.

Pratite Neta na Twiteru