Reklame
Život iznutra

Zatvorenica koja je postala moje štićenica nije preživela zatvor

Nisam shvatala da je kloniti se nevolje pitanje mentalnog zdravlja jednako koliko i fizičke bezbednosti.

pisao Kimberly Davoren as told to Mustafa Z. Mirza; Ispričano Mustafa Z. Mirza; ilustracije Matt Chinworth
06 Oktobar 2018, 6:00am

Ilustracija: Matt Chinworth

Ovaj članak je objavljen u saradnji sa Marshall Project.

Onog dana kada sam spasila Danu, odstupila sam od svog pravila. Sve te godine koliko sam provela kao službenica u popravnom zavodu, nikada nisam imala sukob sa zatvorenicima.

Dana jedva da je imala 22 godine kada je poslata u Bedrod Hils, ženski zatvor sa maksimalnom sigurnošću u Nujorku, u kome sam ja radila. Te noći je delovala posebno sitno, dok se vraćala u svoju ćeliju. Nekoliko zatvorenica je počelo da je začikava otpozadi. Nisam tome pridavala neku važnost.

A onda su je zaskočile.

Uvek sam mlađe uzimala u zaštitu. Biti dete koje je u zatvoru zbog prodaje droge ili krađe, među svim tim odraslima koji su ubice, jednostavno nije lako. Nije ni ispravno. Govorila bih im da se klone nevolje, i podsećala ih da njihovo vreme nije obavezno izgubljeno, i da i unutra mogu da završe školu. Odrobijaj svojih godinu ili dve, i započni novi život napolju, govorila bih im.

Videla sam da Danu tuče banda žena, i preko radija samo pozvala pomoć. Niko nije odgovorio na vreme. Na akademiji uče službenike kazneno-popravnih zavoda da bez podrške ne stupaju u fizički obračun. Čak i kada zatvorenici deluju kao da će se poubijati, oni nam kažu da čekamo. Ali ja jednostavno nisam mogla da stojim tamo i da gledam kako tuku tu siroticu od jedva metar i šezdeset. U tom trenutku, ona za mene nije bila zatvorenica – bila je dete.

Uskočila sam i prekinula tuču. Pitala sam je da li poznaje ostale zatvorenice, i ona je rekla da ih ne poznaje – nije toliko dugo boravila u ustanovi. Otpratila sam je do njene ćelije, gde mi je ona zahvalila.

Generalno govoreći, razumem da su ljudi s razlogom u zatvoru. Ali iz kog razloga su tu, radije ne želim da znam. Ne želim da ih tretiram na određeni način – to mi pomućuje rasuđivanje.

Posle tog dana, Dana bi zastala i proćaskala sa mnom kada god bi me srela. Imala je lep glas. "Kako ste“, pitala bi me, a ja bih joj rekla da ostane snažna i kloni se nevolja. Ona bi uvek rekla, "Neću upasti u nevolju. Ne brinite, gđo D“.

Tokom svog boravka u Bedfordu, uglavnom se držala po strani. Nikada se nije sukobljavala sa ostalim zatvorenicama, i koliko ja znam, stvarno se klonila nevolja. Ali ono što nisam uspela da shvatim je da je kloniti se nevolje jednako pitanje mentalnog zdravlja koliko i fizičke bezbednosti.

Danu sam tokom proleća 2010. stvarno imala prilike da upoznam. Bila je prebračena iz ustanove u bolnicu Mt. Vernon, nakon što je pokušala da se uguši. Ja sam bila na nadgledanju onih sa samubilačkim tendencijama, i dobila sam zadatak da nadgledam Danu u prostoriji koja je bila potpuno ogoljena. Nije bilo nameštaja, iz straha da bi mogla da ga upotrebi da se samopovredi. Nije imala čak ni krevet, i spavala je na dušeku malo debljem od prostirke za jogu.

Bila sam tamo kada se probudila. Počeli smo da pričamo o njenom životu pre Bedforda. Poticala je iz ruralne oblasti, blago je šuškala dok je govorila seljačkim akcentom. Rekla mi je da ju je silovao član porodice, i da je rodila njegovu decu. Sedele smo čitav dan i samo razgovarale.

