Stiv Mekmanaman, prvi britanski Galaktiko

Po mnogima, Stiv Mekmanaman je još u Liverpulu bio označen kao veliki potencijal. Malo je njih, međutim, moglo da predvidi njegovu buduću internacionalnu slavu. Izuzmemo li ovde ono uvreženo mišljenje da je veći deo svog inicijalnog boravka u engleskom fudbalu proveo sa reputacijom „talenta koji samo što nije eksplodirao", Stivov javni imidž nije baš prilično jednoj evropskoj megazvezdi. Jeste on bio zgodan, sa sve onim dečačkim osmehom i smeđim loknama, ali valja ovde spomenuti da je čovek koga u rodnoj zemlji znaju pod nadimkom „Maka" bio i jedan od kolovođa liverpulskog „spajs bojs" kružoka, kako su ih prozvali surovi engleski tabloidi.

Ta ekipica, koju su činili Mekmanaman, Robi Fauler, Džejmi Rednap, Dejvid Džejms i njima slični, bila je nadaleko čuvena kako po svojim bež odelima i reklamama za muški donji veš, tako i po sklonosti opijanju, ludim božićnim žurkama, i svim ostalim stvarima koje vole mladi. Dok su ovi momci uživali sve blagodeti fudbalerske slave na obali reke Mersi, šira javnost je na njih mahom gledala kao na gomilu balavurdije sa viškom novca u džepu i manjkom ukusa za bezmalo sve.

Tako je Mekmanaman za mnoge ljubitelje engleskog fudbal bio bukvalno podeljena ličnost – u isto vreme, on je bio jedna od ikona Premijer Lige u eri njene velike ekspanzije, ali takođe i bonvivan koji je često upadao u nevolje. Možda je ta njegova reputacija bila pomalo i nezaslužena, ali bilo je jako teško zamisliti kako se za njegove usluge interesuje neki klub koji iol drži do svog izgleda u javnosti.

Pa ipak, to se upravo i desilo. Kada je Mekmanaman na leto 1997. otpočeo dugačke i naporne pregovore sa svojim matičnim klubom o produženju ugovora koji su trajali više od godinu dana, odnekud se stvorio Real Madrid spreman da „crvenima" pomrsi konce. Hus Hidink, holandski stručnjak tada na čelu „kraljevskog kluba", nije mnogo mario za napise u žutoj štampi. On je odmah prepoznao kvalitet momka koji je bio izglasan u tim sezone 1996-97, i koji će, ispostaviće se kasnije, svoju karijeru u crvenom dresu završiti sa 66 golova u 364 utakmice. Krajem januara 1999. Mekmanaman – jedan od najkreativnih krilnih igrača u istoriji engleskog fudbala – i zvanično je potpisao predugovor sa Madriđanima.

Njegov transfer bio je jedan od poslednjih koje je klub realizovao u eri predsednike Lorenca Sanca – samim time, Mekmanaman je postao zvanični prethodnik „galaktikosa" koje je fomirao Sancov naslednik Florentino Perez. Stiv se sa Realom ubrzo upoznao na najbrutalniji mogući način. Hidink je dobio otkaz bukvalno par nedelja nakon njegovog potpisa, doslovno nekoliko meseci pre nego što je ovaj igrač uopšte i sleteo na madridski aerodrom. U Realu ga je dočekao tim u sred enormne krize. Pre njegovog dolaska, jedan od najboljih igrača višestrukog evropskog šampiona Raul bio je prilično oštar u oceni trenutne situacije u klubu. „Realova svlačionica je leglo otrovnica. Žao mi je novih igrača koji su tek došli u klub, kao što je recimo Stiv Mekmanaman…ako je iko od njih slučajno pomislio da dolazi u jedan od najboljih timova na svetu, znajte da mnogo greši", surov je bio Raul.

Naravno, ova dijagnoza Realovog posrtanja bila je malo preuranjena, ali bilo je tu i elemenata istine u izjavi proslavljenog španskog golgetera. Real je svakako bio u izvesnim poteškoćama – vreme velikih uspeha u Primeri već neko vreme je bilo za njima, a javljali su se polako i problemi finansijske prirode, uprkos činjenici da je klub golom Peđe Mijatovića 1998. osvojio prvu titulu prvaka Evrope posle više od trideset godina posta.

