Naša opsesija snimanjem fotografija mogla bi da izmeni način na koji se sećamo stvari

Nedavno sam posetila Ermitaž u Sankt Petersburgu, u Rusiji – jedan od najboljih umetničkih muzeja na svetu. Očekivala sam da bezbrižno uživam u njegovim remek-delima, ali pogled mi je blokirao zid pametnih telefona kojima su fotografisali slike. A tamo gde bih našla malo slobodnog prostora, bilo je ljudi koji su snimali selfije da bi imali trajne uspomene na svoju posetu.

Za mnoge ljude, snimanje stotina, pa čak i hiljada fotografija je sada ključni momenat kada odu na odmor – dokumentuju sve, do poslednjeg detalja, i to postavljaju na društvenim mrežama. Ali kako to utiče na naše stvarno sećanje na prošlost – i na to kako vidimo sebe? Kao stručnjak za pamćenje, bila sam radoznala.

Na nesreću, psihološka istraživanja na tu temu za sada su retka. Ali ipak znamo par stvari. Koristimo pametne telefone i nove tehnologije kao skladišta za sećanja. To nije ništa novo – ljudi su uvek koristili eksterna sredstva kao pomoćna, kada je u pitanju sticanje znanja i sećanje.

Pisanje svakako služi toj svrsi. Istorijski zapisi su kolektivno eksterno sećanje. Svedočenja o seobama, naseljavanju, ili bitkama pomažu čitavim narodima da uđu u trag svom poreklu, prošlosti i identitetu. U životu pojedinca, pisani dnevnici služe u slične svrhe.

Ovih dana smo skloni tome da veoma malo toga prepuštamo sećanju – veliku količinu uspomena poveravamo klaudu. Ne samo da je skoro nečuveno da neko recituje poeziju, već se i najintimniji događaji beleže telefonima. Umesto da se sećamo šta smo jeli na nečijem venčanju, mi skrolujemo po fotografijama hrane koje smo snimili.

To ima ozbiljne posledice. Pokazalo se da fotografisanje događa umesto stvarno uživanje u njemu dovodi do slabijeg prisećanja samog događaja –zato što bivamo ometeni tokom samog procesa.

Oslanjanje na fotografije radi sećanja ima slične posledice. Pamćenje mora redovno da se vežba, da bi dobro funkcionisalo. Ima mnogih studija koje dokumentuju važnost prakse prizivanja sećanja – kod studenata fakulteta, na primer. Pamćenje jeste i uvek će biti od suštinskog značaja za učenje. Zaista ima nekih dokaza koji pokazuju da čuvanje skoro svog znanja i sećanja u klaudu može da umanji našu moć pamćenja.

Pogledaj i:

Međutim, nije sve tako crno. Iako se u nekim studijama tvrdi da nas to čini glupljima, ono što se zapravo događa je da se naše veštine sa sposobnosti pamćenja prebacuju na sposobnost da upravljamo načinima da pamćenje bude efikasnije. To se zove metakognicija, i to je opšta veština koja je takođe od suštinskog značaja za studente – na primer, kada planiraju šta i kada će učiti. Takođe ima i brojnih i pouzdanih dokaza da eksterna sećanja, uključujući i selfije, mogu da pomognu pojedincima koji imaju problema s pamćenjem.

Ali iako fotografije u nekim slučajevima mogu da pomognu ljudima da se sete, kvalitet tih sećanja može da bude ograničen. Možda ćemo se jasnije setiti kako nešto izgleda, ali to bi moglo da bude nauštrb drugih informacija. Jedna studija pokazuje da iako fotografije mogu da pomognu ljudima da se sete šta su videli prilikom nekog događaja, sposobnost da se sete šta je tom prilikom rečeno može da bude umanjena.

