Poseta Džonstaunu, mestu najvećeg grupnog samoubistva u savremenoj istoriji

Jedan po jedan, oni su se sastali na čistini koju su prokrčili u džungli Gvajane i popili smrtonosni koktel valijuma, cijanida i kul-ejda. Trećina žrtava bila su deca, koju su poslužili njihovi roditelji, i u roku od sat vremena kompleks je ostao u tišini i prepun raštrkanih beživotnih tela. Džons je na kraju pucao sebi u glavu na podijumu na kom je često vodio sledbenike u molitvi.

Danas poznat kao "Masakr u Džonstaunu", ovaj događaj predstavlja najveći svesni gubitak američkih života sve do napada od 11. septembra. Danas, 40 godina kasnije, on zauzima jedinstveno mesto u američkoj istoriji kao i u psihološkoj literaturi o poslušnosti. Svake godine napiše se na desetine članaka o ovoj komuni, dok je izraz “popiti kul-ejd” postao sastavni deo javnog žargona.

Ali šta je ostalo od samog mesta? Džonstaun je sedamdesetih praktično bio seoce — da li je onda ovih dana on selo duhova? Da bismo pokušali da ponudimo odgovore na ova pitanja, raspitali smo se kod dvoje ljudi koji su odvojeno posetili lokalitet. Džulija Skirs je novinarka i spisateljica koja je putovala tamo 2008. godine, dok je Aron Oldenberg vanredni profesor na Univerzitetu u Baltimoru koji je mesto posetio 2010. godine. Pričali smo sa oboje da bismo saznali šta je ostalo od građevina i da bismo čuli kakav je osećaj bio posetiti jedno tako tragično mesto.

“Delovalo je opasno”, priseća se Džulija Skirs, koja je 2011. godine objavila knjigu Hiljadu života, istražujući iskustva nekolicine bivših pripadnika Džonstauna. Ona se seća da je putovanje bilo dugo i teško, avionom sa propelerom ili brodom iz glavnog grada Džordžtauna, 240 kilometara na jug. “To iskustvo je pokazalo koliko je stvarno dalek Džonstaun”, rekla je ona, opisavši najbliže mesto, Port Kaitumu, kao “divlji, divlji zapad”.

“Bilo je neverovatno siromašno i priručno mesto. Tu su bili uglavnom samo ilegalni kopači zlata, koji su nosili duge mačete i opijali se. Bilo je prisutno vrlo malo žena.”

Nakon što je napustila Port Kaitumu, Skirs je putovala drumom dva sata kroz gustu gvajansku džunglu, končano stigavši u Džonstaun upravo kad je počela kiša. “Kad je naše terensko vozilo ušlo na bivšu lokaciju Džonstauna, videla sam samo prazno polje”, rekla je ona. “Više nije bilo koliba i drugih građevina — spalili su ih ili srušili meštani. Ostalo je pusto polje prekriveno poljskim cvećem i puzavicom.”

Razočarana, Skirs je istraživala kompleks sa vodičima koji su mačetama prokrčili gustu džunglu da bi pronašli svega nekoliko zarđalih automobilskih šasija. Nije ostalo skoro ništa drugo.

Džim Džons je karijeru započeo u saveznoj državi Indijana pedesetih, gde je postao slavan po tome što je pozivao afro-američku zajednicu da se pridruži njegovom verskom skupu pri Hramu naroda. U narednih 20 godina grupa se preselila u Kaliforniju, da bi se nakon toga skrasila u Gvajani, u Južnoj Americi.

Izgradnja Džonstauna počela je ranih sedamdesetih ali je glavnica članova zapravo stigla iz San Franciska tek 1977. godine. To se desilo zbog ogromnog pritiska u medijima, koji su počeli da optužuju sve neuračunljivijeg Džonsa za prevaru i seksualno zlostavljanje.

Sredinom novembra 1978. godine, kalifornijski kongresmen Leo Rajan i njegova svita posetili su Džonstaun nakon što su čuli da se bivši članovi njegovog glasačkog tela tamo zadržavaju protiv svoje volje. I iako je komuna delovala prilično veselo na površini, Rajan je dobio dojavu da je nekolicina pripadnika ipak želela da ode. Sklopljena je pogodba i Rajan je pristao da povede nekoliko ljudi sa sobom, da bi nekoliko sledbenika bilo pokošeno mecima na avionskoj pisti, uključujući i Rajana. To je uticalo na Džonsovu odluku da naredi masovno samoubistvo.