Era „galaktikosa" počela je tek pobedom Pereza nad Sancom na klupskim izborima na leto 2000., i tada je Real sa svojim restauriranim budžetom počeo da troši milione na igrače kakvi su Luiš Figo, Zinedin Zidan i Ronaldo. Ali trebalo je izdržati do te tačke. Mekmanaman je prvo morao da „ljušti" par meseci u režimu Velšanina Džona Tošaka, a sezona je počela oproštajem od nekoliko izuzetno cenjenih igrača kakvi su Davor Šuker, Klarens Sedorf i Kristijan Panući, koji su morali da napuste Madrid zbog dugova koji su gomilali. Njegova karijera u „belom" dresu je ipak lepo počela – na svom debiju asistirao je za pobedu protiv Majorke, a zatim i postigao gol protiv Numansije, ali ubrzo je sve pošlo po zlu. Tošak je otpušten u Novembru, a klub je nakon njegovog odlaska pao sa osmog na šokantno sedamnaesto mesto. Tada, međutim, na mesto trenera dolazi povratnik Vinsente del Boske, i situacija se stabiliše. Pod njegovom dirigentskom palicom „kraljevići" će sezonu završiti na solidnom petom mestu, kao jednim evropskim trofejem „viška" u kolekciji.

Jer, uprkos lošoj formi u „Primeri", Real je briljirao u Ligi Šampiona, uz nemalu pomoć Mekmanamana koji je igrao odlično i na krilu, i u polušpicu. Bila je to pomalo neujednačena kampanja – Madriđani su čak tri puta te sezone gubili od Bajerna (koji su na kraju eliminisali u polufinalu), ali svejedno, treba i stići do tog finalnog susreta koji se igrao u Parizu. Tog proleća 2000., ljubitelji fudbala u francuskoj prestonici imali su priliku da na nacionalnom stadionu u Sen-Deniju gledaju špansko finale Real – Valensija. Šampion iz 1998. je poveo golom Fernanda Morijentesa, i delovalo je da utakmica ulazi u nervoznu završnicu kada je Mekmanam postigao drugi gol na meču – bio je to lep volej proizašao iz loše intervencije Valensijine odbrane, i pravi „mekmanamanovski" gol, uzbudljiv, atraktivan, a pomalo i bezobrazan. Jednim potezom, „Maka" je postao ikona kluba i ljubimac navijača, kao i prvi Englez koji je osvojio Ligu Šampiona sa nekim ne-britanskim klubom.

U naredne tri godine, Mekmanaman je igrao i ovako i onako, ali je svejedno uspeo da se snađe u klubu koji je prolazio kroz tranziciju. I pored toga što je došao par sezona pre Figa, Zidana i ostale skupe bratije, njegov lik bio je dosta dugo sinonim za „galaktikose". Kada bi izgubio svoje mesto u startnih jedanaest, nije kukao i kmečao – zalaganje na treningu i hladna glava, nešto što ga nije uvek krasilo u Liverpulu, bili su njegov recept za povratak u prvu postavu. Treba ovde i dodati da je on uvek uspevao da se izbori sa španskim medijima, koji su bili kompletno razoružani njegovim dečačkim šarmom.

U Engleskoj, Mekmanamanova ličnost privlačila je kritike medija, koji su uvek bili previše zainteresovani za živote domaćih fudbalera. U Španiji, međutim, javnost ga je videla kao nekog tipičnog Britanca sa svojim britanskim navikama. Prosečan Španac je u „Maki" video egzotičnog stranca, a ne liverpulskog bekriju, što je umnogome olakšalo život u španskoj prestonici za momka iz postojbine Bitlsa. Stiv je u Madridu sazreo i kao čovek, ali i kao igrač. Nekada, govorili smo o Mekmanamanu talentovanom krilu, a sada, narod je pričao o Mekmanamanu inteligentnom plejmejkeru, svestranom veznjaku, i čoveku koji je davao sve od sebe gde god bi klub to od njega zahtevao.