Postoje neki veoma ozbiljni rizici, kada je reč o ličnim sećanjima. Naš identitet je proizvod naših životnih iskustava, kojima možemo lako da pristupimo preko naših sećanja na prošlost. Dakle, da li konstantno fotografisanje života koji smo iskusili menja način na koji vidimo sebe? O tome još uvek nema pouzdanih empirijskih dokaza, ali ja bih spekulisala da menja.

Isuviše mnogo slika verovatno će učiniti da se prošlosti sećamo na fiksirani način – blokirajući ostala sećanja. Iako nije neuobičajeno da se sećanja na rano detinjstvo više zasnivaju na fotografijama nego na stvarnim događajima, to nisu uvek istinska sećanja.

Još jedan problem je i činjenica da su istraživanja otkrila odsustvo spontanosti kod selfija i mnogih drugih fotografija. One su isplanirane, poze nisu pirodne, i ponekad je predstava o ličnosti iskrivljena. Oni takođe odražavaju narcisoidne tendencije koje određuju mimiku lica – veštački široki osmesi, senzualno pućenje, smešne grimase ili uvredljivi gestovi.

Što je još važnije, selfiji i mnoge druge fotografije takođe javno demonstriraju određene stavove, namere i gledišta. Drugim rečima ne odražavaju to što smo zaista, već ono što želimo da pokažemo drugima o sebi, u datom trenutku. Ako se previše oslanjamo na fotografije da bismo se prisetili prošlosti, možda ćemo stvoriti iskrivljenu sliku o sopstvenom identitetu, na osnovu fotografija koje smo želeli da promovišemo drugima.

Ali i pored navedenog, naše prirodno pamćenje zapravo nije savršeno precizno. Istraživanja pokazuju da često kreiramo lažna sećanja na prošlost. To činimo da bismo zadržali identitet koji smo tokom vremena stvorili – i da bismo izbegli oprečne narative o tome ko smo. Dakle, ako ste uvek bili blagi i ljubazni – ali posle nekog bitnog životnog iskustva poželite da budete čvrsti – možda ćete iskopati sećanja na to kada ste bili agresivni u prošlosti, ili ćete ih potpuno izmisliti.

Ako se preko telefona svakodnevno više puta prisetimo kakvi samo bili u prošlosti, možda će naše pamćenje postati manje varljivo i manje prilagodljivo na promene koje sa sa sobom donosi život – zbog čega će nam identitet biti stabilniji i fiksiraniji.

Ali ovo može da stvori probleme, ako naš sadašnji identitet postane drugačiji od pređašnjeg, fiksiranog. Ovo je neprijatno iskustvo, i upravo je ono što se naše „normalno“ funkcionalno pamćenje trudi da izbegne – prilagodljivo je da ne bismo imali kontradiktorne narative o sebi. Mi volimo da mislimo da imamo određenu nepromenljivu „srž“. Ako tokom vremena izgubimo sposobnost da menjamo način na koji vidimo sebe, to bi moglo ozbiljno da naruši naš osećaj potpore i naše mentalno zdravlje.

Stoga, naša opsednutost snimanjem fotografija možda izaziva i gubitak pamćenja, i neprijatne nedoslednosti u identitetu.

Zanimljivo je razmišljati o tome kako tehnologija menja način na koji se ponašamo i funkcionišemo. Dokle god smo svesni rizika, verovatno ćemo biti u stanju da uklonimo štetne posledice. Mogućnost od koje je se ja zapravo naježim je ta da bismo mogli da izgubimo sve te dragocene fotografije, usled opštih kvarova na našim pametnim telefonima.

Stoga, sledeći put kada posetite muzej, odvojite trenutak da podignete pogled i proživite to sve. Za svaki slučaj, ako te fotografije nestanu.

Đulijana Macoti je profesorka psihologije na Univerzitetu Hal u Firenci, Italija, gde proučava ljudsko pamćenje. Ovaj članak prenosimo iz The Conversation, pod licencom Creative Commons. Pročitajte originalni članak.