"Povredila sam se zato što ne želim da se vraćam kući“, rekla je. "On stalno navaljuje na mene“.

Rekla mi je da bi je on ostavio na miru samo kada više ne bi bila među živima. Pitala sam je šta bi se dogodilo sa njenom decom, da je uspela da se ubije. Nije znala, ali volela ih je. Srce me zabolelo zbog nje.

Pogledala sam je u oči i rekla joj, "Moraš da budeš ovde da bi zaštitila tu decu. Potrebna si im. Obećaj mi da se nećeš ponovo povrediti“.

Reagovala sam na mnoga samopovređivanja. Jednom je jedna zatvorenica presekla vene na rukama otvaračem za konzerve, zato što su je slali u ustanovu koja je bila daleko od njene porodice. Bilo je zatvorenika koji su gutali viljuške, kašike, baterije. Pobogu, jednom sam imala zatvorenicu koja je progutala deo požarnog alarma. Kada se takve stvari dogode, ti si prva na licu mesta, i moraš da donosiš te odluke koje mogu da promene nečiji život.

Zatvorenici sa mentalnim problemima tokom dana imaju psihijatra na raspolaganju, ali koliko mnogo zatvorenika će imati priliku da se konsultuju s njim? Imala sam mnogo vremena da sedim i slušam ih, tokom dvadesetčetvoročasovnih dežurstava zbog samoubistva.

Sećam se da sam bila zatečena time koliko je lako bilo pričati sa Danom. Bila je toliko mirna i opuštena kada smo razgovarale. Tog dana u bolnici, obećala mi je da više nikada neće pokušati nešto slično, ali da jednostavno mora da smisli kuda da ode, zato što ne može da se vrati kući.

U mesecima nakon našeg razgovora, nisam videla ni čula Danu. Zatvorenici koji se samopovređuju obično su tema razgovora među službenicima, da bismo znali da obratimo pažnju, ako su pokušali nešto u poslednje vreme. A onda, kasnije tog leta, vratila sam se sa odmora, a koleginica mi je saopštila vesti.

Ispričala mi je da se jedne večeri oko ponoći Dana obesila trakom koju je iscepala sa čaršava. Bila je mrtva. Smrzla sam se.

Kasnije sam saznala da je još bila topla kada su je našli, i da niko od dežurnih nije pokušao da joj spasi život. Tada još nisam znala da je Dana u poslednja dva meseca barem četiri puta pokušala da se ubije. Pružanje pomoći je deo našeg posla, a tog dana, službenici su izneverili svoju dužnost. Jedan je kažnjen, a drugi penzionisan.

Otkrila sam da je jedini razlog što je ovo uopšte bilo moguće je to što je u dnevniku stražara primećeno da je Dana, dok je još bila pod nadzorom, viđena kako peva sa još jednom pacijentiknjom. Tada su joj ukinuli dežurstvo za samoubistvo, i prebačena je na opšte odeljenje. Dva dana kasnije, bila je mrtva.

Dana je bia zatvorena zbog nenasilne prevare. Sa 22 godine, služila je dve do četiri godine. Kada provedeš dovoljno vremena na poslu i svakodnevno si u interakciji sa zatvorenicima, počneš da stičeš njihovo poštovanje. Ja sam znala da imam Danino poštovanje, zato što mi nikada nije pravila nikakve probleme. Do dan-danas, pitam se da li bi ishod bio drugačiji, da li bi ona još bila ovde, da sam ja tog dana bila na poslu. Da sam mogla da razgovaram s njom, možda bi dvaput razmislila o tome. Možda sam mogla ponovo da je spasem?

Molim se da je sada u miru. To je sve što je ikada želela.

Kimberli Davoren, 38, bila je službenica kazneno popravnog sistema Nujorka, od 2005. do 2014. Od tada je napustila kazneno-popravni sistem i pokušava da izgradi karijeru u polju mentalnog zdravlja.