Po čemu su slični i kako se razlikuju "Žuti prsluci" u Parizu i protesti u Beogradu

Beograđanin koji je želeo da ostane anoniman, a čiji identitet je poznat redakciji VICE Srbija, tokom jednog od prethodnih vikenda se našao u Parizu i priključio protestu "Žutih prsluka". Sve fotografije su njegove.

Oko 12:00 krećem od hotela ka skveru La Republique. Ne zna se tačno gde počinje protest, to se po stvarima koje čujem stalno menja, ali sva je prilika da će se nešto dešavati tamo. U pola jedan stižem na skver gde je svega troje, četvoro u žutim prslucima. Jedan stoji ispred spomenika Marianne sa francuskom zastavom i kučetom koje je u žutom prsluku, što nalikuje onome što može da se vidi u Beogradu.

Nema uopšte puno ljudi, više turista koji slikaju spomenik. Prilazim jednom i pitam ga na engleskom da li zna gde ih ima još. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja sporazumevanja, on me upućuje ka skveru Bastilja i kaže nam da budemo oprezni jer ima dosta policije.

Kada sam stigao tamo, nakon trideset minuta hoda, vidim da se na kružnom toku ispred monumenta July Column nalazi jedno pedesetak ljudi u žutim prslucima. Počinjem već da razmišljam da su se protesti rasuli i da neće uopšte biti puno ljudi i da je to sudbina svakog protesta kome sam prisustvovao u Beogradu. Prvo, kako počne i krene da raste, optimizam i intenzitet se povećavaju, samo da bi jednog trenutka, gotovo neprimetno, sve to počelo da se rasipa i da polako nestaje.

Vidim da se nekolicina žutih prsluka kreće sporednim ulicama pa ih pratim u nadi da ću naleteti na veću grupu. Posle desetak minuta hoda i nekoliko manjih ulica, skrećemo u bulevar i hiljade ljudi u žutim prslucima kreće ka nama. Dok snimam, demonstranti viču "Macron dictator!" Uputili su se ka Bastilji. Nekolicina njih je maskirana u povređene ljude, sa zavojima preko očiju. Protest protiv policijskog korišćenja gumenih metaka takom prethodnih protesta. Idem sa njima nazad ka Bastilji, fotografišem ih i snimam.

Doboši daju ritam šetnji. Neki ljudi plešu. Skandira se Makronu diktatoru. Nalećem na Crnogorca, koji živi u Parizu i svake subote je ovde. Po prvi put pričam na srpskom sa nekim. Kaže nam da pripazimo jer je policija uvela praksu korišćenja gumenih metaka. On je, kako mi kaže, dobio jedan u butinu tokom prethodnih protesta.

Kako prilazimo Bastilji, tako svi počinju da pevaju Marseljezu, a ja dobijam žmarce. Jako je teško ne osetiti intenzivne emocije ponosa i uzbuđenja dok ste u masi koja u glas peva najčuveniju pesmu o slobodi. Vazduh je ispunjen borbenom, na trenutke čak i agresivnom energijom. Ljudi u prolazu udaraju rolo vrata i rešetke koje su u prethodnim mesecima stavljene na prozore lokala.

Svi se okupljaju oko kružnog toka, saobraćaj je zatvoren. Većina prisutnih je u žutim prslucima, sa porukama ispisanim na leđima. Stariji čovek je u vojnoj uniformi, sa francuskom zastavom i ima doboš u koji udara. Prati ga čovek sa saksofonom, dok drži psa na povocu. Ne prepoznajem melodiju. Protest je miran. S vremena na vreme se čuju skandiranja, ali nema sukoba, ni tuča, niko ne pravi štetu. Čak je i prisustvo policije ograničeno. S vremena na vreme se može videti medicinsko osoblje. Nose rance u kojima se nalazi tečnost za ispiranje suzavca. Polako se sve smiruje i deluje mi kao da je protest gotov.

Idem metroom do Tijumfalne kapije. Direktno ispod nje se nalaze oklopna vozila policije. Plan je bio da izađem ranije, međutim tri stanice se preskaču, pretpostavljam iz bezbednosnih razloga. Na pola puta od Trijumfalne kapije do Luvra nalećem na ogroman montažni zid, sa policijom ispred koja ne dozvoljava da se prođe dalje avenijom Champs-Elysees. Kažu nam da moramo okolo. Prolazimo kroz ulicu u kojoj se nalazi Predsednička palata. Sve je zatvoreno i prazno. Prvi prioritet je da predsednik bude bezbedan. Što je logično, ali opet, osećaj je da je neprimereno. Izgleda kao da ignoriše proteste.

Kroz nekoliko blokova ne može da se prođe, pa sam dosta dugo hodao do Luvra. U povratku nazad, kada sam stigao do hotela, saznajem da su demonstranti posle produžili do skvera La Republique i da je došlo do tuče sa policijom. U prvom trenutku mi je žao što sam odustao od protesta da bih video Mona Lizu, ali mi onda u stvari lakne jer je, prema vestima, bilo dosta povređenih. Prolazna osećanja turiste u Parizu.

Ljudi sa kojima sam pričao u Parizu su šokirani da sam uopšte išao. Ne deluje mi da su ovi protesti isti kao ovi naši u Beogradu. Ovo su protesti pokrenuti zbog poreza koji su nametnuti srednjoj klasi u društvu sa viševekovnom tradicijom protesta i demokratije. Naši protesti i dalje izgledaju stihijski. Žuti prsluci tačno znaju šta žele od samog početka, dok se kod nas želje menjaju iz dana u dan. Žute prsluke izgleda ne kontroliše nijedna opoziciona stranka, kod nas stranke navodno ne vode protest, ali u to niko ne veruje, ali se svi pretvaraju. Protesti Žutih prsluka su već doneli rezultate kada je Makron povukao neke od svojih odluka. Kod nas se ništa ne manja.

Glavna razlika je u tome što ovi protesti izgledaju ozbiljnije. "Namirišete" opasnost čim im se priključite, dok naši protesti, i dalje, izgledaju kao jedna vikend šetnja.