Slučaj Kanter - kako je NBA košarkaš zbog tvitova postao Erdoganov neprijatelj

Jedan od efekata “ere društvenih mreža“ u kojoj se naša civilizacija trenutno nalazi jeste i ta da su neke donedavno politički marginalizovane grupe našle svoju platformu i počele da se obraćaju širim narodnim masama. Među njima, nekako najistaknutiji glas je onaj profesionalnih sportista, i ovde pre svega mislim na one koji svoj hleb zarađuju preko Atlantika.

Odvajkada je američko javno mnjenje prema sportistima imalo kratak, ali jasan stav – „plaćen si da igraš, zato ćuti i igraj“. Bila kakva politička platforma aktivnog sportiste pretvorile bi ga brzo u metu šire javnosti, a ne tako davno i establišmenta. Tako je Muhamed Ali ostao popularan sa fanovima uprkos svom odbijanju da ode u Vijetnam, ali ga je država surovo kaznila trogodišnjom suspenzijom i oduzimanjem svih titula. Tomi Smit i Džon Karlos, dvojica američkih atletičara koji su na olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. proslavili svoje medalje uz podignutu pesnicu kao omaž „crnim panterima“, dočekani su o otadžbini pretnjama smrću i kompletnom medijskom izolacijom.

Taj trend se, kao što rekosmo, sada dosta promenio. Američki profesionalni sport ušao je u novu eru onog momenta kada je pre otprilike dve godine tadašnji kvoterbek San Fransisko Fortinajnersa Kolin Kapernik odbio da stoji mirno tokom intoniranja himne, što je obavezan uvod u svaku profesionalnu sportsku manifestaciju u SAD. „Kap“ je svoju buntovnost, za koju on tvrdi da je „skretanje pažnje na rasnu i klasnu nejednakost u Americi“, platio upadanjem na nezvaničnu „crnu listu“ NFL vlasnika i trenutno je i dalje besposlen nakon što mu je ugovor sa „Najnersima“ istekao.

Kapernikov akt pobune motivisao je mnoge da se i oni oprobaju u toj disciplini, a stvar je otišla u turbo mod kada se aktuelni predsednik SAD Donald Tramp oglasio povodom te cele priče i u jednom govoru nazvao „štrajkače“ „kučkinim sinovima“. Jasno vam je u kom smeru je sve to otišlo – masa igrača kleknula je na himnu prvi sledeći vikend, a Tviter je prosto eksplodirao prenoseći sve te emocije i žuč koja se izlivala. Po prvi put doduše činilo se da je publika za promenu dosta polarizovana – veliki broj ljudi davao je igračima za pravo, a oni drugi su, jasno, javno zahtevali oduzimanje pasoša i slične stvari. „Tiha većina“ je na društvenim mrežama našla idealan medijum za javni diskurs na osetljive teme, i to se itekako osetilo.

Protest je u nekom trenutku zahvatio i profesionalnu košarku, pre svega zahvaljujući odluci aktuelnog šampiona Golden Stejt Voriorsa da ove godine preskoči tradicionalnu šampionsku posetu Beloj Kući. Pogađate, dobri brat Donald je odmah otišao na Tviter ne bi li „Dabsima“ uvređeno poručio da pozivnica, na kraju, i ne važi.

Na odgovor bivših i sadašnjih NBA igrača nije se puno čekalo. Kris Pol, Kobi Brajant, Drejmond Grin uputili su par reči odmerenih kritika, Baron Dejvis je Trampa nazvao „klovnom“, a najdalje je otišao Lebron Džejms koji je prilično oštrim tonom stao u odbranu čoveka koji mu je u poslednje tri sezone dva puta skinuo krunu.

Da se sve ovo desilo pre četrdeset godina, verovatno bi dati igrači potonuli bez traga, bez obzira na sav njihov kvalitet. Međutim, danas, ovakve stvari su ipak postale moguće, pa eto sada imamo i slučaj vodećeg NBA superstara koji predsednika u javnom obraćanju naziva „propalicom“ – i ne samo da prođe nekažnjeno, već čak i pridobije deset puta više ritvitova i sedam puta više lajkova od predsednikove inicijalne objave rata Stefu Kariju.

