Reklame
Музика

Šinejd O’Konor je uvek bila neustrašiva

Pošto je nedavno okačila zaista mučan video, trebalo bi se podsetiti da se kroz muziku Šinejd O’Konor oduvek bavila temama hrabrosti i ranjivosti.

pisao Rajeev Balasubramanyam
15 Avgust 2017, 10:07am

Šinejd O'Konor su, kako sama kaže, "sludeli". Videli smo to i kod drugih, od Lorin Hil do Majkla Džeksona do Kanje Vesta. Mediji se okome na umetnika bez dlake na jeziku, uz podršku miliona sa društvenih mreža. Umetnik tu pati kao svako osetljivo, ranjivo, ljudsko biće, podložno duševnim bolestima koliko i bilo ko drugi na svetu, a ta patnja se izlaže na uvid javnosti. Prozivke se pojačavaju a to patnju samo povećava, da bi na kraju umetnik stigao do nadira – što se kod Šinejd O'Konor desilo prošle nedelje. "Trenutno živim u rupi od motela u Nju Džerziju", kaže ona u video snimku koji je okačile na Fejsbuk. "Imam kamen u bubregu i sama sam, jebiga, nemam više apsolutno nikog na svetu osim doktora."

Pošto sam njenu karijeru pratio od kako je 1990. obradila Prinsa ( Nothing Compares 2 U), ovaj video me je uznemirio ali me nije iznenadio. Šinejd O'Konor je oduvek bila inteligenta, osetljiva, i za razliku od mnogih kolega iskrena u odnosima sa javnošću; nije se ustručavala da otvoreno iznese šta oseća. Pre osamdesetih godina prošlog veka, tokom kojih je korporativna kontrola nad brendom izvođača postala gotovo apsolutna, za jednu umetnicu bilo je sasvim prihvatljivo da bude sjebana i otvorena. Danas, pak, izdavačke kuće više vole da se ranjivost i iskrenost i nepredvidivost oponašaju nego da se zaista osećaju. Iako većina nas pre ili kasnije iskusi neko mentalno oboljenje, takvi problemi se kod javnih ličnosti predstavljaju kao aberacije, kao odstupanja od norme koja se moraju kazniti. Kao što je O'Konor 2012. rekla Grejemu Nortonu, „Živimo u svetu gde se ludilo vezuje za zlostavljanje". Danas se nagrađuje, ako ne i zahteva, besprekorno savršenstvo.

Godinu dana kasnije, O'Konor je nastavila da govori o istom problemu. „Mediji definišu šta je normalno a šta nije", rekla je na irskoj televiziji. „Tu kad sam ja počela da snimam ploče, bendovi su počeli da se cenzurišu, umetnici da se lukavo ućutkavaju… A kog umetnika nisu mogli da ućutkaju, tog bi sludeli… U to vreme, mnogi muzičari su bili politički angažovani… a tek kad je rep došao, onda su baš počeli da nas ućutkavaju."

Kao primer angažovane muzike o kojoj O'Konor priča, imamo njen drugi album iz 1990. – I Do Not Want What I Haven't Got. Pesma Black Boys on Mopeds bila je napisana kao reakcija na smrt Kolina Rouča, dvadesetjednogodišnjeg crnog Britanca čije je ubistvo, smatrali su aktivisti, policija zataškala. Ona peva: Margaret Thatcher's on TV / Shocked by the deaths that took place in Beijing / It seems strange that she should be offended / The same orders are given by her / England's not the mythical land of Madame George and roses / It's the home of police who kill black boys on mopeds.

Kao i u kasnijim tekstovima, mišljenje ne deli od emocija; svoj položaj mlade neudate irske majke direktno povezuje sa majkom žrtve: And I love my boy and that's why I'm leaving / I don't want him to be aware that there's / Any such thing as grieving. Ali i tada je znala da postoji rizik od iznošenja mišljenja: Remember what I told you / If they hated me they will hate you / These are dangerous days / To say what you feel is to dig your own grave.