_____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film YU'll Never Walk Alone

_____________________________________________________________________________________________________

U drugoj sezoni u Madridu, Stiv je odigrao četrdeset i dva meča i pomogao Realu da osvoji prvu domaću titulu u četiri godine, uprkos tome što je tokom priprema ispao iz tima i bio na meti Čelzija, Midlsbra i Mančester Junajteda. Novi predsednik Florentino Perez želeo je da malo okrepi klupsku kasu nakon dovođenja Figa, a prodaja Mekmanamana nazad na ostrvo je delovala kao prava terapija za tu boljku. Ipak, „Maka" je izrazio želju da ostane i uspeo da se nametne Del Boskeu, koji mu je na kraju našao mesto u timu. Navijači su takođe želeli njegov ostanak, i zdušno su pozdravljali svaki njegov gol, što je samo utvrdilo njegov status kultnog heroja na „Bernabeuu". Mekmanaman im je pruženu ljubav uzvratio sa kamatom – Real je 2002. osvojio još jednu Ligu Šampiona, a na putu do glazgovskog finala protiv Bajera iz Leverkuzena Britanac je postigao jedan od golova u polufinalnom susretu sa Barselonom.

Mekmanaman je bio dobar saigrač i na terenu i van njega. Figo i Ronaldo postali su njegovi bliski prijatelji, a mnogi su istakli njegov uticaj u svlačionici kao jedan od ključnih činilaca Realovih uspeha te ere. U intervjuu za britanski list „Gardijan", Del Boske je za svog bivšeg igrača imao samo reči hvale. „Bio je pravi „kabaljero", džentlmen, sjajan tip – uvek sa osmehom na licu, nikad se nije žalio ninašta, veliki igrač, vođa. Sa svima je bio dobar, sve nas je ujedinio", rekao je tada čovek koji je sa Realom i kasnije španskom reprezentacijom osvojio sve što se osvojiti može. I ovde se takođe moglo videti koliko je on zapravo sazreo u Madridu. Nije on bio baš najveća zvezda u ekipi u kojoj su igrali jedan Zidan i jedan Figo, ali je zato među navijačima bio neprikosnoven, i oni su verovali da vredi svaki dinar koji je klub uložio u njega.

Na kraju, „Maka" je završio kao žrtva burnih unutrašnjih previranja u klubu. Svađa između trenera i predsednika kumovala je njegovom transferu u Mančester Siti na leto 2003., gde se ponovo našao među starim znancima kakvi su Fauler i Džejms. Njegova forma je opala, i tabloidi su se brzo okomili na njega, optužujući ga da je obnovio sektu „spajs bojsa", što je potkrepio i seks skandal u koji su i on i Fauler bili umešani 2004. Javnost ga je uveliko prozivala da ga fudbal više ne zanima, i da su ga madridski milioni ulenjili – jeste istina da se Mekmanaman obogatio kao fudbaler Reala, ali za njegov igrački sunovrat ipak su zaslužnije brojne povrede i činjenica da s godinama nikako nije postajao mlađi.

Iako nije bio ni Zidan, ni Figo, ni Ronaldo, činjenica da se Mekmanamanovo ime spominje u istom dahu sa spomenutim legendama vam dovoljno govori. U Engleskoj, ovaj fudbaler ostaće zapamćen kao talentovani mršavko koji nikad nije pokazao svoj pun potencijal – u Španiji, sećaće ga se upravo po suprotnom, kao vrednog klupskog igrača koji je trudom ali i individualnim kvalitetom doneo Realu pregršt trofeja. Neki bi ovde rekli da je Mekmanamanov ego prosto zahtevao bolju motivaciju u vidu visoke plate koju je zarađivao u Madridu, ali istina je više da je ovde reč o čoveku kome je jednostavno trebala veća pozornica kako bi zasijao punim sjajem. Možda on nije bio globalna ikona kao njegovi zemljaci koji su stigli na Bernabeu posle njega – Dejvid Bekam, Majkl Oven i Garet Bejl – ali je svojim partijama svakako zaslužio da ga nazovemo jednim od „galaktikosa". Još na VICE.com

Totalni fudbaler, totalni pobunjenik: Johan Krojf, ponos Katalonije

Kult: Vejn Runi

Premijer liga: Liga sa 15 Lestera