Kako izgleda Uskrs kada ste dete religioznih roditelja

Kada kažemo Uskrs, većina ljudi pomisli na proleće, farbanje jaja, hranu, porodična okupljanja. Ja pomislim na smrt. Mislim, pomislim i na stradanje, razapinjanje na krst, opela, večernje službe, post, pa tek onda na farbanje jaja i sve ove lepe stvari. Pritom, kada to kažem ne mislim ništa loše, ja i dalje volim Uskrs, samo on za mene koja sam odrasla u đakonskoj kući, ima nešto drugačije značenje nego za druge ljude.

Najbolji primer za to je kako „normalni“ ljudi poimaju Veliki petak, a kako na njega gledam ja. Za druge ljude to je dan kada se porodica okuplja, kada ni slučajno ne sme da se radi je ne valja, neki znaju da je u pitanju najtužniji dan u godini. Za mene je to dan kada je Isus umro, odnosno kada svake godine u isto vreme umire neko ko je kao član naše porodice i više od toga.

Prvo se oko četiri časova simbolički skida njegovo telo sa krsta koje se celiva (budući da samo telo nemamo, postoji plaštanica - tkanina na kojoj se nalazi tkanje Isusovog tela), a zatim se od osam sati ide na opelo na kome se peva „Plač majke Božije“. Drže se zapaljene sveće, dolaze žene u crnini, ridaju naglas – u toku je prava pravcata sahrana. Osim što nije baš prava pravcata jer se taj događaj u suštini odigrao pre 2000 godina. A sada se simbolički odigrava opet. Ali ja sam u tom trenutku dete, još uvek ne razumem kako da dekodiram sve te običaje, ne znam šta je jungovsko kolektivno nesvesno, ne razumem značaj rituala. Shvatam samo da u kući nema televizije i slušamo samo klasičnu muziku, kao kasnije kada je deda umro ili su u državi proglasili dan žalosti.

Dakle na Veliki petak smo svi tužni jer su ljudi bili apsolutno užasni prema Isusu iako mi uopšte nije jasno zašto, te polako prihvatam da je svet jako surovo mesto. Na to ukazuje i činjenica da za razliku od druge dece ja ne mogu da se igram napolju već idem dva puta u crkvu, preko dana. Kao da redovno buđenje nedeljom nije dovoljno.

Ne znam kako su se druga deca upoznala sa smrću. U filmovima i serijama to se obično desi kada roditelj objasni detetu da je njegov ljubimac sad na drugom i boljem mestu. Meni nisu objašnjavali ništa, samo su me vodili u crkvu. Na veliki četvrtak sam slušala jevanđelja o stradanju i tada shvatala da je na tajnoj večeri Isus znao šta će mu se sve desiti, pa je rešio „problem“ tako što je učenicima tj. apostolima rekao da su hleb i vino u stvari telo i krv njegova i da je uzmu, te je tako nastala liturgija i pričest. U stvari kao da je rekao, nagrabusiću ali nemojte da bude uzalud. Zatim se na pomenuti Veliki petak dešava sahrana. U subotu se stvari već razvedravaju jer Isusov grob žene mironosnice zatiču praznog. To je najava za subotu u ponoć kada se dešava magija. Doslovno magija.

Naime tada su odjednom, za razliku od najtužnijeg dana svi ljudi radosni, grle se i vesele, lepo je vreme, trešnja u porti manastira je rascvetala. Svi se i bukvalno ponašaju kao da im je pre pet minuta neko na telefon pustio dojavu da je Isus vaskrsao i okupili su se na jednom mestu da sa svima podele tu neverovatnu vest.

Hristos je vaskrsao. Zaista je vaskrsao.- se ne govori kao neki pozdrav nego ljudi to rade kao da obaveštavaju jedni druge o nečemu što niko ne sme da propusti.

Ej el si čula šta se desilo? Da bre, stvarno se desilo! - je u stvari način na koji se to govori.

A kao vrhunac te magične večeri, nakon što se desi litije, tj obiđe se nekoliko krugova oko crkve i nakon što se pred vratima pročita jevanđelje i otpeva tropar u kome se objašnjava da je smrt smrću pobeđena, sveštenik kuca na vrata. Masivna manastirska vrata. I ona se onda sama od sebe otvaraju! Znam šta će svako racionalan da pomisli, ali meni ne pada na pamet da racionalizujem taj događaj. Ako sam prisustvovala opelu smrti koja se desila pre dve hiljade godina, onda se i ova vrata otvaraju čudom i ništa drugo me ne interesuje.

Nakon toga dolazi malo teži deo cele priče. Naime, liturgija zajedno sa jutarnjom službom traje do kasno u noć, a kako tada nisam izlazila, nije bilo lako ostati budan do pola četiri - četiri ujutru. Pritom ništa nismo jeli da bismo se pričestili što je samo dodatak na post koji smo već odpostili. Ipak i ta pričest se konačno dešava što je znak deci da otrče u portu gde se odigrava kucanje jajima a ti se moliš da tvoje pukne jer zapravo umireš od gladi.

Ukratko, tako su izgledali moji Uskršnji praznici dok sam odrastala. Red smrti, red radosti. Još uvek mi nije jasno kako je sve to uticalo na formiranje moje ličnosti. Da li je pedagoški pametno detetu na jedan takav način predstavljati koncept smrti a zatim i veskrsenja? Pa verovatno baš i nije. Da li zbog svega toga ja i dan danas vidim stvari koje ne postoje? Pa verovatno da. Ipak, ni jedno detinjstvo nije savršeno.

Istina je da je moje odrastanje obeleženo nastojanjem da na psihoterapiji ispravim dosta pogrešnih uverenja koje sam kao mala prihvatila – kao na primer to da mora užasno da se pati da bi se u životu došlo do nečega iskonski vrednog. To je nešto na čemu još uvek radim. Ali mislim da sam sa druge strane dobila nešto drugo što možda nema cenu. Iracionalno uverenje da se čuda ipak i uprkos svemu zaista dešavaju.