Reklame
Mentalno zdravlje

Što sam više dozvoljavala sebi da osećam anksioznost, manje mi je smetala

Moji odbrambeni mehanizam sve vreme je bilo izbegavanje.

pisao Sarah Watts
06 Februar 2019, 9:26am

Anthony Tran 

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Godinama sam mislila da se prilično dobro nosim sa svojim anksioznim poremećajem. Iako su mi u mojim ranim dvadesetim dijagnostikovani posttraumatski stresni poremećaj (PTSD) i panični poremećaj, kombinacija terapije i antidepresiva je obuzdavala moje najgore simptome. Kada bi neka potisnuta panika izbila na površinu, oslanjala sam se na proverene odbrambene metode da bih se osećala bolje, i to je uglavnom uspevalo. Dugo sam se tuširala vrelom vodom. Ušuškivala sam se pod svoje utešno ćebe i dremala. Kada bi mi stvarno bilo loše, uzela bih pola ksanaksa i smesta bih se smirila.

Ali 2017. kada sam imala trideset godina, dogodilo se nešto što je upropastilo sve. Kada sam primetila male tragove krvi u svom urinu, otišla sam kod urologa, misleći da počinje da mi se stvara kamen u bubregu, ili da imam lako izlečivu upalu urinarnog trakta. Ispostavilo se da su izvor krvarenja četiri tumora na zidu bešike – rak. To su bili tumori visokog stepena, što znači da rastu brzo i veća je verovatnoća da metastaziraju.

Srećom, moje lečenje raka materice je prošlo prilično pitomo – samo sam imala brzu, četvorosatnu operaciju i hemoterapiju koju sam primala pravo u bešiku, i od tada mi se rak, srećom, nije vratio. Ipak, u danima nakon dijanoze, anksioznost me je progutala celu. Nisam mogla da razmišljam o svojoj nastupajućoj operaciji, a da se ne osećam kao da ću kolabirati. Čak i nakon operacije (uspešne!) i kontrola posle operacije (sve je čisto!), nisam mogla da čujem reč "rak", a da odmah ne pomislim da ću umreti i ostaviti svoju decu, koja su tada imala četiri i pet godina, kao siročiće. Utrostručila sam svoju dozu ksanaksa. Ništa mi nije pomagalo. Anksioznost je bila neprekidna, i gušila me je.

I konačno, jedne večeri sam pukla. Dok je moj muž bio sa decom, moja mama me je odvela u urgentni centar. Mislila sam da ću iskočiti iz sopstvene kože, ako budem morala da trpim tu paniku još sat vremena. U trijaži sam kukala medicinskim sestrama: rak sam mogla da preživim, ali mučni, gušeći, neprekidni užas? Ako uskoro ne nađem neki izlaz, moraću da se ubijem.

Uz pomoć malo Ativana, ljubazne sestre i kompetentnog psihijatra, uspela sam da se saberem. Nisam želela da umrem – ne zaista – samo sam želela da panika prestane. Posle primljene pomoći, te noći sam izašla iz bolnice i našla program za dnevnu bolnicu, u kojoj ću naučiti odbrambene veštine "zasnovane na promišljanju", koje će mi pomoći da se nosim sa svojom anksioznošću.

U tom trenutku sam bila spremna da probam sve, ali kada je u pitanju terapija promišljanja – koja se definiše kao samoregulacija pažnje sa stavom radoznalosti, otvorenosti i prihvatanja – bila sam duboko skeptična. Kako bi meditacija mogla da izbriše godine potisnute panike, kada čak ni ksanakas ni antidepresivi nisu mogli da je u potpunosti obuzdaju? Međutim, nepoznato meni, promišljanje se pokazalo kao veoma korisno za pacijente sa širokog spektra anksioznog poremećaja. U jednom kliničkom ispitivanju koje je sponzorisalo Ministarstvo zdravlja 2017. istraživači su otkrili da pacijenti sa generalizovanim anksioznim poremećajem (GAD) koji su prošli kroz osmonedeljni program za redukcjiu stresa baziranim na promišljanju imali znatan pad nivoa hormona vezanih za stres, na kraju probnog perioda. Što je još impresivnije, jedna druga studija iz 2018. je pokazala da pacijenti mogu značajno da umanje simptome anksioznosti posle samo jedne jednočasovne sesije meditacije.

U grupi anksioznih, prvog dana, sedeli smo na tvrdim plastičnim stolicama, u širokom krugu, i podelili svoja nadanja vezana za program. Kada je došao red na mene, slegnula sam ramenima. "Pretpostavljam... pretpostavljam da više ne želim da budem anksiozna?", rekla sam.

Savetnicina reakcija me je iznenadila. Nasmejavši se, odmahnula je glavom. "Dakle, ti želiš da izvedemo čudo?", pitala me je.

