Mark E. Smit i The Fall nastupaju u Mančesteru, 2015. Fotografija: Gary Mather / Alamy Stock Photo
Prvi put kad su me poslali da intervjuišem Marka E. Smita, zamislio sam odabranu lokaciju kao prčvarnicu u Salfordu sa upljuvanim podom prekrivenim piljevinom, sa šankom na koji se naslanjaju nezamislivo tvrdi orasi sa rukama veličine moje glave. Zamislio sam da se taj scenario završava kao scena sa "naparfemisanim peškom" iz kultnog filma Vitnejl i ja, sa mnom koji bežim kroz vrata, prestravljen i ponižen.
Reklame
Umesto toga, bizarno, Mark je odabrao svratište za posle posla u fazonu All Bar One-a na mančesterskom Pikadili Gardensu. "Volim da posmatram frikove. Jebeno su čudni. Ko su ovi ljudi?", rekao mi je kasnije, zureći u pab ispunjen najnormalnijim mogućim ljudima. Bio je to rani i prilično očigledan nagoveštaj da Mark svet posmatra drugačije od većine ljudi.Znajući za njegovu plahovitu prirodu u društvu nekih novinara – onaj put kad je pokušao da ugasi cigaretu na licu novinara časopisa Louded posebno mi se jasno javio pred očima – stigao sam blago anksiozan trideset minuta ranije, da bih zauzeo sto i naručio piće u mentalnoj pripremi za ono što sledi. Samo, kad sam ušao, Mark je već bio tamo, sa viskijem i pivom pred sobom, sedeći u besprekornom odelu i sa zgužvanim cegerom koji je upravo iskoristio da bi svojeručno isporučio članovima benda koverte sa platom.
Autor i Mark E. Smit u pabu
U narednih pet sati, Mark je optužio jednog veoma slavnog muzičara da je pedofil; ispričao mi kako je angažovao okorele mančesterske gangstere da pronađu ljude koji su otvorili lažne naloge na društvenim mrežama sa njegovim imenom; i prešao naslepo preko dve trake ne obazirući se na gust saobraćaj da bi zaustavio taksi koji će nas odvesti u njegov studio, gde me je ostavio u prostoriji samog sa limenkom piva, samo da bi se pojavio deset minuta kasnije i rekao mi da sada moram da idem. Pokušao je i da mi nabije olovku u nozdrvu kako bi dokazao da je pero moćnije od mača i prisetio se onog puta kad su on, Nik Kejv i Šejn Mekgoven radili trostruki intervju za NME a Mark je na kraju morao da vodi Šejna kući jer se ovaj oduzeo zgutavši previše ekstazija.
Reklame
Uz bezbroj tura pića pričao je o tome šta voli a šta mrzi, svojoj bezgraničnoj ljubavi prema Lu Ridu, grupama Can i The Stooges, piscima Filipu K. Diku i Vindemu Luisu, i preziru pre svima od Džoa Vajlija (kome je Mark rekao da odjebe tokom televizijskog intervjua) do Morisija, od NME-a do "gospodina glavonje Dženezis Pita jebenog Kolinsa".Tokom narednih nekoliko dugih popodneva koje sam proveo u pabu sa Markom, pripremanje za intervjue postalo je gotovo bespredmetno, jer bi se migoljio iz pitanja baš kao što je to radio sedeći na svojoj stolici, sa naizgled beskrajnim osećanjem nestašnog zadovoljstva koje je osećao znajući da može potpuno da sabotira intervju u bilo kom trenutku ako to poželi. Ali, uglavnom, mislim da je samo uživao u mogućnosti da priča otvoreno o svemu, sve dok postoji prećutno razumevanje da dobro poznaješ njegov bend, The Fall, i da si spreman da izbegneš ljigavu nostalgiju.
Mark je odavao izvesnu ćaknutost i nadrealizam koje je često koristio da bi izbegao odgovore na pitanja koje je smatrao suviše blizu autentičnoj iskrenosti i sentimentalnosti. Na pola jednog mog ličnog pitanja, umesto da odgovori odlučio je da izvuče nešto iz svog cegera. "Upravo sam dobio pismo od drugara iz Vejkfilda, ali jebeno ne mogu da ga razumem. Razumeš li ti jorkširski? Možeš li da ga pročitaš?", pitao me je, verovatno zato što sam iz Jorkšira. Ili biste dobili odgovor "nisu ti to jebeni Ričard i Džudi" ako su se pitanja ticala suviše privatnih oblasti o kojima nije želeo da govori.
