Reklame
kriminál

Oružane bande tinejdžera u Liverpulu

Deset godina posle ubistva Risa Džonsa, šta je izazvalo povišenu aktivnost bandi?

pisao Max Daly
30 Jun 2017, 8:34am

Mladić pozira sa puškom; fotografija: Liverpool Echo

Vozimo se kroz predgrađe severno od Liverpula, nedaleko od Kroksteta gde je 2007. godine jedanaestogodišnji Ris Džons stradao kao nehotična žrtva šesnaestogodišnjeg Šona Mersera. Nasilni rivalitet između dve kriminalne grupe, Krokstet Kru i Strend Geng iz obližnjeg Noris Grina, doveo je do smrti ovog dečaka kojom se ovog proleća bavila TV drama Little Boy Blue.

U kolima su sa mnom Pol Volmsli, jedan od najtraženijih kriminalaca u Britaniji krajem prošle decenije, i kriminolog Grejs Robinson. Iako je oružano nasilje u ovom kraju opalo od kako je Ris ubijen, nedavno je naglo skočilo. Prošle nedelje bile su zabeležene četiri pucnjave u samo sedam dana; državni organi su zatečeni, a građani u neizvesnosti očekuju kada će se začuti sledeći odjek pištolja. Najviše od svega zabrinjava činjenica da su u ove zločine umešani mahom veoma mladi ljudi.

Skrećemo ka Noris Grinu, kraju u kom je Volmsli odrastao, i vidimo nekoliko mladića kako sede na zidu. Pol je prepoznao jednog – kasnije čujem da se radi o ozloglašenom liverpulskom gangsteru, sa kojim su verovatno bili značajni igrači na lokalnoj sceni – pa smo zastali radi kraćeg razgovora.

Mlađi članovi bande ne znaju Volmslija; da ga ne poznaje najstariji među njima, bili bismo u problemu. Ovako blok obilazi automobil iz kog nas njihove kolege osmatraju. Uprkos naporima „Matriks" jedinice mersisajdske policije, Noris Grin je još uvek rizično područje u koje ne zalaze stranci a ni policajci bez vozila.

Robinson mi je ranije objasnila da se Noris Grin i Krokstet više ne smatraju za žarišta oružanog nasilja jer je ovaj problem izmešten u još siromašnije krajeve grada kao što su Butl, Kirkbi, Fazakerli. Kaže da se radi o novoj generaciji uličara koji obično rade za starije i sve brže stiču reputaciju zastrašujući rivale. Pre deset godina kada je Šon Merser ustrelio Risa Džonsa, vozio je bicikl i nosio prastari revolver iz Prvog svetskog rata. Danas bande češće koriste motocikle i skraćene sačmare. Iako kriminalci u Liverpulu poštuju žene, svojim neprijateljima obično poručuju da će da im „obiđu kevu". Domovi se napadaju vatrenim oružjem ili molotovljevim koktelima.

Pitam jednog od momaka na zidu – prekaljenog veterana od 25 godina – zašto je sve ponovo krenulo ovog leta, dok je 2016. delovalo da policija drži stvari pod kontrolom. „Ova generacija je luda. Boli ih dupe za sve", kaže on. „Ničega se ne plaše, a lako nabavljaju oružje. U školu ne idu, para nemaju osim to što zarade ako valjaju vutru. Keva im je alkos ili na pajdu, ćale ako je živ verovatno robija. Ne ubijaju oni jedni druge zbog para ili droge. Samo hoće poštovanje, jer ništa drugo i nemaju."



Članovima bandi koji nasiljem grade reputaciju vatreno oružje i motori omogućavaju da sa bezbedne distance izvrše napad i na vreme se udalje. Policija priznaje da na ulicama Liverpula sve veći problem predstavlja dostupnost teškog naoružanja.

Denis Moran, nedavno penzionisani policajac koji je radio u Matriks jedinici, kaže da isti tinejdžeri koje bande šalju po selima kao prodavce droge ujedno kradu oružje po narudžbi. „Vidi se veza sa okolnim okruzima. Klinci diluju po Češiru, Kambriji, Šropširu, gde se takođe kradu puške koje ubrzo završe na ulicama grada."