Nakon smrti Džonstauna, mnogi meštani vratili su se na lokaciju da prekopaju ostatke. Aron Oldenberg, koji je ovde bio 2010. godine, razgovarao je sa sedamdesetogodišnjim meštaninom po imenu Vilfred Jupiter. Oldenberg je objasnio da je Jupiter krajem sedamdesetih pomogao da se raščisti lokalitet i da su neki meštani čak pokušali da povrate oružje, kao što su strele, ali im je rečeno da ih ostave, jer se verovalo da su umočene u cijanid. Dušeke je pokupila lokalna vlast i dala ih lokalnoj zajednici, medicinske knjige dodeljene su medicinskom centru u Port Kaitumi, a manji predmeti kao što su tanjiri su razgrabljeni i podeljeni meštanima. Ranih osamdesetih, lokaciju je kao izbeglički kamp koristila manjina Hmong bežeći iz Laosa, u organizaciji gvajanske vlade. Ali nekoliko godina kasnije, Džonstaun je spaljen do temelja i ostavljen da istrune u sve gušćoj džungli.

“Meštani se generalno nisu plašili Džima Džonsa ili članova Hrama naroda, jer su oni imali prilično pozitivnu reputaciju u zajednici”, objasnio je Oldenberg. “Prodavali su stvari kao što su radio aparati na lokalnim pijacama i učili lokalnu školsku decu u njihovim školama.”

Prema Oldenbergu, percepcija meštana o Džonstaunu bila je pozitivna krajem sedamdesetih i neki se čak i danas rado sećaju Džima Džonsa. “Vilfred Jupiter priča o tome kako je posekao prst dok je pravio dršku za sekiru a Džim Džons mu je lično zalečio ranu prirodnim lekom od zelene papaje, za koju je tvrdio da potiče iz Afrike.”

A opet, prisećajući se svog putovanja, Skirs je saznala da su mnogi meštani rado opisivali Džonsa kao “inkarnaciju đavola”. Ona se priseća i da se srela sa Vilfredom Jupiterom, koji joj je ispričao da je prisustvovao sceni kada je jedna žena bacila grejpfrut u jarak, a preko zvučnika se začuo Džonsov glas, koji ju je javno prekorio. Jednom drugom prilikom jedan dečak je bio prisiljen da jede ljutu papričicu nakon što se upiškio u krevet. “Teranje dece da jedu ljute papričice bilo je jedno od kreativnijih kažnjavanja u Džonstaunu”, rekla je ona.

Ova oblast takođe je podstakla neobične glasine. “Kolaju razne glasine među meštanima o tome šta su ljudi u Džonstaunu radili sa velikim pošiljkama cementa. Neki su smatrali da oni grade tunele za krijumčarenje uranijuma”, kaže Oldenberg. Čuo je i glasine o doktoru što je smućkao otrovni cijanid koji je navodno sakrio $30.000 dolara u obližnjem kamenolomu.

Međutim, meštani su vezani za ovaj lokalitet i na direktnije načine. Valita Džordž, meštanka iz Port Kaitume koja je život proživela na obodu Džonstauna, osetila je direktne posledice masakra na svojoj koži. Prema Skirs, koja je razgovarala sa Valitom, troje njenih braća i sestara, koji su poslati da žive u Džonstaun jer su imali majku sa invaliditetom, popili su smrtonosni otrov. Njihova tela, koja je Džordž pokušala da nađe narednog dana, bila su nestala. Štaviše, po mnoga tela koja su ležala mrtva širom Džonstauna, nije došao niko. Ostaje nejasno da li je to zbog toga što su njihove porodice bile suviše siromašne ili ih je bilo suviše sramota. Umesto toga, posle pregovora između američke i gvajanske vlade, tela su poslati avionom u Ouklend, u Kaliforniji, gde su sahranjena u masovnoj grobnici.

Šta je, dakle, buduća sudbina Džonstauna? “Vlada Gvajane raspravljala je o mogućnosti da se ponovo podignu neke od građevina, uključujući spavaonice, i da se posetiocima naplaćuju karte u pokušaju da se zaradi novac od “mračnog turizma””, kaže Skirs.

Prema rečima Doma Džolija, autora knjige Mračni turista, posetioci bi bili pozvani da tu prenoće. Nedavne posete gvajanskog Ministra za turizam čini se da potkrepljuju ovu priču. Štaviše, Gvajana kronikl nedavno je objavio članak u kom se tvrdi da je Roraima Turs krenula da nudi letove i ture razgledanja lokaliteta od 2016. godine, konkretno memorijalnoj ploči na ulazu u Džonstaun.

Posle povratka sa svog putovanja, Skirs se osvrnula na ideju memorijalnog obeležavanja Džonstauna. “Mislim da Džonstaun ne sme nikad da se zaboravi”, rekla je ona. “Džonstaun stoji kao večito upozorenje — moramo uvek da preispitujemo svoje vođe i njihova dela, da verujemo sopstvenim instinktima šta je ispravno a šta pogrešno. Ljudi iz Džonstauna bili su idealisti koje je stravično izneverio čovek koji im je obećao raj, ali im je zato pružio pakao.”