Sekundarno nasilje nije mit: Kako da zaustavimo dalju viktimizaciju žrtava

Sekundarno nasilje, ili sekundarna viktimizacija u sredini poput Srbije, u kojoj je nasilje nad partnerkom normalizovano, gotovo je nezaobilazno. Ono nije ukorenjeno samo u institucijama kojima se žrtve nasilja obraćaju za pomoć, ono je svuda oko njih, u porodici, među prijateljima, kolegama.

Najčešće, sekundarno nasilje nije produkt namernog lošeg odnosa ljudi prema žrtvi, već neznanja i neobaveštenosti, duboko usađenih uverenja i onog čuvenog "ćuti, sramota je".

VICE je razgovarao sa ženama koje su se suočile sa nerazumevanjem okoline kako one bliske tako i institucija čiji je zadatak da ih zaštite.

Mada, i sam proces koji me je doveo do toga je imao jako veliku važnost za mene. Pre svega jer, iako si možda racionalno svestan ili svesna šta je zlostavljanje, potrebno je vremena , ukoliko se nađeš u situaciji u kojoj te neko i zlostavlja, da to sebi i priznaš. Posebno ako je reč o emotivnom nasilju, mentalom nasilju ili o silovanju od strane partnera, što je situacija iz koje sam ja izašla. Jer, to je zlostavljanje koje nema svoje fizičke modrice kao pokazatelj, već se rane nalaze iznutra. U tebi. Ali to ne znači da su one manje rane, da je to manje ne-ok ili da je to, na kraju dana, manje krivično delo.

U policijskoj stanici, na dan kada sam išla da prijavim nasilje, uvidela sam da nisu verovatno nikada imali nekoga ko ide mojim stopama i prijavljuje nasilje, a da nije došao u stanicu direktno iz situacije u kojoj je bio ili bila fizički maltretiran-a. Na prijavnici su me pitali gde je momak i da li me je tukao sada da mogu da odu da ga privode i bili su iskreno šokirani kada sam rekla da nema neke direktne krize, sem pretnji u porukama i uznemiravanja, iako je bilo nasilja seksualne prirode ranije. Uz ovo, i danas me boli to što je prijava potegnuta samo na konto toga što sam emotivno zlostavljana i jer mi je prećeno uhođenjem, jer je silovanje, ispostaviće se, nedokazivo. Bila bi moja reč protiv njegove i savetovano mi je da, usled nedostatka fizičkih dokaza, koje ne verujem da bi iko ko je silovan u vezi po onome kako su danas definisani i mogao da ima, ne potežem prijavu za silovanje, jer bih izgubila slučaj, a i jer oni u stanici nemaj dokaze. Evidentno moje reč nije bila dovoljna.

Nakon što sam zlostavljača prijavila, bilo je jako teško i potresno ono što sam u par navrata doživela u razgovorima sa drugim ljudima o tom činu. Nekako, svima je prijavljivanje njega delovalo "radikalno", drugarice su mi savetovale da možda prijavu povučem jer će se ,"pročuti a ljudi svašta misle" a zajednički poznanici su mi govorili da neće da biraju strane jer je on dobar momak "samo je nekada malo nesnađen". Ja sam sa sobom po pitanju prijavljivanja nasilnika bila mirna tako da, iako su me ovakve interakcije povredile, nisu dovele da posumnjam u sebe i svoju istinu, do koje sam došla. Istinu koja leži u realizaciji da nije u redu da me neko u pola noći izbacuje iz kuće zbog dve pogrešne rečenice, istinu koja mi govori da je suverenitet mog tela neupitan i samo moj i da ako kažem da ne želim seksualni odnos u ma kom trenutku čak i ako sam u vezi, to mora da se poštuje, a ne da se prisiljavam na seksualni čin rečima a kasnije i fizičkom silom.

Ono sto sam iz ovih interakcija takođe uvidela je koliko je ovo što sam ja uradila strano ljudima oko mene. Posebno jer nisam imala problem da, ukoliko me neko pita, nakon nekog vremena o svemu i pričam.

Na kraju dana, drago mi je sto sam se zauzela za sebe. Zbog sebe. Taj čin mi je doneo mir spram sebe same i tračak vere da srpski sistem, možda ne sasvim adekvatno, može da me zaštiti. Ovo je bilo posebno evidetno u razgovorima sa socijalnim radnicima, koje sam imala nakon prijavljenog incidenta. Za razliku od policijske stanice u centru za socijalni rad sam se osetila uvaženo. Hvala im na tome. Zahvalna sam što sam, uprkos traumi koju sam proživela, odlučila da je na kraju dana, meni bitno da progovorim i zauzmem se - sa sebe. Jer, ubeđena sam, da ga nisam prijavila, bilo bi mi mnogo, mogo gore.

Psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra za VICE objašnjava da žrtva nasilja, nakon što se ono desi očekuje podršku od sebi bliskih ljudi - članova porodice.

- Ona očekuje da je oni razumeju, da može da kaže šta joj se desilo, da oni prihvate to, da joj veruju da je ne okrivljuju, da uvaže njen doživljaj situacije, koji je za svakog od nas različit, i na koji svako ima drugačiji emotivni odgovor.

Kao primere normalizacije nasilja i okrivljivanja žrtve navodi reakcije poput; "pa nije on to hteo", "bio je umoran", "samo da si ti manje pričala on to ne bi uradio".

- Žrtva ne mora nužno da dobije podršku od onih od kojih to očekuje, i to bi bilo to što mi zovemo sekundarno nasilje ili sekundarna viktimizacija. Ona po drugi put postaje žrtva jer je bliski ljudi ne razumeju i ne prihvataju. A ta podrška je jako važna jer joj omogućava da se obrati institucijama i da zatraži formalnu podršku.

Tanja navodi da, kada se pogledaju rezultati istraživanja, većina žena koje su imale iskustvo nasilja nisu se obratile formalnoj mreži zaštite, već su tražile zaštitu od svoje porodice i pokušavale same da reše problem tako što je napuštale nasilnike.

- Poslednje istraživanje pokazalo je da se samo 10 odsto žena zatražilo pomoć institucija. To jeste malo starije istraživanje iz 2010. godine, i možemo reći da se povećava broj prijavljenog nasilja. To je posledica veće medijske pažnje i učestalijeg poziva žrtvama da prijave nasilje, ali i posledica izmena u Zakonu o sprečavanja nasilja u porodici kojim su žrtve ohrabljene da prijavljuju i opasnost da se nasilje desi, a ne samo krivično delo, pa se prirodno povećao broj prijava.

S druge strane, to je posledica postojanja ovih hitnih mera, intervencija policija, udaljavanja nasilnika i to je ohrabrilo žrtve da takvu meru zatraže kao vrstu opomene.

Ipak, kada govorimo o sekundarnoj viktimizaciji, odnosno nasilju načešće se misli na odnos zaposlenih u institucijama koje su dužne da žrtvama pruže pomoć.

- Ono što se najčešće smatra sekundarnom viktimizacijom je direktno, grubo, nasiliničko ponašanje predstavnika institucije, neuvažavanje onoga što žrtva govori, odnosno direktno institucionalno nasilje. Takođe mogao bi to da bude i stav koji je nedovoljno pažljiv, ili stav koji žrtva smatra kao neuvažavanje njenog iskustva i onoga što ona priča, a koji može da sadrži i lične predrasude profesionalca sa kojim ona razgovara, koje su izgovorene ili su na neki način signalizirane - objašnjava Tanja.

Kao primere navodi grubo obraćanje, neodgovarajući ton, obraćanje žrtvi kao da je okrivljena, kao da na saslušanju, zbog čega ona stiče utisak da nju ispituju kao da je ona učinila nasilje. Može da joj kažu "znate li kakva smo mi nasilja videli, to vaše i nije baš nešto".

- Žrtve se osećaju ugroženo kada nadležni ne umeju da prepoznaju psihičko nasilje ili neke forme psihičkog nasilja i smatraju da to nije ništa, da je tako nešto uobičajeno. Oni mogu da imaju i predrasude vezane za žene ili predrasude vezane za partnerske odnose. Da im se čini da je uobičajeno i da je u redu da se trpi nešto. Te da onda, kada žrtva priča nešto, to za njih nema nikakvo značenje. Mogu da budu i okolnosti te zbog kojih se žrtva oseća ugroženo. Na primer, razgovor se vodi pred nasilnikom, ili se vodi pred drugim članovima porodice, ili se vodi u prostoriji u kojoj ona ne može da se da se koncentriše, da ispriča svoju priču, u kojoj sedi više ljudi, u koju i iz koje ljudi ulaze i izlaze, zvoni telefon, prekida se razgovor, kada se žrtva požuruje da se brže priseti. Na primer ne može da odvoji vreme da je sasluša, to naravno ima veze sa celom tehnologijom procesa, sa činjenicom da je mali broj zaposlenih.