Ali Amerika je i dalje Amerika, u nekim stvarima slučaj za sebe, i njena pravila, makar i na internetu, ne važe u svim zemljama sveta. To je na najbolniji način osetio Enes Kanter, turski košarkaš trenutno zaposlen u Njujork Niksima, koji je nedavno saznao da ga u slučaju povratka u otadžbinu čeka minimum četiri godine robije. Razlog? Vređao je predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.

Na Tviteru.

Sukob između Kantera, koji je rođen u Švajcarskoj a skoro ceo svoj igrački vek proveo u Americi, i njegove otadžbine traje već neko vreme. Razlog zbog kojeg se 211cm visoki centar zamerio prvom čoveku Ataturkove republike je njegova iskrena ljubav prema Fetulahu Gulenu, turskom disidentu čija je političko-religiozna doktrina barem prema vladajućoj stranci najveća pretnja turskoj državi i njenom narodu. Za Erdogana, sedamdesetšestogodišnji Gulen je državni neprijatelj broj jedan i od tog stava odstupanja nema. A dokle sve to može da ide, među prvima je saznao Kanter.

Situacija je bila još i koliko-toliko podnošljiva do neuspelog turskog puča 2016, kada su navodno Gulenisti pokušali da nasilno smene vlast i uspostave vojnu diktaturu. Kanter se momentalno po raspletu situacije obrušio na Erdogana preko Tvitera, nazvavši ga između ostalog i „diktatorom“ i „Hitlerom našeg doba“. To je bio samo uvod.

Uskoro, Turska je udarila „nacionalni fajervol“ na Kanterove tvitove, učinivši njegov Tviter nalog nedostupnim korisnicima u Turskoj. Kanterova porodica ubrzo je javno nastupila i odrekla se „bludnoga sina“, što sam Enes tvrdi da je bio čin forsiran pritiskom i da bi, da se to nije desilo, verovatno svi kolektivno otišli na robiju. Svejedno, on je pozitivno odgovorio na molbu svog oca da promeni prezime i nezvanično se prekrstio u – Enesa Gulena. Dosad ste shvatili da ovaj momak ne odustaje lako.

Ali i Turci su tvrd orah. Koliko tvrd, saznali smo letos kada je Kanter u Rumuniji na aerodromu saznao da mu je turski pasoš poništen. Zahvaljujući intervenciji nekih NBA zvaničnika košarkaš je ipak uspeo da se domogne Londona, a zatim i Amerike, ali Erdoganova vlada nije odstupila od svojeg uverenja da je Kanter član „terorističke organizacije i pretnja turskom državnom poretku“. Samim time, Enes je efektivno postao apatrid – jedini dokument koji ima mimo vozačke dozvole je njegova zelena karta.

Kako trenutno stvari stoje, Kanter se u skorije vreme sigurno neće vraćati u Tursku. Reprezentaciju, u čijem je dresu svojevremenio bio MVP juniorskog Evrobasketa 2009., je već neko odavno otpisao – zbog navodnih političkih pritisaka on još od 2015. nije član nacionalne selekcije (Kanter tvrdi da je to zbog njegovog „Gulenizma“, selektor Ergin Ataman ima drugačiju verziju događaja). Povrh svega toga, tu je i pritisak robije zbog tviter-klevete, a i njegova porodica je takođe dovoljno kažnjena – njegov otac je nedavno, uprkos onom javnom odricanju koje smo već spomenuli, izgubio svoj posao univerzitetskog profesora i dobio nedelju dana zatvora kao „opomenu“.

Enes Kanter je dakle, za razliku od Lebrona Džejmsa „napipao tvrdo“ u internet ratovima, nesvestan da ceo svet još uvek nije spreman na ovo poslednje čudo tehnološke revolucije. Uzevši u obzir da se sportisti u Evropi još uvek nešto konzervativnije ponašaju, kao i da lokalna publika baš i ne umire od znatiželje da čuje šta Kristijano Ronaldo ili Luka Dončić imaju da kažu o npr. sankcijskim merama EU protiv Poljske ili grčkom javnom dugu, čini se da ćemo ipak malo sačekati na raspojasanije nastupe evropskih sportskih zvezda na društvenim mrežama.

Kanterova priča, na kraju, možda i jeste malo ekstremna, ali može poslužiti i kao dobar nauk za ostale koji bi da se igraju revolucije na Tviteru. Ako već rešite da isterujete svoju viziju pravde na društvenim mrežama, budite spremni na svakakve vrste posledica. I ne samo ako ste profesionalni sportista.