Bila sam zbunjena. Čudo? Naravno, pretpostavljam da sam očekivala čudo – na isti način kao kada sam bila kod lekara zbog infekcije uha, koji mi je prepisao "čudesnu" kombinaciju lekova koji će izlečiti moju infekciju. Nije li to način na koji lečenje funkcioniše? Ali promišljanje, saznala sam, duboko je drugačiji pristup. Savetnica je strpljivo objasnila da korišćenje metoda promišljanja, kao što su svesnost, meditacija i disanje, može da promeni naš odnos prema anksioznosti, a ne da je potpuno otkloni.

To nije bio odgovor koji sam želela da čujem. Smesta sam se setila scene iz filma Raskid, kada se Dženifer Aniston i Vins Von svađaju oko sređivanje kuće posle žurke. "Ja želim da ti želiš da opereš sudove", prasne ona, a on eksplodira na nju. "Zašto bih želeo da perem sudove"? Ja sam se upravo tako osećala. Zašto bih želela suživot sa svojom anksioznošću? Zašto ne mogu zauvek da je se otarasim, kao od bilo kog drugog medicinskog problema?

Većina pacijenata koji se leče od anksioznosti imaju slične pritužbe, kaže Andrea Kvin, v.d. direktora Centra za psihološke studije Univerziteta Ratgers. "Ljude je teško ubediti da započnu taj tretman, zato što nije lak", kaže mi ona. "Klijenti dođu i misle da će anksioznost jednostavno nestati. Moramo da im kažemo, ne, tretman koji vam želimo uključuje i to da manje izbegavate tu stvar koja vas zastrašuje, kao i iskustvo anksioznosti. Ljudi generalno ne budu ubeđeni".

Kao i većina drugih koji idu na tretman u dnevnu bolnicu, i ja sam se do tog trenutka trudila da bežim od anksioznosti, da je potisnem ili ignorišem, umesto da se bavim njome kada se pojavi. Shvatila sam da su moji provereni odbrambeni mehanizimi zapravo bili izbegavanje – nešto što u trenutku daje oduška od anksioznosti, ali dugoročno je u velikoj meri pogoršava. "Na kraju klijenti osećaju da je anksioznost nešto opasno ili nepodnošljivo, i ne mogu da opstanu bez odbrambenih strategija koje su razvili", kaže Kvin. "Međutim, kako se dalje suočavaju sa izazovnim situacijama, anksioznost kod njih postaje isuviše veliki remetilački faktor. Na kraju izbegavanje više ne deluje, i u tom trenutku nam se ljudi obraćaju za pomoć i dolaze na tretman".

Zašto je onda terapija promišljanja toliko efikasna? "Ono što primećujemo je da kada klijenti posmatraju kako se osećaju i gde je središe njihove anksioznosti u telu, i kakvo je iskustvo anksioznosti, ona se sama rasuje",kaže ona. "Cilj nije eliminisati anksioznost – već pomoći klijentima da osećaju anksioznost na način koji nije toliko ophrvavajući po njih".

Stoga sam počela da učim kako se to radi. Svakog jutra smo na časovima isprobavali novu vežbu promišljanja, da bismo bez osuđivanja mogli da vežbamo posmatranje naših misli i fizičkih osećaja. Bilo je iznenađujuće teško. Nakon naše prve vežbe, kada je trebalo da zamišljamo kako nam misli dolutaju u um i odlutaju iz njega, kao lišće u bujici – toliko su me ophrvale anksiozne misli, da su mi suze potekle niz obraze. Uprkos nelagodi, nastavili smo da vežbamo, učeći kako da na našu anksioznost gledamo kao radoznali posmatrači. Gde u telu ti je locirana anksioznost?, pitala bi savetnica, Da li ima svoju boju? Oblik? Kako bi je ocenila, na skali od jedan do deset? Na kraju su misli i osećanja koji su me nekada gurali preko ivice postali bliski – čak i dosadni.

Što sam sebi više dozvoljavala da me obuzme anksioznost, manje mi je smetala. Tokom trajanja tretmana, anksioznost je postala samo uvrnuta, neprijatna stvar, koji su mi moj um i telo s vremena na vreme priređivali, nešto na šta sam mogla da se fiksiram i pokušam da kontrolišem, ili nešto što mogu da istrpim, zato što znam da će na kraju da prođe. Što sam se više usredsređivala na nju i bila promišljena u datom trenutku, brže je prolazila, i začudo, od samog starta je počela ređe da se javlja.

Kada sam šest nedelja kasnije okončala terapiju za anksioznost u dnevnoj bolnici, imala sam nešto što nisam očekivala da ću steći ni za milion godina: odbrambene mehanizme za anksioznost. Ovoga puta stvarne. Pravo čudo.