Milan Vilotić za VICE: Sa tumorom veličine pesnice sam igrao utakmice

Sa svoje 32 godine promenio je pet klubova. U svih pet je bio kapiten. Omiljen kod saigrača. Kod trenera i uprava? Pa, i ne baš. Borac, takmičar i buntovnik sa razlogom. Njegov put od Banovog Brda do Ciriha nije bio ravna staza posuta ružama. U karijeri je odigrao bezbroj bitnih utakmica. Najvažniji meč je igrao protiv opake bolesti. Igrao i pobedio rak. Otplesao je "tango smrti" u stilu najboljih vestern junaka. Drsko i ponosno. Bez patetike i samosažaljenja. Oštrim pogledom ispratio je podmuklog negativca sa scene. Glavni glumac Milan Vilotić, koji nekako daleko od očiju srpske sportske javnosti već šest godina igra fudbal u Švajcarskoj, trenutno u Sent Galenu.

"Profesionalni fudbal više nije zdrav sport. Ivan Ergić je dao najbolji opis sadašnje situacije u fudbalu uporedivši fudbalere sa modernim gladijatorima. Žao mi je zbog toga, jer i dalje volim fudbal; dečački, iskreno. Pare su uništile sve. Nema više identiteta. Kako se danas vezati za neki klub, identifikovati se sa njim, postati njegov navijač? Sve je instant. Čak i klubovi sa tradicijom gube svoj identitet. Nema više igrača za kog bi se vezao. Liga šampiona je postala liga moćnih i bogatih klubova. Ali to nisu šampioni. Sve po uzoru na Ameriku, ko ima para taj igra. Prodaje se slika. Od stadiona, publike do igrača. Na TV- u ne izgleda lepo stadion sa atletskom stazom, publika koja pali pirotehniku, igrač koji se buni zbog pogrešne sudijske odluke. Igrači kada daju gol više ne mogu da otrče ka navijačima i podele radost sa njima. Sada su na tribinama turisti sa fotoaparatima. Gubi se atmosfera. Sve je nekako bez emocija. To mi se ne sviđa. Verujem da će se ljudi u nekom budućem periodu okrenuti i reći – e, sad je dosta, ovo više nema veze sa fudbalom". – izgovara u dahu Milan Vilotić, nekoliko dana pred novu 2019.godinu u intervjuu za VICE Srbija u centru Beograda.

VICE: Ali FIFA plasira priču da se većina tih stvari radi kako bi se sprečilo nasilje i udaljili huligani sa tribina. Vidimo kako izgleda srpski derbi?
MILAN VILOTIĆ: Ja sam okoreli navijač Crvene Zvezde ali sam uvek imao zdrav pogled na rivalstvo sa Partizanom. Nikada nisam davao neke izjave kako bi stvarao lažnu tenziju. Jedna od zanimljivijih situacija mi se desila kada sam sedeo u jednoj kafani. Bila su zauzeta samo dva stola. U jednom trenutku mi je prišao Čegi, vođa navijača Partizana, i pozdravio se sa mnom. Na kraju smo spojili stolove i ostali do jutra. Iskreno verujem da postoji više zdravog rivaliteta, ali sistem funkcioniše tako da je bolje plasirati i potencirati negativnu priču, oko bilo čega, pa samim tim i navijača.

Kad smo već kod strasti i emocija, ti si ostao upamćen kao igrač koji je imitirao Prosinečkog na treninzima, kao neko ko stalno ulazi u sukob sa trenerima i saigračima. Čak si u jednom trenutku i odstranjen iz ekipe Zvezde. Šta se tačno izdešavalo? Koliko ima istine u svim tim pričama?
Prvi put da mene neko pita šta se zaista dogodilo. Prihvatam odgovornost u smislu da sam uopšte pokušavao da rešim neke stvari o kojima nije trebalo ni da razmišljam. Ali sve je sa moje strane bilo iz dobre namere. Daleko od toga da sam imitirao Prosinečkog. Želeo sam da mi kao ekipa postavimo temelje nekog sistema. Nisam naišao na podršku. Nikada nisam bio nadmen, niti sam se postavljao iznad nekoga. Moj karakter i energija odudarali su od energije koju nosi Prosinečki. Dobar trening i motivisana grupa su ključ uspeha. Igrači bi morali da znaju put kojim se ide, da znaju zašto su došli na trening. Meni je delovalo da u tom trenutku kod Prosinečkog se to nije znalo. Sve je kulminiralo oduzimanjem kapitenske trake. Odluka kluba mi je teško pala, ali sam je prihvatio i nisam pravio nikakve probleme. Sa ove vremenske distance smatram da je Zvezda iznad svih nas i da nije bilo na meni da isterujem pravdu ili ispravljam neke stvari.

