Šta su istraživači saznali proučavajući mozak 27-ogodišnjaka sa amnezijom

Svake nedelje, čitamo o onome što se dešava u svetu nauke i prenosimo vam najluđa otkrića. Evo najnovijih:

Ne biramo svoje roditelje, ali ipak znamo do to ko su nam roditelji može da utiče na ono kakvi smo ispali. Ovo je posebno istina kada je reč o nasleđu stvari kao što je poremećaj konzumacije alkohola (PKA) i njegovim posledicama na važne odluke kasnije u životu, kao što je brak.

"Ima dosta dokaza o tome koji ukazuju na to da stupanje u brak utiče na razne vrste ishoda, kao što je to koliko smo srećni, koliko zarađujemo, pa čak i koliko je verovatno da ćemo i sami razviti poremećaj konzumacije alkohola", kaže Džesika Salvatore, asistentkinja profesora psihologije na Univerzitetu Virdžinija Komonvelt. U novom radu objavljenom u Addiction, Salvatore i njeni saradnici su upotrebili veliki uzorak zasnovan na populaciji od preko milion ljudi, da bi proučili kako roditelji sa PKA utiču na brak svoje dece.

Otkrili su da su ljudi čiji roditelji imaju PKA skloniji tome da u brak stupaju ranije – pre 25 godine. Ako se ne venčaju rano, veća je verovatnoća da se kasnije uopšte ni neće venčati. Takođe su otkrili da će oni koji imaju roditelje sa PKA češće venčati sa nekim koji takođe ima PKA.

"U ovom slučaju, otkrili smo da se zaista venčavamo sa nekim ko liči na naše roditelje", kaže mi Salvatore. "Važno je reći da su se ovi efekti zadržali, nakon statističke kontrole na druge potencijalne faktore, kao što su oni socio-ekonomski, kao i status PKA samog potomka".

Ovo je možda tako zato što su ljudi koji su odrasli pored roditelja sa PKA jednostavno navikli na to, kaže ona, i gledali su to u svom domaćinstvu dok su odrastali. Potencijalno objašnjenje za raniji uzrast: ljudi mogu da se venčaju ranije da bi pobegli iz potencijalno problematičnih domova.

Njihova otkrića su važna da bi ih kliničari imali u vidu kada rade sa decom roditelja koji imaju PKA, kaže Salvatore. "Ono što smo otkrili je da se ljudi koji su pod rizikom da razviju PKA – zbog same činjenice da odrastaju sa roditeljem koji ima PKA – ređe nađu u protektivnoj bračnoj situaciji", kaže mi ona. "Sa praktične tačke gledišta, znati ovo je korisno za kliničare i druge koji rade sa potomcima roditelja koji su patili od PKA (to jest, preko grupa Anonimnih alkoholičara), da bi podigli svest o tome kako roditeljski PKA može da utiče na tip društvene okoline koje može da uveća rizik od PKA".

Oko tri dana nakon začeća, oplođeno jaje ulazi u matericu, kači se za zid materice, i materica na sledećih devet meseci postaje bitno mesto. Ali ako nema bebe koja raste u njoj, materica se ranije smatrala za neku vrstu ničije zemlje, kaže Heder Bimonte-Nelson, direktorka bihevijoralne neuronauke i laborantkinja državnog Univerziteta Arizone.

"U udžbenicima neoplođenu matericu opisuju kao ’umrtvljenu’, ’nerazvijenu’ i ’beskorisnu’", kaže mi ona. "Dok sam studirala endokrinologiju, čitala sam izveštaje u kojima je pisalo da je gestacija jedina svrha materice".

Nova studija pacova u Endokrinologiji, predvođena doktorantkinjom Stefani Kebel za njenu disertaciju, ukazuje na nešto drugačije: materica može da ima uticaja na pamćenje i kogniciju. Ženke pacova kojima je izvađena materica su imale poremećaje vrste pamćenja koje se zove radan memorija, i do dva meseca nakon operacije.

Radna memorija se koristi za obnavljanje i manipulisanje informacijama, kaže Bimonte-Nelson, jedna od glavnih autorki rada. Za pacove je to značilo da su ih stavljali u lavirint uronjen u vodu, i tražili skrivene platforme.

Samo pacovi koji nisu imali matericu nisu mogli da se sete u kojim delovima lavirinta ne postoje platforme. Pacovi kojima su odstranjene i jajne ćelije i materica nisu imali takve probleme s pamćenjem.

