Reklame
tetovaže

Damir Stančić je tattoo umetnik iz Srbije koji tetovira samo fudbalere

"Tetovaža koju sam radio Stefanu Saviću je iskopirana sigurno trideset puta."

pisao Ana Jakšić
31 Jul 2018, 8:18am

Damir tetovira Matiju Nastasića

Sve fotografije sa ljubaznošću Damira Stančića

Damir Stančić je uveliko poznato ime u krugovima profesionalnih fudbalera. Kao klinac je išao na časove slikanja, zbog čega su mu lokalni blejači dali da prekriva njihove zatvorske tetovaže sa samo trinaest godina.

U međuvremenu je kroz Damirove šake prošlo mnogo poznatih ličnosti, a najviše fudbalera. Počeo je sa Nikolom Lazetićem, pa je tetovirao Mateju Kežmana i odatle se priča razvija sama od sebe. Njegovi radovi krase tela mnogih poznatih fudbalera iz celog sveta - Tijaga Alkantara, Daglaša Kostu, Matije Nastasića, Aleksandra Mitrovića i Felipea Mela - i to je samo nekoliko imena sa njegove obimne liste klijenata.

Kada mu je dosadilo da se bavi portetima i realizmom, preusmerio se na razvijanje sopstvenog stila koji naviše liči na treš polku sa malo više boja.

Sa Damirom sam razgovarala o njegovim počecima dok je još bio maloletan, o zahtevima fudbalera i tetovažama koje bi voleo da više nikad ne vidi.

Damir i fudbaler Juventusa Daglas Kosta

VICE: Kako si počeo da tetoviraš?

Damir Stančić: Prvu tetovažu sam amaterski uradio, sa amaterskom mašinicom kada sam imao 13 godina. To je bilo 1993. godine kada su lokalni blejači, bivši robijaši, oko zgrade gde sam ja živeo napravili mašinicu od raznih delova druge tehnike – koristili su vokmen, žice od gitare, sve je radilo na baterije i tetoviralni smo se crnim tušem na klupici u parku. Ja sam bio dete, ali sam uvek znao dobro da crtam, zato su baš meni dali mašinicu da im prepravljam stare zatvorske tetovaže.

To se pročulo pa su ljudi počeli da dolaze da ih tetoviram i po čistoj koži. Ali to nije bilo ništa ozbiljno, samo male tetovaže, tipa slovo, detelina sa četiri lista. S vremena na vreme sam tako tetovirao lokalne drugare, a tek 1999. sam došao na ideju da kupim prvu profesionalnu mašinicu.

Sa pravom mašinicom sam prvo popravljao stare teovaže koje sam radio od svoje trinaeste do osamnaeste. Na popravkama starih tetovaža sam naučio da radim sa pravom opremom. To je išlo dosta brže, tako da sam već 2002. otvorio svoj prvi tattoo studio.

Kako si se osećao kada si kao klinac radio tetovaže bivšim robijašima? Jel' ti bilo frka?

Ja sam bukvalno bio klinac, tako da uopšte nisam razmišljao. Bilo mi je zanimljivo i želeo sam to da uradim, a nisam vodio računa o posledicama. Deca u tim godinama ne razmišljaju mnogo ozbiljnim posledicama. Verujem da je to dobro, jer da sam više razmišljao ne bih došao do te tačke gde se profesionalno bavim tetoviranjem.

Da li sebe klasifikuješ kao tattoo majstora ili kao tatoo umetnika? I kako razlikuješ ta dva?

Definitivno kao tattoo umetnika. Tetoviranje jeste zanat, tek kad se savlada taj tehnički deo posla koji traje minimum godinu ili dve, tek onda može da dođe do izražaja umetnosti. Tattoo umetnik možeš da postaneš tek kada savladaš zanat toliko da sve što rukom nacrtaš na papiru, možeš i da istetoviraš na koži da izgleda isto. Onda se sa zanata prelazi na umetnost.

Ja sam sada već stigao do tačke gde ne primam nove klijente. Prestao sam pre šest-sedam godina da radim sa novim klijentima i uglavnom ne radim u Srbiji. Najviše tetoviram fudbalere, i naše i internacionalne.

Kada su i kako na red došli fudbaleri?

Kežman je bio među prvim klijentima, to je bilo pre desetak godina. To je bio karantin pred Svetsko prvenstvo u Nemačkoj. Onaj ko prati fudbal znaće tačno kada je to bilo, ja ne pratim fudbal. Dakle, on je bio u karantinu, a tada mu se rodilo treće dete, sin Jakov. Tu smo se upoznali, a upoznao sam i ostatak reprezentacije. Kasnije sam išao i kod njega u Istanbul da ga tetoviram. Tada sam upoznao njegove kolege koji su mi takođe postali klijenti.

Polako mi se širio krug klijenata fudbalera, sada ih imam sigurno 60, možda i više. Zanimljivo je da sam istetovirao više fudbalera hrvatske reprezentacije nego naše.

Damir, Bernard Duarte, Dentinho i Dejan Vučković - Vule

Po čemu se fudbaleri razlikuju od običnih klijenata?

Nisu dive, nisu izbirljiviji. Njima je najveći problem slobodno vreme, a ja poprilično brzo radim. Zadnjih osam godina radim sa anesteticima. To su lokalni anestetici, neke specijalne kreme, tako da to njima mnogo olakšava jer mogu da im istetoviram pola ruke za tri sata koliko imaju pauzu. Oni kad se vrate sa treninga malo odmore, pa radimo tri četiri sata, onda sutra opet idu na trening.