Malo posle toga dolazi do sukoba sa saigračem Borhom?
Sukob sa Borhom se odigrao šest meseci kasnije, posle derbija na Marakani koji smo izgubili 0-2. Taj derbi nam je bio mnogo važan u tom trenutku. Bio sam jako besan zbog poraza, i takav sam i ušao u svlačionicu. Stranci nisu razumeli situaciju. Mislili su da se moje nezadovoljstvo odnosi na njih. Borha, kao čvrst tip, stao je u zaštitu stranaca i došlo je do sukoba. Novine su posle pisale da sam ja protiv stranaca, ali to je takođe apsolutna neistina. Razni interesi su doveli do toga da se priča izokrene. Da se ne priča o porazu u derbiju, već da se okrene priča da sam ja za sve kriv. Prekomandovan sam u drugi tim sa zabranom ulaska u svlačionicu. Sledećih šest meseci, tačnije do kraja sezone, nisam uopšte igrao. Ali to je samo još jedna lekcija.

Ali i pored svih priča i tvog neigranja, javio se Grashopers sa dobrom ponudom? I tu su se javili problemi oko obeštećenja?
Verujem da ako svi imamo isti interes, onda ćemo lako da pronađemo put do rešenja svake situacije. U tom trenutku svako je imao neki svoj interes. Od uprave kluba do navijača. Iskreno, nisam imao mnogo ponuda. Javili su se ljudi iz Grashopersa i ponudili su mi ugovor. Sportski direktor mi je rekao: "Mene ne zanima šta se piše po novinama u Srbiji, ja sam video šta sam video, i želim da nam pomogneš."

Rekli su mi da su me pratili, da znaju moj karakter, i da žele da ja budem lider. Oni su tada rekonstruisali tim. Ubacili mnogo mladih igrača, mladog trenera. Nije postojalo moranje rezultata. Svi su nam prognozirali ispadanje iz lige a mi smo završili sezonu na drugom mestu sa samo tri boda manje od, u tom trenutku, moćnog Bazela. Uspeli smo i da osvojimo kup Švajcarske, baš u direktnom duelu sa Bazelom.

Posle dobrih igara u Grashopersu prelaziš u Jang Bojs.
To je najveći transfer između dva švajcarska kluba. Mada se tu poklopilo mnogo kockica. Želeli su me i Bazel i Jang Bojsi, tako da se kroz njihovo nadmetanje došlo do jakog ugovora. Moram da kažem da je meni bilo veoma lepo u Grashopersu i da nisam jurio transfer po svaku cenu. Međutim, Grashopers nije dobro stajao finansijski i njima je značilo da, mojom prodajom, olakšaju malo situaciju. U Jang Bojsu sam se super osećao. Dobro smo trenirali, dobro smo igrali. Trudili smo se da stignemo do titule, ali nismo uspeli. Na kraju, kada sam otišao oni su je osvojili. Jako mi je drago zbog toga, jer su kao grad i kao klub to svakako zaslužili.

Posle dve godine vraćaš se u Grashopers?
Grashopers je bio u jako lošoj situaciji kada su me pozvali. Imali su osam vezanih poraza. Bili su u zoni ispadanja. Došli su sa pričom da im pomognem da ostanu u ligi. Da završim karijeru kod njih i da ostanem da radim u sportskom sektoru kluba. Uspeli smo da obezbedimo opstanak. Međutim, u trenutku kada nam je dobro išlo dolazi do naprasne smene trenera. Doveli su Murata Jakina. On je pokušao da napravi svoj privatni klub. Čak je i uprava upala u problem da je morala da mu popušta. Meni se to nije svidelo. Ja sam imao jednu internu raspravu sa njim. Kasnije je to iskoristila strana koja je takođe želela da preuzme klub. Našu internu prepisku su dali novinarima, u kojoj sam ja reagovao na stvari koje mi se nisu sviđale i to sam direktno i rekao Jakinu. Naravno, ponovo sam ja ispao neko ko isteruje pravdu, želi da smeni trenera, podriva ekipu… Iako su svi ljudi zaposleni u klubu zajedno sa igračima stali na moju stranu. Ali ljudi su tamo malo roboti, plaše se da imaju svoj stav i mišljenje. Struja koja je tu prepisku dala novinarima iskoristili je tu situaciju i uspela da otera Murata Jakina i preuzme klub.

