Reklame
Nasilje nad ženama

Gde su žene u Srbiji bezbedne?

Na poslu, na internetu, u klubu, u institucijama i u kući. Žene u Srbiji izložene su nasilju gde god da se nađu.

pisao Iva Parađanin
12 Mart 2019, 12:52pm

Foto: Vladimir Živojinović

Mesec ženske istorije u Srbiji iznedrio je više glasnih dokaza o položaju žene u našem društvu nego bilo koji drugi. Kažem glasnih, jer nasilje, zlostavljanje i uznemiravanje žene u našem društvu trpe svakodnevno u svim većim i manjim delovima Srbije, ali za najveći broj slučajeva ni ne pojmimo da se desio, s obzirom na to da žene uglavnom ne prijavljuju nasilje i ćute o nepravdama kroz koje prolaze. Pored sistemskog nasilja koje trpimo sve mi u ovoj zemlji time što znamo da država ne navija i ne staje iza nas, žene trpe nasilje od pojedinaca svuda i svakodnevno. Na poslu, na internetu, u klubu, u institucijama koje su tu da ih zaštite, i u svojoj kući.

Ovog osmog marta fizički su u Beogradu napadnute tri žene koje su glasno progovorile o nasilju, rešile da ne ignorišu budale kako se svima često savetuje, ohrabrile druge žene da prijavljuju nasilje, ali njihovi glasovi udaraju u zid kada je donošenje pravde u pitanju.

Ono što je dobro je da smo sve glasnije, složnije i jače, a ono što je poražavajuće je da se ovo umesto kao poziv na rešenje velikog problema i poziv na podršku i solidarnost posmatra kao feministički puč i mržnja prema muškarcima. Nasilje ženama vreba iza svakog ćoška, a od njega niko neće da nas zaštiti. Gde smo onda bezbedne? I kako da stvorimo prostore u ovom društvu u kojima ćemo biti bezbedne? Da li takvi prostori postoje?

Prošle godine je u partnerskom nasilju ubijeno više od trideset žena, većina njih živela je u malim sredinama Srbije. Na osnovu ove statistike zaključujemo da je žena u Srbiji najmanje bezbedna u svojoj kući, baš onom prostoru gde bi trebalo da se oseća potpuno suprotno. No apsurd se ovde ne završava, s obzirom na to da su tokom 2017. godine tri žene ubijene u ili u blizni instuticije koje bi trebalo da ih zaštite. Sekundarno nasilje nije ukorenjeno samo u institucijama kojima se žrtve nasilja obraćaju za pomoć, ono je svuda oko njih, u porodici, među prijateljima, kolegama. Žena u Srbiji nije bezbedna ni na poslu, i o tome nam jasno i glasno svedoči borba Marije Lukić i kilometarski red od 15.000 poruka koje je dobila od svog šefa. O pomenutom ignorisanju reakcije i rešenja svedoči nam to što MIlutin Jeličić još uvek sedi u svojoj fotelji, dok Marija dobija pretnje smrću na internetu. Hešteg #PravdazaMarijuLukić ohrabrio je mnoge žene da progovore o uznemiravanju, ucenama i zlostavljanjima koje one trpi na svom radnom mestu, a jedna od njih je i medicinska sestra iz Vrbasa koju je nadređeni doktor udarao, čupao za kosu, vikao “marš!” i pretio prosipanjem mozga.


Pogledajte i VICE meets Dragoslava Barzut


Na Međunarodni dan žena, napadnute su tri žene među njima i Slavica, vozačica autobusa 81L kojoj je vozač automobila preprečio put, a u trenutku kada je ona izašla da vidi šta se dešava, udario je nekoliko puta u predelu grudnog koša i stomaka.

Tokom Osmomartovskog marša, protesta koji simboliše žensku borbu, slobodu i izlazak na ulice, dva mladića su na ulici napala je aktivistkinju udruženja Da se zna, Dragoslavu Barzut. Kako se navodi u saopštenju ovog udruženja, "posebno je zabrinjavajaće što su tokom ovog incidenta njihovi aktivisti u više navrata pozivali prisutnu policiju da reaguje što su ovi odbili uz obrazloženje da nisu ništa videli. Nakon što je incident eskalirao, policija je mladiće legitimisala, ali je nepoznato šta se sa njima dogodilo."