Po njemu, dok farmeri oru polja, sačmare iz kojih oni inače pucaju na štetočine često nestanu iz kuća. Iako je većina oružanih napada povezana sa lokalnim rivalitetom i sitnim razmiricama, on smatra da su neki od njih posledica neplaćenih dugovanja i sukoba odgajivača kanabisa.

Da bi se bolje razumeo ovaj haos, potrebno je upoznati decu laku na obaraču.

Grejs Robinson, koja se na Univerzitetu Edž Hil bavi problemima nasilja među mladima, je provela više sati u razgovoru sa maloletnim delikventima i članovima bandi iz severnih, pretežno belih, predgrađa Liverpula.

Iza razmetljivosti, crnih North Face jakni, i čupavih ketvig frizura kriju se zapostavljena siromašna deca od malih nogu usmerena ka kriminalu i nasilju.

„Teško im je pomoći jer su im često članovi porodice već povezani sa uličnim bandama. Tata je u zatvori, deda je u zatvoru, mamin dečko je u bandi. Jedan dečko sa kojim sam pričala kaže da mu je i mama član bande, da uči svoju decu da kradu i diluju. Njima to zvuči sasvim normalno", kaže Robinson. Bukvalno svaki mladi kriminalac sa kojim je pričala imao je problematičan porodični život: ili su živeli sa starateljima, ili bez jednog roditelja, ili su se selili od jednog rođaka do drugog. Većina je bila izbačena iz škole pre četrnaeste. „Jedan mi juče kaže da nije mogao da podnese školu. Smetalo mu je što ga nastavnici kritikuju pa je počeo da ih udara. To je bio kraj njegovog obrazovanja."

Tinejdžer iz Liverpula pozira sa puškom; fotografija: Liverpool Echo

Severni delovi Liverpula oduvek su bili nezgodan kraj za odrastanje. Volmsli je prošle godine izašao iz zatvora gde je odslužio kaznu zbog saučesništva u krijumčarenju heroina u vrednosti od 3.5 miliona funti. Od detinjstva se bavio kriminalom; stariji su cenili to što je pametan i ume da ćuti. Danas ima 48 godina i radi kao lajf kouč za mlade prestupnike koje usmerava što dalje može od uličnih bandi.

Volmsli kaže da je porast nasilja među novim klincima izazvala praznina u hijerarhiji koja je nastala kad su visoko rangirani kriminalci pohapšeni u akcijama posle ubistva Risa Džonsa. Kaže da se slična stvar u Liverpulu desila posle policijskih racija tokom devedesetih. Kad se odseče glava hidre u vidu krupnijih igrača, sledi haos na ulicama.

„Kad sam ja počinjao, znao se red. Danas je to svako za sebe", kaže on. „Novi naraštaji hoće da se dokažu, da izgrade reputaciju, znači moraju da urade nešto vredno reputacije. Potrebno je samo par sekundi da se uoči neko ko je zalutao u tvoju teritoriju, da se uperi pištolj i povuče obarač, a status koji to donosi može da potraje deset godina. Danas svako ima telefon sa kamerom, lako je primetiti kad god ti neko prekorači granicu."

Dobro poznati skauzer-gangster po imenu „Bili" koji je „terorisao" grad prošle decenije izašao je iz zatvora ove godine po odsluženoj kazni za niz prekršaja vezanih za oružje i drogu. Bili kaže da se ovih dana još više ceni blatantno nasilje jer sve zavisi od reputacije. Upravo zato se većina nedavnih napada odvijala u popodnevnim časovima.

Bilijeva žena radi kao medicinska sestra u obližnjoj bolnici, gde kaže da svake večeri imaju po jednu ranu od metka. „Prošle nedelje su i mog rođaka priveli, ali su morali da ga privedu u Birkenhed jer su sve stanice u Liverpulu bile prepune zbog nedavnih napada", kaže Bili. „Ubistvo se cenilo u moje vreme, ali danas se ubija praktično ni zbog čega. Liverpul je rupčaga, država ga je zaboravila. Koliko košta stan u Londonu? Ovde možeš kuću da kupiš za 30,000."

Mere štednje u poslednjih desetak godina teško su pogodile već osiromašena predgrađa Liverpula kao što je Nousli. Beda raste a mladi se sve češće okreću kriminalu da bi preživeli. Ne bi trebalo nikog da iznenadi dikensovska praksa dečijeg rada u svetu kriminala – čitave vojske mladih prestupnika sve ranije uče zanat.

