Jedan glupi metak koji me je koštao 27 godina života

Tekst objavljen u saradnji sa Marshall Project .

Uskoro bi trebalo da izađem iz zatvora prvi put u poslednjih 27 godina. Dugo se pripremam za taj trenutak. Znam tačno kako će se ići: Žena će doći po mene ispred vrata Sing Singa i odvešće me do Hadson Linka, zatvorskog koledža na kom sam diplomirao. Tamo me čeka odelo i kompjuter. Odatle idemo u DMV da položim pismeni deo vozačkog ispita. Kažu da se tamo dugo čeka, ali nadam se da će sve biti gotovo na vreme da odvezem sina kući iz škole.

Tokom svega ovoga misliću o Tremejnu Holu, i o dečaku koji sam bio pre dve i po decenije zatvora.

Imao sam 14 godina kad su mi se roditelji razveli. Otac i ja smo se iselili iz Lureltona u Kvinsu do Jamajke u Kvinsu. Ovaj urbani blok imao je sva obeležja savremenog geta: patike su visile sa telefonskih kablova, droga se prodavala na sve strane, stambene zgrade jedva da je ko održavao.

Ljudi su životarili kako god su mogli i od čega god su mogli. Ko nije imao redovan posao, a malo ko ga je imao, morao je da mulja nešto da bi skrpio kraj sa krajem. Neko bi prodavao drogu, neko bi krao kola, neko pljačkao kuće po komšiluku – i mladi i stari su se ovako snalazili.

Naivnim klincima bilo je uzbudljiv ovaj izazov. Adrenalin bi meni i mojim vršnjacima kolao kroz veno kad god bismo uspeli da izvedemo nešto rizično, a svakog dana bilo je sve teže izaći iz toga. Ubrzo sam se uklopio u ovaj novi svet, hronično praznih džepova i oštrog pogleda, u kom bi svako uz malo truda mogao da sebi obezbedi odeću, obuću, i lepe devojke.

Ali samo dve godine kasnije, počeo sam da plaćam cenu. Na raskrsnici 150. ulice i 89. avenije, sedeo sam sa društvom kad je neko projurio na motoru i zapucao u našem pravcu.

Probudio sam se u bolnici, sa cevima u praktično svakom telesnom otvoru. Pogođen sam četiri puta. Otac je stajao pored mene, inače strog ali sada po prvi put blag od brige. Brisao je suze i pitao me šta se desilo. Pokušao sam da objasnim, ali nisam imao šta da mu kažem. Ranije me je upozorio da izbegavam taj kraj grada, ali nisam ga poslušao. Nisam mogao da se opravdam, pa sam se samo izvinio i obećao da me više nikad neće zateći u bolnici.

Otac je klimnuo glavom, pokrio lice rukama i promrmljao „Zašto baš meni ovo da se desi?“ Zbunilo me je to. Nije se tebi desilo, ćale, desilo se meni. Tek mnogo kasnije sam shvatio šta je osećao – bol koji se javlja kad čovek neuspešno pokušava da uteši voljenu osobu, pa ga nemoć kida iznutra, kao da smo jedno biće. Želeo je da me zaštiti, naivno mislio da će moći, a nije uspeo. Bio je to bol oca koji je zamalo izgubio sina.

Dve nedelje kasnije, izašao sam iz bolnice. Rane su počele da zarastaju, ali trauma još ne. Postao sam paranoičan, plašio se smrti, sumnjao u svakog koga bih sreo. Napadaču nisam znao ni ime, ni lice, ni motivaciju, mogao je to da bude bilo ko. Bile su to devedesete godine, doba kreka i rekordnog broja ubistava na ulicama Njujorka 2,245 mrtvih za samo godinu dana, skoro tri puta više od Čikaga 2016.

Sa vremenom su strahovi postali neizdrživi. Nisam smeo da dozvolim da me opet uhvate nespremnog, nisam želeo da budem još jedna recka u toj statistici mortaliteta.

Zato sam kupio pištolj.

Čim sam ga uzeo u ruke osetio sam se moćno, kao da najzad mogu da se zaštitim. Nisam imao nameru da ga upotrebim, ali znao sam da pištolj u ruci pojačava moj inače opasan izgled. Sad više niko neće smeti da mi priđe. Neću biti ničija žrtva.

Krajem iste godine, jedne hladne božićne večeri, otišao sam u bioskop sa društvom. Petnaestak minuta posle nas, ušla je druga grupa tinejdžera. Bili su bučni pa su ostali gledaoci počeli da im viču da ućute, među njima i moji prijatelji. Ubrzo smo počeli da razmenjujemo uvrede. Ti drugi momci su krenuli ka nama, jedan je potegao pištolj i zapucao u prepunoj, mračnoj bioskopskoj sali.