"Ovi rezultati pokazuju jedinstveni negativni efekat histerektomije baš na pamćenje, i ukazuju na to da je materica deo sistema koji komunicira s mozgom, zbog funkcija kao što su kognicija", kaže Bimonte-Nelson. "Mi verujemo da postoji trojstvo materica-jajna ćelija- mozak, koja možda utiče na funkcije mozga kao što je pamćenje".

Za žene u reproduktivnim godinama, histerektomija je najčešći veliki operativni zahvat, posle carskog reza. Otprilike jedna trećina žena do svoje 60 godine obavi histerektomiju. Već znamo da hormoni, kao što su estrogen i progesteron, koji dolaze iz jajnih ćelija, mogu da utiču na mozak, ali veza materica-mozak nije dovoljno proučena.

"Verujemo da će osnovna naučna otkrića izazvati veću pažnju za proučavanje zdravlja žena", kaže Bimonte-Nelson. "I želeli bismo da naglasimo, samo zbog toga što je proučavanje žena složeno, ta složenost ne znači da je to nemoguće razumeti".

Pacijent, koji se navodi kao KA, je imao 27 godina kada je došao na kliniku za istraživanje pamćenja na Univerzitetu Pol Sabatje, u Tuluzu, u Francuskoj. Njegovi roditelji su bili zabrinuti za njegovo pamćenje, pažnju i koncentraciju, još otkad je bio dete, ali nikada nisu uspeli da otkriju šta nije u redu s njim.

"KA se ponašao kao pacijent sa amnezijom", kaže Pjer-Iv Žonin, doktorant i prvi autor novog rada o KA-ovom slučaju u Hipokampusu. Žonin i njegovi saradnici su na kraju otkrili da je, kada je KA rođen, njegov problem sa srcem doveo do nedostatka kiseonika u mozgu na nekoliko minuta – što je dovelo do atrofije njegovog hipokampusa.

Ali uprkos teškoj amneziji, KA ima "impresivnu" količinu semantičkog pamćenja. Kada razgovaramo o sećanju, obično mislimo na nešto što se zove epizodno sećanje, što je sposobnost da se setimo prošlih iskustava, kao što je prvi sastanak ili rođendanska zabava. Ali postoji i nešto što se zove semantičko sećanje, koje je neodređenije.

Epizodna sećanja mogu da uključuju venačanje ili rođenje deteta, ali znati da je nevestina venačnica bila bela, ili da se doktor koji se brine o trudnim ženama zove akušer, jesu semantička sećanja.

"Ne možemo ponovo da iskusimo gde i kada smo naučili ove činjenice", kaže Žonin. "Ali ipak, one su rezultat učenja, takve činjenice su takođe sećanja. Ona više nisu epizodna sećanja, već semantička. Semantička sećanja s toga određuju naše pamćenje opšteg znanja o svetu, kao i o nama samima".

Hipokampus je dobro poznat po tome što je bitan za pamćenje u mozgu, ali i dalje se raspravlja o tome da li se i epizodna i semantička sećanja oslanjaju na hipokampus, kaže Žonin. KA nije bio u stanju da se tačno seti onoga što se dogodilo pre 10 minuta, "ali mogao je da nas nauči mnogo toga o istoriji", kaže Žonin.

U nekim eksperimentima koje su sproveli, KA je bio čak i bolji od zdravih subjekata, kada je u pitanju semantičko znanje. Pošto je KA-ov mozak oštećen pri rođenju, to znači da je sva svoja semantička sećanja stekao bez bilo kakve pomoći hipokampusa. "To je rezultat koji je teško pomiriti sa ranijim mišljenjima da je hipokampus neophodan za sticanje semantičkih sećanja", kaže mi Žonin.

Istraživači su takođe proučavali i debljinu KA-ove moždane kore, uz pomoć neuro-mapiranja – što je rađeno po prvi put sa nekim ovakvim pacijentom. Otkrili su da je u delovima koji imaju veze sa hipokampusom KA-ova moždana kora abnormalno tanka, što si i očekivali. Ali takođe su videli i da je njegova kora abnormalno debela u drugim delovima vezanim sa semantičku obradu.

"Ovaj pacijent je s toga jedinstven po svom obrascu sačuvanih i oštećenih sećanja, koji snažno podržava ideju da se nova sećanja mogu sticati bez doprinosa hipokampuskog sistema", kaže Žonin. "Ostaje moguće znati, a ne sećati se".