Posle marša, u KC Gradu su tradicionalno dodeljene BeFem nagrade za feminističke doprinose na raznim poljima. Dobitnice su održale motivišuće i emotivne govore, krenula je žurka, a onda je jedna od dobitnica, aktivistkinja inicijative Ne davimo Beograd fizički napadnuta, tačnije, muškarac joj je udario šamar. Iako je po njenom svedočenju i svedočenju drugih očevidaca bilo, oni to poriču, nasilje se relativizuje, žrtvi se ne veruje, a u pitanje se dovodi da li je veće nasilje šamar ili polivanje vodom.

- Nažalost, realnost je da često nismo bezbedne u javnom prostoru, a suviše veliki broj žena nije bezbedan ni kod kuće. Ono gde jesmo zaista sigurne je u našim prostorima solidarnosti, bilo da su oni fizički ili digitalni. Da nije bilo žena koje su me nakon napada okružile, posebno žena iz BeFema, AŽC-a i druge, stale u moju zaštitu, dale podršku, i pokazale da nisam sama i da nisam kriva, ja sada ne bih imala snage da o ovome pričam - kaže Ksenija Radovanović za VICE.

Iz BeFem feminističkog kulturnog centra kažu da uvek vode računa da događaji koje organizuji budu obezbeđeni i najavljeni policiji.

- Ovo radimo upravo zbog toga što smo svesne da smo i dalje nebezbedne u javnom prostoru, kao žene, ili kao LGBTIQ osobe. Od napasnika se možemo zaštititi jedino kada institucije sistema budu odlučne da se suprotstave nasilničkom ponašanju, uz nultu toleranciju na nasilje. Pošto to još uvek nije slučaj, onda je potrebno da se štitimo međusobno, tako što ćemo uvek stati uz osobu koja je pretrpela nasilje, tako što ćemo glasno pozvati na odgovornost počinioca, i tako što ćemo učiti da umemo da se same odbranimo - kažu one.

Dodaju i da ovo nije prvi put da dođe do incidenta na ovakvim događajima.

- Dešavalo se da nas snimaju nepoznati muškarci na festivalu, da aktivistkinje bivaju napadnute i vređane na uličnim performansima , da ne pričamo o već uobičajenim vređanjima, seksizmima i stereotipima kojima se izložene sve braniteljke ženskih prava. U tom smislu, da, uvek smo na oprezu i preduzimamo sve što možemo da se ljudi osećaju bezbedno i slobodno u prostorima u kojima organizujemo događaje. Nažalost, nije moguće sprečiti da na otvoren skup dođu i oni koji imaju drugačije namere - zakuljučuju iz organizacije BeFem.

Ni četiri dana nakon napada na Kseniju ime napasnika nije poznato, a internet bruji od odvratnih komentara u kojima se omalovažava ženska borba i prijavljivanje nasilja. Iako je čak i iz njegove izjave veoma jasno da Sergej Trifunović vrlo lako može da dođe do imena napasnika (hint:pitaj poznanika), on to opovrgava i ne samo to, već nastavlja rafalom uvreda na račun "besnih i histeričnih žena".

Vaspitni šamari ženama dodeljuju se i virtuelno i to samo zato što se one bore za istinu i za pravdu. U takvom društvu i u takvoj klimi nije ni čudo što je jako teško osećati se bezbedeno i sigurno, gotovo privilegija. Svaka žena koja oseti odgovornost prema drugim, koja glasno progovori i prijavi nasilje začas se osudi se na kraju da je sama kriva za njega.

- U situacijama gde sistem ne funkcioniše, građenje i negovanje ovakvih prostora solidarnosti baš znači. Ženske organizacije, aktivistkinje, žene koje su preživele nasilje, muškarci koji su saveznici i koji bez vaganja osuđuju svako nasilje, su deo takvog prostora. Bezbedne smo u zajednici koja neguje brigu, saradnju i solidarnost. I bezbedne smo u zajednici koja uči svoje devojčice da se ne povlače, da ne pristaju da budu ućutkane i da imaju pravo da glasno kažu ne! I da se zbog toga ne osećaju krivim. U takvom društvu želimo da živimo, takvo društvo moramo da gradimo... društvo gde prava žena nisu predmet pregovora i gde ćemo beskompromisno stajati jedni uz druge - zaključuje Ksenija za kraj.