Saut Park je napunio 21 godinu ali je i dalje isti

U Srbiji ga gledamo skoro isto toliko, a ni mi se nismo mnogo promenili.

|
Aug 14 2018, 12:50pm

Fotografija: Motherboard.

Ove nedelje se navršila 21 godina od kada smo sa nevericom u očima zakrvljavljenim od vutre prvi put gledali kako Kartmanu izlazi satelitska antena iz bulje i kako Keni gine bizarnom ili brutalnom smrću, ili već nekom kombinacijom ta dva.

Doduše, mi u Srbiji smo to gledali malo kasnije, ali ne mnogo – prve epizode su stigle do nas iste godine, i možemo slobodno da kažemo da su promenile mnogo toga u načinu na koji kapiramo humor, satiru i mogućnosti animiranog filma kao medija, uprkos tome što su Simpsonovi došli pre i mnogo toga "uradili prvi.“

Da mi je neko tada rekao da ću 21 godinu kasnije Saut Park i dalje cepati punom snagom, a da ću ja imati priliku za kritički osvrt na crtanu satiričnu seriju punu pošalice iz klozeta, rekao bih mu da sere kao Mister Henki. Ali, tu smo gde smo.

O Saut Parku možeš da misliš svašta - i da je do jaja i da je jeftin toaletni humor; i da je ostao relevantan i da je bio smešan samo prve četiri sezone, ili prvih devet sezona kao Simpsonovi; možeš da misliš da je dao podsticaj, municiju i modus operandi internet trolovima ovog sveta, možeš da misliš da je sama ivica kritičke oštrice koja već evo dve decenije ne preza od toga da se pokenja po apsolutno svemu. Ali ne možeš da porekneš činjenicu da ga ljudi gledaju i dalje, posle dve decenije, i da to znači da u njemu postoji kvalitet koji ga održava kao istaknutu pojavu u zajebanom i nenormalno kompetativnom sportu privlačenja pažnje očnih jabučica i, ponekad, mozga.

Saut Park je u Srbiji bio popularan od samog starta. Prvo među ekipom koja se smatrala "urbanom i prozapadnom", ali koja je pre svega dovoljno pratila američku pop-kulturu i vesti da može da skapira satiru. Ali, kasnije, kada je došao na TV, počeli su da ga gledaju mnogo širi slojevi od onih koji su inače okrenuti ka Zapadu kao izvoru zabave i informacija.

U tome je pomogla njegova često brutalna direktnost prozivke, jer humor u Saut Parku retko radi na „više nivoa“, a još ređe se oslanja na suptilne fore. Pomoglo je i to što se dolazak serije poklopio sa dolaskom i usponom interneta: prosto, od neke 2000. pa nadalje mogao si sve lakše da ispratiš najvažnije vesti iz odakle hoćeš (dakle, iz Amerike) pa da ti bude jasno ko je Teri Skiavo; ili si već bio navučen na WOW dok je stigla epizoda Make Love, Not Warcraft.

Naravno, pomoglo je i što si mogao da gledaš najnovije epizode na netu, ali to je došlo kasnije. Pre svega smo ga gledali na B92, iza ponoći, uglavnom naduvani, očekujući šta će i koga ovaj put da potkače Trej Parker i Met Stoun (dobro, realno, Trej Parker, jer on je sam i pisao i režirao fazon poslednjih 17 sezona). Da li će to biti politika, culture wars, pop zvezde, pop-kultura, neki glupi trend, konzumerizam generalno? Ili će epizoda biti fokusirana na odnose među likovima, čime će reći nešto značajno o tome kakvi su odnosi među ljudima u neoliberalnom društvu s početka XXI veka? Recimo, tako što će Kartman poput Medeje skuvati roditelje Skota Tenermana koji ga maltretira i poslužiti mu ih za večeru.

Razlog dugotrajne relevantnosti Saut Parka se krije pre svega u njegovoj efemernosti. Iako bi se moglo reći da su najbolje epizode one koje dotiču univerzalne teme, kao već pomenuta epizoda o Skotu Tenermanu, Saut Park je skoro uvek vezan za aktuelne događaje, freak of the week priče i skandale koji potresaju društvo. Epizode se prave za nedelju dana baš zato da bi Trej i Met (okej, samo Trej) mogli uvek da isporuče svoj komentar na neki aktuelan događaj. A to je najlakši ključ za veću gledanost tj. posećenost, kao što zna svako ko radi u medijskoj kući. Ljudi vole ono što znaju, a znaju ono što je trenutno aktuelno u medijima, jer mediji ih bombarduju time. I Saut Park se onda mudro šlepa na to - uglavnom tako što autorski tim Trej i Met (okej, Trej) ima neverovatnu sposobnost da izoluje sve što je debilno ili blesavo u nekoj priči i da se onda pokenja po tome.

Ali, za razliku od jalove satire kakvu najčešće srećemo, Saut Park ima jednu osobinu koja ga diže na viši nivo i koja je takođe razlog zbog kojeg toliko dugo opstaje: autorski tim nije slučajno izabrao decu kao protagoniste. „Zlatna dečija usta“ govore istinu, i na kraju skoro svake epizode nam daju određeno moralno težište, glas „normalnih“ i „razumnih“ (to jest autora to jest Treja), što je čin koji bi neki nazvali hrabrim u ovom post-modernom dobu kada se sve vrednosti relativiziju.

S tim što to realno i nije bogznakako hrabro, pošto se kriješ iza nacrtanih dečijih likova, nego je samo mnogo dobra fora da kažeš šta misliš a da ne budeš direktni propovednik-moralista. Iako deca iz Saut Parka najčešće baš direktno izgovore poentu na kraju epizode, kao pravi mali propovednici-moraliste – što i jeste najbolji trik. Kada stvar ogoliš do očiglednosti, možeš da se kriješ iza nje.

I u tome je najveća čar Saut Parka, zbog koje je i inspirisao trolove koji su posle porodili i Gejmergejt i vozdigli Trampa, i zbog koje su ga liberali shvatali kao svoje šampione, zbog koje ga jednako vole i u Americi koju satirizuje u debelo crevo, koliko i Srbiji gde mahom mrze Ameriku. Jer tvorci Saut Parka na neki način žive san, jedini san kome mogu da se nadaju svi zajebani individualisti koji su istovremeno i truli konformisti, što otprilike opisuje fanove u Srbiji, a i šire: zajebavaš sistem tako da sistem ne zna đe je, ali si njegov deo jer lepo profitiraš na tom zajebavanju. San iz koga ne bih želeo da se probudim.

E, za to svaka čast i dabogda potrajali duže nego Simpsonovi - i ostali i dalje isti. Jer u suprotnom će nestati. A onda će nam ostati jebeni Femili gaj.

Više na VICE
Vice Channels