Za samo par sekundi, odgovorilo mu je dvadesetak hitaca iz svih mogućih pravaca. U tom trenutku, vreme je stalo. Obećao sam ocu da više neću praviti probleme, ali obećao sam i ortacima da ću silom braniti poštovanje koje smo stekli. U prostoriji prepunoj dima, kad je paljba utihnula, i ja sam opalio jednom, na slepo.

Pobegao sam iz bioskopa i požurio kući. Na vestima sam čuo a su poređene četiri osobe, a jedna od njih je bila u kritičnom stanju. Molio sam ga: „nemoj da umreš, nemoj da umreš“, od deteta detetu.

Tremejn Hol podlegao je povredama par sati kasnije. Srce mi je lupalo, stomak se grčio, a mozak mi ubrzano radio. Pitao sam se da li sam ga baš ja pogodio, i ako jesam, kako sad sa tim da živim?

Uhapsili su me dva dana kasnije. Tužilac je zaključio da je moj metak bio u pitanju. Osuđen sam na 27 godina zatvora. Posle svih tih godina i desetak pisama izvinjenja na koja mi, naravno, niko nije odgovorio, još uvek sedim u ćeliji misleći o Tremejnu i tom fatalnom pucnju – tom užasnom, neoprostivom, nepopravljivom činu jednog sedamnaestogodišnjaka.

Svakog jutra budim se u šest i petnaest, dok su ćelije oko mene još uvek tihe. Kad idem da vežbam, prolazim pored televizora u dnevnom boravku. Pre neki dan su javili da su zbog ubistva bila uhapšena petorica mladića. Jedan od njih imao je samo sedamnaest godina.

Gledao sam njegovu fotografiju i pokušavao da zamislim kako se oseća. Da li je zbunjen? Uplašen? Da li razume šta ga čeka? Sećam se tog perioda vrlo dobro. Verovatno se nada da će ga porota osloboditi, ali u sebi zna da će dobro proći ako mu ne zapadne poduža robija. Znam šta ga čeka bolje nego on. Vrlo je verovatno da će biti osuđen na život kakav sam i ja živeo. A onda će, čitavu generaciju kasnije, izaći pred odbor za uslovno kažnjavanje i ponovo iščekivati presudu.

I sam više puta prošao kroz to. Da li će me pustiti da izađem uslovno, ili mi produžiti kaznu na još dve godine? Kolege su me hrabrile, sebično štiteći sopstvene nade u povoljan ishod; ja sam bio njihov predstavnik, uzorni zatvorenik, ništa kriminalne radnje po dvorištu, samo učenje i trening. Iako zatvorska kultura sugeriše da bi trebalo zadržati preteći izgled, ja sam rizikovao i opredelio se za humaniji pristup. Ako mene ne puste uslovno, mislili su ostali, koga će?

Pred odbor sam izneo sve svoju masters diplomu, svoje sertifikate, preporuke, podatke o zaposlenju, priznanja socijalnih službi. Oni tu sve to stavili na jedan tas, a na drugi činjenicu da sam pre 27 godina iz nehata ubio Tremejna Hola. Pitanje je bilo, da li sve što sam uradio može da pretegne oduzeti život?

Mislili su da ne može kad sam po prvi put izašao pred odbor. Odbili su da me puste na uslovnu slobodu.

Ostali zatvorenici su bili šokirani. Mnogi su se obeshrabrili, neki razljutili, pitali se kako će onda oni moći da dobiju uslovnu. Čuvari su saosećali, ali ja sam se osećao poraženo. Ležao sam u krevetu i pitao se kako da ovo objasnim svojoj porodici. Pitao sam se šta je još trebalo da pokušam?

Razmišljao sam o tome sledećeg dana, i zaključio da sam ipak zaslužio slobodu. Sastavio sam žalbu, podneo je dva meseca kasnije. Tokom sledećih osam meseci, još pet puta sam izlazio pred odbor kako bi se preciznije uporedila težina greha sa 17 i težina uspeha sa 45 godina.

Najzad, 16. aprila, stigla je potvrda da sam ponovo rođen – odobrili su puštanje na uslovnu slobodu. Mislim na novi život koji me čeka, i sećam se života koji sam oduzeo.

Znam da zaslužujem slobodu, ali možda nikad neću zaslužiti oproštaj. Moraću da nastavim da radim na tome, bez ikakvih očekivanja. Samo tako mogu da živim sa sobom.

Lorens Bartli je zatvorenik u Kazneno-popravnom domu Sing Sing u Osiningu, država Njujork. Odslužio je kaznu zatvora od minimalno 27 godina za drugostepeno ubistvo i ostale prekršaje vezane za čin koji u ovom tekstu opisuje. Odobrena mu je uslovna sloboda u aprilu 2018. Kao član organizacije Voices From Within, on podržava brojne inicijative za suzbijanje korišćenja vatrenog oružja. Lorens takođe dobrovoljno radi u Urban Justice centru na pitanjima vezanim za komercijalni kazneni sistem.

Adresa mu je lawrencebartley210@gmail.com.