Tada si i otišao iz Grashopersa.
Situacija u klubu je bila jako loša, nezdrava. Obe strane koje su se borile za prevlast su gledale isključivo svoje lične interese, a ne interese kluba. Nisam više želeo da u tome učestvujem. Sent Galen se pojavio sa jasnom idejom. Meni je to odgovaralo i napustio sam Grashopers. U klubu tačno znaju šta od mene očekuju. Da dobro treniram, budem spreman i uskočim kada je ekipi potrebna pomoć. Dobra stvar je i što nisam morao da menjam grad. Ostao sam da živim u Cirihu.

Tvoju karijeru je nažalost obeležila bolest. Uspeo si da pobediš tumor i da se vratiš na teren. Kako je izgledala ta borba?
Mnogo se pisalo o tome. Pravila se patetična priča, a to me jako nerviralo. Ja sam dao jedan jedini intervju i to za časopis Zdravlje, kako bi na neki način ohrabrio ljude koji prolaze kroz ono kroz šta sam ja prošao. Gostovao sam i u emisiji kod Ivana Ivanovića, ali čim je počelo snimanje pokajao sam se što sam došao. I on je želeo da napravi patetitiku, da svi dobijemo jeftine poene kod gledalaca. Svašta se tu pisalo. Mnogo je tu neistina bilo. Ljudi su sedeli sa doktorima pa zapisivali ispod stola na cedulje, a ne razumeju medicinske termine, i na kraju objave totalne neistine. Postojao je interes da se ljudima mažu oči tom temom. Istina je da je došlo do promene na lopatici levog ramena.

Odlučio sam da krenen na detaljne analize. Uradili su mi biopsiju na Banjici, ali za ovaj vid tumora ne sme da se radi biopsija. Tada je krenula trka sa vremenom. Morala je hitno da se uradi prava operacija, kako se tumor ne bi raširio, pošto je biopsija razbila čauru u kojoj se on nalazio. U tom trenutku se pojavljuje Dejan Stanković kome ja nikada neću moći dovoljno da se zahvalim. On je napravio kontakt i omogućio da za dve nedelje budem na operacionom stolu u Bolonji, kod najboljeg ortopeda na svetu, profesora Maria Merkurija. Urađene su dve operacije. Prva od pet sati, i sledeći dan druga, od dva i po sata. Posle operacija Profesor mi je rekao "Igraćeš ti meni fudbal i dalje". U tom trenutku nisam razmišljao o fudbalu i nastavku karijere. Jedino mi je bilo bitno da ozdravim. Operacija je prošla odlično. Ja sam se oporavljao brže nego što se očekivalo. I već za četiri meseca sam bio u Italiji na kontroli, posle koje sam dobio dozvolu od Profesora Merkurija da mogu da nastavim da igram fudbal. Vratio sam se i igrao bolji fudbal nego pre toga. Najveći problem je bio da ubedim ljude u Zvezdi da sam spreman.

Posle pobede nad bolešću nastavljaš sa fudbalom kao da se ništa nije dogodilo. Postaješ kapiten Zvezde, u Švajcarskoj praviš odličnu karijeru. Kao nagrada stiže poziv i u reprezentaciju. Za reprezentaciji si, međutim, odigrao samo tri meča. Da li misliš da si mogao i zaslužio više?
Ma kakvi, ja sam presrećan i zbog te tri utakmice. Tada su u reprezentaciji igrali fenomenalni igrači sa kojima ja nisam mogao da se merim; Vidić, Ivanović, Subotić. Pa, Biševac je bio četvrta opcija, a on je tada igrao za Lion i proglašen je za najboljeg odbramenog igrača francuskog prvenstva. Dolazili su mladi Nastasić i Rajković, trebalo je i njih polako uvoditi u sistem.

Na jednom meču si igrao protiv Ronalda, Zidana, Figa, Karembea…?
Ta utakmica se igrala u humanitarne svrhe. Ronaldo i Zidan su sastavili ekipu i odlučili da odigraju meč protiv Jang Bojsa. Sećam se da kada sam došao na stadion i video spisak imena da sam se bukvalno zaledio. Tu je bilo 35 igrača, a ja ne znam koga sam od njih više voleo. Zbog njih sam i počeo da igram fudbal. Meni je Ronaldo najbolji igrač svih vremena. Znam da su naši fizioterapeuti igrali "papir, kamen, makaze" ko će da bude u njihovoj ekipi. Imam osećaj da sam igrao protiv njih dok su još bili aktivni, da bi u jednom trenutku samo stao, gledao šta rade i uživao.

Na kraju, šta posle fudbalske karijere? Ostaješ u fudbalu?
Eventualno kao trener u mlađim kategorijama, ali nisam siguran. Ne sviđa mi se kako izgleda sadašnji fudbal. Mislim da to može sve drugačije da izgleda. Ali za sada još nisam ništa odlučio. Možda, kada se ponovo sretnemo za šest meseci budem doneo neku odluku.