Reklame
Markova iskrenost, međutim, često je dovodila do razgovora koji su zadirali dublje od zvučnih citata zgodnih za uvodnik nekog objavljenog teksta. Jeste, bio je urnebesan, prepun neiscrpnih bravuroznih izraza, brutalnih uvreda, šašavih anegdota i posedovao je potpuno nenadmašne poglede na svet, koji bi umeli da budu jednako zbunjujući kao i zapanjujući ili čak uvredljivi. Ali gajio je i duboko ukorenjenu ljubav prema svom radu, rečima, muzici, slikarstvu, književnosti i istinskom istraživanju onoga što bi alternativna kultura mogla da bude.Markova nezaustavljiva produktivnost, koja je dovela do beskrajno plodnog opusa grupe The Fall, bila je tolika da bi je ponekad ispustio iz vida. "Čuo bih nešto kad sam u inostranstvu, u taksiju ili već tako negde, i rekao: 'Šta je ovo što svira?', a onda bi mi neko rekao: 'Pa to si ti, glupane'", ispričao mi je jednom. A opet, stvar koju bih najčešće čuo kad bih pričao sa Markom bila je: "Ja sam veliki fan The Fall-a.""Preke naravi" izraz je koji se najčešće koristio da bi se opisao Mark kao frontmen koji je davao otkaze članovima benda samo zato što su naručili salatu ili svirali "pogrešnu vrstu" bubnjeva, ali je u svojoj srži bio neko ko je bio beskrajno posvećen muzičkom projektu koji je važniji i značajniji od bilo kakve trivijalnosti sa strane. Ne posvećujete preko 40 godina od svojih 60 na ovoj planeti nečemu zato što vas pali kinjenje članova benda. The Fall je bila Markova doživotna misija i iako je često bio skroman ili samokritičan prema sopstvenom opusu, uvek je bilo očigledno koliko mu je istinski značilo tokom naših razgovora i, naravno, tokom objavljivanja albuma.
Reklame
Poslednji put kad smo razgovarali, nekih šest meseci pre njegove smrti, bio je u jednako dobroj formi kao i uvek. Prešao je na džin umesto viski i bio istinski uzbuđen zbog nove muzike koju je The Fall snimio. "Već sam krenuo da radim na sledećem, jebeno ću eksplodirati od ideja", rekao mi je u vreme kad je izašao poslednji LP benda New Facts Emerge. "Nove stvari zvuče pomalo kao Reformation Post T.L.C. [25. album The Fall-a], samo još luđe i sa mnogo belog jebenog fuza i sa malo ljigavog klavira, pomalo kao Van Der Graaf Generator. Možda sa malo telstara Džoa Mika – prilično uvrnuto."Govorio je i o tome koliko je tužan što je preminuo režiser Džonatan Demi i koliko je ponosan što se The Fall našao na saundtreku za Kad jaganjci utihnu.Uprkos tome što su bili prisutni svi sastojci za onu vrstu intervjua kakve sam naučio da očekujem od Marka, stekao sam utisak da je ozbiljno bolestan. Nije izgledao dobro, ali još je upadljivije bilo što je pomenuo ideju kako bi The Fall mogao da nastavi bez njega kao frontmena; da bi se ponašao maltene kao režiser iza kulisa, oblikujući bend ne doprinoseći vokalom na sceni. Zvučalo je kao grubi kroki za izlaznu strategiju. Znak da nije sve kako treba bio je i kad je tiho prekinuo sebe na pola rečenice o tome kako verovatno neće biti tu za nešto što će se desiti naredne godine. Ipak, rastali smo se kao i obično, pod pretpostavkom da ćemo se videti ponovo u ne tako dalekoj budućnosti – bez sumnje, za par meseci, kad The Fall bude izbacio još jedan album. Nažalost, taj dan nikad nije došao. Mark je umro u sredu, u 60. godini, posle duge bolesti.