Živela sam u maloj sredini, moja majka je bila u svakom smislu definicija žrtve, moj otac, pre nego što nas je napustio je pijan dolazio kući i iživljavao se nad njom. Moj ujak nije bio ništa bolji.

Nisam dobila reakciju koju sam očekivala. Rekla mi je da sam sigurno sanjala, da on uđe ponekad da proveri da li sam dobro, da su to ozbiljne stvari i da moram da budem sigurna. Rekla mi je da, da mi se zaista to dešava, ja ne bih bila u stanju da sedim s njim za ručkom. Uplašila sam se da radim nešto pogrešno i povukla u sebe. Više nikad nisam progovorila o tome sa njom.

Kada sam malo odrasla i krenula u srednju školu u drugom gradu, počela sam da razmišljam o tome da li da ga prijavim, ali nisam znala da li je to moguće posle toliko godina, niti sam mogla da nađem više informacija o tome gde treba da idem. Nije se govorilo o tome kao danas, nije bilo interneta na kom možeš da saznaš nešto više, udruženja kojima možeš da se javiš. A u maloj sredini, poput one u kojoj sam odrasla, nisi imao ni kome da se poveriš, svi su se znali, sve se znalo.

Umrla je pre tri godine od raka i tada sam prvi put partneru ispričala o zlostavljanju. Na pitanje zašto joj ništa nisam rekla kada sam odrasla nisam imala odgovor, niti ga imam danas.

Sa jedne strane time što bih joj rekla nakon toliko godina, ne bih ništa postigla, osim što bi se svi osećali loše. S druge, uvek je tu bio strah da mi ponovo ne bi poverovala, i iskreno ne znam šta bi se onda desilo. Godine terapije su me dovele do toga da danas mogu da govorim o zlostavljanju i da je ne mrzim jer me nije zaštitila, već da razumem da je i ona bila žrtva, jednako kao ja.

Tanja ističe da, žrtve često teško opisuju ono što im se desilo, ili ne umeju da opišu događaj, što ne znači da se nasilje nije dogodilo.

- Vi morate da imate posebne veštine, da znate kako da ohrabrite žrtvu, da joj pokažete da verujete njenom doživljaju događaja. Profesionalci će posle da utvrđuju činjenice, skupljaju dokaze. Ali kada žrtvu ispituju tako da ispada kao da joj ne veruju, ona počinje sve više da se zatvara. Žrtve su osetljive i na verbalnu i na neverbalnu komunikaciju.

Tanja preporučuje da žrtve, kada idu u institucije uvek imaju pored sebe osobu od poverenja. To može da bude član porodice, prijateljica. Neko ko će se naći tu, posle davanja izjava.

O sekundarnom nasilju retko se govori van organizacija koje se bave zaštitom žrtava. Međutim, ono je realno, i naširoko rasprostranjeno. A da bi se žrtve zaštitile od daljih trauma, neophodna je edukacija ali i sistem koji štiti žrtve od nasilnika.

- Ono što je posebno važno je da institucije imaju politiku za smanjivanje sekundarnog nasilja. Da se procedure regulišu zakonima, i da postupak bude uređen tako da je što manje traumatičan. Da usaglasimo svoje zakonodavstvo s onim što su standardi Evropske direktive i Konvencije saveta Evrope. Institucije moraju da vode računa da li je žrtva uvek bezbedna, o tome na koji način se službenici obraćaju žrtava, koliko dugo traje postupak - kaže Tanja.

Ona dodaje da nije u redu da žrtva učestvuje u procesima koji su dugi, a da njoj sistem ne garantuje neku vrstu bezbednosti i da se od nje očekuje da daje izjave pet ili sedam puta i ponovo se priseća traume.

- Kao što postoji traumatsko iskustvo, postoji i prirodan proces zaceljenja. Čak i da žrtva ništa ne radi, ona posle šest do devet meseci počinje prirodno da se oporavlja. Ako je njen postupak duži od tog perioda, on je drži zarobljenu. To traumatsko iskustvo onda mora da bude živo, jer ako nije živo deluje kao da nije imalo težinu. Zato insistiramo da se izjava uzima na propisani način, uz prisustvo tužioca, advokata okrivljenog, psihologa ili socijalnog radnika, jednom ili u više navrata, ako je složena situacija, ali da se onda radi na bazi snimaka i dokaznog materijala, a da se ne traži da žrtva više puta ponavlja - zaključuje Tanja.

Ovaj tekst je nastao je uz podršku Autonomnog ženskog centra i AVON Srbija.