Fotografije japanskih službenika koji rade 60 sati nedeljno

U Japanu je potpuno normalno raditi 60 časova nedeljno. Moglo bi se reći da ova kultura maksimalne marljivosti postoji tu već vekovima, ali čini se da je postala naglašenija od kada je završen Drugi svetski rat. Tadašni premijer, Šigeru Jošida, podsticao je japanske kompanije da nagrade zaposlene koji rade prekovremeno kako bi se ponovo pokrenula privreda zemlje. Decenijama kasnije, ova kultura napornog rada i stoicizma još uvek dominira.

Danas se radna etika prosečnog službenika otkriva kao nezdrava, na granici sa opasnom. Japan je suočen sa porastom bolesti srca i samoubistava, što je nateralo vlasti da pokrenu brojne inicijative kako bi se ljudi motivisali da uzmu malo slobodno.

Ipak, ne morate da tražite nadaleko da biste videli posledice premora među japanskim korporativnim službenicima. Kao što nam otkriva fotograf Pavel Jaščuk, samo treba prošetati ulicama kasno uveče. Poreklom iz Poljske, Pavel je godinama živeo u Tokiju, gde je prikupljao fotke premorenih zaposlenih, kako spavaju po ulicama. U razgovoru za VICE je objasnio tezu iza svojih fotki i rekao kako su Japanci reagovali na njegov pomalo predatorski hobi.

VICE: Hej Pavel, zanima me koliko ovih ljudi na fotkama spava zato što su umorni a koliko ih spava zato što su pijani. Kako si znao šta slikaš?

Pavel Jaščuk: Pa nikad nisam bio baš 100 odsto siguran. Neki od njih su sigurno popili koju, ali većina je prosto toliko umorna da su prosto zaspali.

Kako misliš da bi ovi tipovi reagovali da vide negde fotku kako leže onesvešćeni na zemlji?

I ja se to stalno pitam, i iskreno, nemam pojma. Nije mi želja da bilo koga uvredim ili pokazujem nepoštovanje. Voleo bih da znaju da se borim na njihovoj strani. Možda je dobro što postoji toliki vremenski razmak od kada su fotografisane do kada su objavljene. Verovatno je to dobar tajming – neki su do sada odrasli ili se odselili.

Kada su snimljene fotke?

Snimio sam ih između 2008. i 2010. ali knjigu smo objavili 2018. Ako odeš u Japan, uobičajena stvar je da vidiš poslovne ljude kako spavaju na ulici, često blizu glavnih železničkih stanica. To nije ništa novo. Ali hteo sam da moj projekat bude poseban, tako da mi je trebalo oko dve godine da nađem moje „modele“. Skoro svake noći sam se vozio biciklom okolo. Najbolji dani su bili četvrtak i subota. Pažljivo sam tražio, jer sam hteo da nađem službenike koji izgledaju fino, u zanimljivim pozama.

Zašto si odabrao da snimaš i formatiraš fotografije u stilu modnog uvodnika, sa sve naslovom "High Fashion"?

Hoću da prodrmam objektiv. Hoću da provociram na više razmišljanja o tome šta se događalo u društvu. Iako su premoreni službenici nešto što se čvrsto vezuje za Tokio, same slike otkrivaju više o tome kako nas svakodnevno iskorišćavaju korporacije i kapitalistički sistemi. Želim da ljudi pogledaju fotke i pomisle, da li stvarno želim ovako da završim? Da li nas samo iskorišćavaju?

Da li si primetio neku razliku u tome kako zapadna publika reaguje na ove fotografije u odnosu na japansku publiku?

Sve u svemu, u Japanu sam naišao na veoma pozitivan odziv i mislim da je poruka bila dobro prihvaćena. Moje fotke su primer toga kako stoje stvari u Japanu. U Japanskoj kulturi pojedinac je ništa. Možeš da radiš kao konj i sutradan te otpuste. Skoro da je obavezno da uveče izlaziš sa šefom i kolegama. Onda sutradan nazad na posao, gde je opet među svima ta neka distanca. Ponašaju se više kao mašine nego kao ljudi.

Publika u Japanu nije bila ni najmanje uvređena – razumeju šta radim i podržavaju me. Moja žena je Japanka i ona, naprimer, čak i kada vidi takve ljude na ulici svaki dan, ne razmišlja baš puno o tome. To je prosto tako, deo je svakodnevice. To je drugačije gledište, u odnosu na zapadnu publiku koja smatra da ovo otvara više pitanja. Društveno je prihvatljivo zaspati na ulici u Japanu. Pljačke su veoma retke i sve deluje veoma bezbedno. Bilo gde drugde, bilo bi neprihvatljivo i opasno, ali Tokio je druga planeta. Pravila su potpuno vanzemaljska.

Tokom nekoliko prethodnih godina, Japan je doneo propise vezane za radno vreme, uključujući „Zakon o reformi načina rada“. Da li si od tada primetio neku promenu u kulturi od tada?

Većina značajnih izmena još uvek nije primenjenO u praksi, ali dobro je što žele nešto da urade. Sada bar počinje da se priča o tome. Premijer, na primer, potiče iz veoma bogate porodice – i nema pojma o tome šta znači posao. Te nove promene su možda prosto propaganda, ali ne verujem da se išta popravilo za sada.

Šta misliš da je dovelo do tako intenzivnog radnog okruženja, koje je toliko ekskluzivno za japansku kulturu?

Iz onoga što sam uspeo da pokupim, istraživanjem a i kroz život u Japanu, sve se svodi na istoriju. Pošto je Amerika uništila Hirošimu i Nagasaki, Japan je pozajmio pare i za manje od 20 godina postao jedna od najvećih ekonomskih sila na svetu. I mislim da se ta kultura napornog rada prosto zapatila.

Na kraju, zanima me kako lično gledaš na etičnost fotografisanja ljudi u nesvesti? Kako ti se to ne čini pomalo predatorskim?

Pa, iako su ove fotografije slikane u javnom prostoru, jeste pomalo predatorski. Mislim da je fotografija uvek pomalo predatorska, ali to nije izgovor. Ovaj fenomen je toliko uobičajen u Japanu da su se ljudi na njega navikli. Moje slike su pokrenule diskusiju među građanima Japana i mislim da je to dobra stvar. Nešto ne valja i Japanci više ne ćute o tome.

Članak je prvobitno objavljen na VICE ASIA.