Ipak, tek od oktobra 1992. kada je nastupila u SNL su se zaista okomili na O'Konor. Otpevala je a kapela verziju pesme Boba Marlija War, čiji je tekst pozajmljen iz govora Hajle Selasija o rasizmu. Izbacila je anahrone reference na Angolu i Mozambik, zamenivši ih referencama na zlostavljanje dece koje peva hladno i besno. U finalu, dok peva reč evil, cepa sliku pape Jovana Pavla Drugog. „Borite se protiv pravog neprijatelja", poručila je i tako praktično okončala svoju blistavu karijeru. Već sledećeg dana, demonstranti su lomili na stotine njenih kompakt diskova ispred Rokfeler Centra. Nekoliko dana kasnije, u Medison Skver Gardenu hiljade ljudi su joj zviždale sve dok nije sišla sa bine.

Iste godine, O'Konor je dala intervju da bi razjasnila svoj stav (TIME je njen stav opisao kao „nepopustljiv"). „Naravno, nemam ništa protiv samog čoveka već protiv njegovog položaja. U Irskoj… sveštenici već odavno tuku i siluju decu". Mesec dana kasnije, za Kenny Live je objasnila da je ovo posledica kolonizacije: „Englezi su došli kod nas i sprečili nas da se obrazujemo… da bi onda došla crkva i ponudila svoje obrazovanje… što je rezultovalo nasiljem u porodici raznih vrsta". Na kraju se rukovala sa voditeljem i zahvalila mu što je bio ljubazan prema njoj, pošto je prethodna dva meseca praktično neprekidno bila izložena verbalnom nasilju i mržnju – javnost je tako kažnjavala iznošenje lične traume iz detinjstva (slika pape koju je pocepala nekad je pripadala majci koja ju je zlostavljala). Ova omalena ali iznenađujuće glasna žena kao da nije htela da nauči gde joj je mesto.

O'Konor praktično i danas kažnjavamo zbog protesta protiv pedofilije u Katoličkoj crkvi, iako tu pojavu danas smatramo neporecivo očiglednom. Već 25 godina, mediji uporno plasiraju članke kao što je „Devet najluđih trenutaka Šinejd O'Konor". Bave se kontroverzom a ne muzikom, neumorno sprovode ovo kampanju i u doba društvenih mreža. Ako to nije prouzrokovalo neke od njenih mentalnih problema, svakako ih je iskomplikovalo. Sa ovom opasnošću dobro je upoznata i Monika Levinski, koja je pevačici preko Tvitera uputila svoju podršku. „Dešavalo se da dođem do zaključka da se od podsmeha mogu spasiti isključivo kroz samoubistvo."

Tragična posledica ovog „sluđivanja" Šinejd O'Konor je potpuna marginalizacija njene muzike. Od tog incidenta pre četvrt veka pa do danas, ona je objavila još sedam albuma, poslednji 2014. godine ( I'm Not Bossy I'm the Boss). Izvanredni Theology izašao je 2007. dupli album raskošnih, ljubavlju prožetih slavopoja kojima je pokušala da „izbavi boga od religije". Ta dela prikazuju nam ranjivost, radost, žudnju – ukratko, ljudskost autora.

O'Konor je pisala pesme na granici suicidnih, kao što je The State I'm In gde kaže: It's a long long way to come / Out of this one / And now it seems so fatal / Cause I may not come / Out of this one. Ali na istom albumu ( Faith and Courage, 2007) takođe se nalazi i The Healing Room gde peva: I have a healing room inside me / The loving healers there they feed me / They make me happy with their laughter / They kiss and tell me I'm their daughter.

Prošlonedeljni video Šinejd O'Konor kaže: „Imam snage u duhu, ali jebiga, nemam više snage u telu." Ako je potreban dokaz snage, ima ga u muzici. Milioni ljudi danas se mole da će naći utočište u veri i hrabrosti, dva atributa koja izrazito prisutna tokom njene tridesetogodišnje karijere.

Još na VICE.com:

Mentalne bolesti nije briga za ljude, nas bi trebalo da bude

M.I.A. u "Powa" želi da znate da nije Madona, Rijana, Maraja, ni Ariana

Selena Gomez nastavlja da eksperimentiše u pesmi "Fetish" sa Gučijem Maneom