Tako da, kada ja otputujem da ih tetoviram, odem na 4-5 dana i završim im celu ruku. Takve stvari se inače ovde rade mesecima. Oni nisu mnogo krupni, kao recimo košarkaši, pa mi nije ni mnogo zamorno da im odradim ceo rukav u tako kratkom roku. Dodatno mi olakšava to što su svi fudbaleri na strogim režimima ishrane jer dobro utiče na kožu. Koža fudbalera je jako zahvalna za rad – neće da se upali, lepo ostaju boje.

Kod njih kući napravimo improvizovani studio i onda imamo mir i privatnost da sve to uradimo. Kada otputujem zbog nekoga ceo dan sam posvećen tome, nemam druge klijente, pozive ili bilo šta.

Od svih fudbalera koje si tetovirao, koji zahtev bi izdvojio kao posebno zanimljiv?

Ima stvarno svega. Istetoviraju logo WhatsApp-a, stvarno im svašta pada na pamet. Ja sam se već navikao, a što da ne istetoviraš nešto što ti je svakidašnjica? Ako po ceo dan koristiš WhatsApp zašto ga ne bi uradio?

Imam primer fudbalera Felipea Mela, brazilca koji je igrom slučaja bio u gostima dok sam ja tetovirao njegovog kolegu. Bio je u fazonu da i njemu uradim tada imena dece, nešto sitno, malo, kao samo će to. Nije imao nijednu tetovažu. Ja sam to uradio, sutradan se spakovao i otišao na aerodrom, a stiže mi poziv kaže vrati se, molim te, oću ceo rukav. Organizovali smo da se za sedam dana nađemo opet i uradili smo ceo rukav. Već sledeći mesec me zvao za drugi.

Sedam godina sam svakog prvog u mesecu išao kod njega i celo telo sam mu uradio bukvalno. Ostali su mu samo guzovi prazni. Čovek koji nijednu tačku nije imao na sebi.

To mi je zanimljivo da se tako napalio. Treba i smisliti šta sve uraditi za celo telo, to je ogroman prostor.

Pored fudbalera si radio i neke naše poznate ličnosti?

Anu Kokić sam šarao, bila je zamorče, kako ona kaže. To je bilo pre nego što sam imao studio, ona je još bila maloletna. Mislim da je bila u onoj grupi Energija, to je baš davno bilo. Uradili smo neku malu plavu ružu. Šarao sam više pevača, glumaca, voditeljki.

Da li postoji neko koga još nisi radio, ali bi jako želeo?

Propustio sam Džastina Bibera i zbog toga mi je žao. Trebalo je da ga tetoviram i bilo je sve dogovoreno. Biber je trebalo da peva u Turskoj, a ja sam imao dogovor preko momka koji radi kao fudbalski menadžer i dovodi te pevače u Istanbul. Međutim, desio se onaj vojni puč tako da je njegov nastup otkazan i ja sam ga propustio. Baš sam hteo da mu radim tetovažu.

Imao sam neki kontakt sa Nejmarom, jedan fudbaler je pregovarao u ime mene i mog kuma sa kojim svuda putujem i radim - Vule Tattoo. Nejmar je bio u fazonu da nas pošalje u Barselonu na sedam dana, pa da mu radim tetovaže ako bude stigao, što je meni zvučalo bezveze. Ja dolazim da tetoviram, ne dolazim sedam dana da te čekam. Tako da nismo otišli.

Posle kada sam pričao sa drugim fudbalerima, posebno Brazilcima, video sam da tu postoji neka sujeta, da je možda i bolje što ga nisam šarao jer bih rizikovao da time izgubim druge klijente.

Tetovaža ne samo da šalje poruku, ona ujedno i predstavlja jedan period života. Sada mi je zanimljivije da gledam stare klijente koje sam šarao pre pet-šest godina nego da jurim nove. Uskoro će mnogi koje sam radio na početku da završe karijeru. Otići će svi u Brazil, tako da kum i ja planiramo da i mi odemo u Brazil na mesec dana i da napravimo turneju, pošto ih ima dvadesetak.

Šta bi voleo manje da vidiš od tetovaža na ljudima na ulici?

Prvenstveno bih voleo da vidim manje kopija mojih radova. To me užasava. Vidim da i moje greške iskopiraju što je najgore. To bih voleo manje da vidim i po Instagramu, pogotovo što taguju mene. Ne želim da ljudi pomisle da sam ja radio to što je samo kopija mog rada. Ne razumem ni tattoo majstore koji to rade, ni one koji to traže. Zbog toga sam počeo da izbegavam da kačim moje radove na društvene mreže. Sve što sam okačio je posle određenog vremena iskopirano. Tetovaža koju sam radio Stefanu Saviću je iskopriana sigurno trideset puta.

Tetovaža koju je Damir uradio Stefanu Saviću.

I za kraj, šta bi odbio da tetoviraš?

Odbijao sam ranije. Sada ne primam nove ljude pa nemam šta da odbijem. Ali recimo, ako sa nekim ne mogu da se dogovorim za deset minuta, pogotovo ako je mala slika, to ne radim. Ako neko meni objašnjava šta treba da radim ili se ne razumemo. Ima ljudi koji očekuju od tebe da si čarobnjak, kad očekuju da im u tetovažu veličine pakle cigara spakujem i lava i tigra i zmaja. Ono što znam da ne može da ispadne dobro, to ne radim.