„Socijalni radnici po Liverpulu uočavaju sve mlađu i mlađu decu umešanu u kriminal", kaže Robinson. „Ako im se obeća se novac, nekad čak samo hrana, pa deca napuštaju škole i počinju da kradu po kućama (dok su dovoljno malog rasta) ili štekaju drogu. Jedan sedmogodišnji dečak zatečen je sa tuđim pištoljem u školskoj torbi."

Deca voze motor kroz tržni centar u Liverpulu; via Liverpool Echo

Deca se takođe okreću protiv roditelja koji ne krše zakon. Robinson opisuje slučaj oca kog je zabrinula činjenica da mu sin tinejdžer po nekoliko nedelja ne dolazi kući jer za izvesnu bandu prodaje drogu po Kambriji. Objasnio je sinu da ga za razliku od šefova u bandi on voli i poštuje. Dečaku su iz bande rekli da roditelji samo hoće da ga spreče da se zabavlja, pa je pripretio ocu da će mu poslati starije članove bande na vrata ako ga ne bude ostavio na miru."

Prošlog januara, izvesni mladić nije platio sitno dugovanje od prodaje droge pa su u njegov dom u Kensingtonu svratili članovi bande. Pošto nije bio kod kuće, oni su pokrali šta su stigli i usput izboli njegovog oca.

Kad banda izoluje dete od prijatelja i porodice, omča počinje da se steže, objašnjava Robinson. Stariji članovi im nude novac, drogu, smeštaj, da bi kasnije zahtevali protivusluge. Malobrojan su dete koja se usude da odu jer banda uvek može da ih uceni informacijom o prekršajima koje su već počinili.

Ovi momci izbegavaju alkohol ali puše ogromne količine trave, ne samo zato što je odgajaju već i zato što im pomaže da prikriju osećanja sa kojima ne umeju da izađu na kraj, smatra Robinson. Kao u slučaju Šona Mersera, lako je reći da se radi o „divljoj", emotivno otupeloj deci koja se moraju smestiti u kavez. Ipak, ako se malo zakopa, stvari ne budu tako jednodimenzionalne.

„Uvek drže masku na licu. Na prvi pogled ne bi se reklo da su umešani u bilo kakav kriminal, izgledaju sasvim nevino. Ali ako se otvore i počnu iskreno da pričaju, zaista su slatki – učtivo i tiho pričaju", kaže Robinson. „U početku se prave da nemaju poštovanja ni za koga, najmanje za roditelje, ali ako se otvore – što nije uvek moguće – postane jasno da je to samo maska."

Budućnost je crna za ovu decu. U Volmslijevo vreme, uspešni mladi gangsteri mogli su da se isele iz Liverpula, kupe kuću na selu ili na reci, ali pred današnjim je slepa ulica. „Većina njih nikad ne izađu iz kraja u kom su odrasli", kaže Robinson. „Nikad ne napreduju do nekog boljeg života. Čeka ih samo zatvor ili smrt."

Osim, naravno, ako im neko ne pokaže put.

Iako je siromaštva sve više, a mladi iz najoskudnijih krajeva UK su u sve većoj meri potisnuti na marginu društva, Volmsli pokušava da svojim iskustvom utiče na tinejdžere i ubedi ih da prekinu ovaj ciklus. „Hoću da imaju osećaj samopoštovanja, da znaju da su nešto postigli, da su izborili svoje mesto", kaže Volmsli koji je tokom odsluženja zatvorske kazne počeo da piše i da rad kao savetnik. „Danas bi trebalo da provode vreme sa porodicom, sa ljudima koji ih zaista vole, ne sa ljudima koji ih se za 20 godina neće čak ni sećati."

„Mora im se predočiti da imaju izbor, umesto što ih guramo u stranu i tretiramo kao da su šljam. Nisu šljam, oni su ljudska bića i zaslužuju da im se pruži šansa."

Još na VICE.com:

Životna priča najsurovijeg gangstera Kopenhagena

Neverovatni portreti najopasnije bande na Novom Zelandu

Zašto odrastanje u gradu bandi nije uvek kao što ga zamišljate

Tagged:
uk
bande
Ливерпуль
ubistva
Tinejdžeri
oruzje
oružane pljačke