Nove komšije

Razlike između škole u Eritreji i u Evropi

Trebalo mi je vremena, nakon dolaska u Švajcarsku, da počnem da razlikujem ljude. Za mene su, u početku, svi ti ljudi blede boje kože izgledali isto.

pisao Yonas Gebrehiwet
29 Maj 2017, 7:00am

Yonas (u sredini) prima nagradu u školi u Eritreji. Fotografija ljubaznošću autora

Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.

---

Jonas ima 20 godina i dolazi iz Eritreje. Trenutno živi u Rajneku, u Švajcarskoj.

Ako ste rođeni u zemlji u kojoj nemate šanse da sebi obezbedite dobar život bez univerzitetske diplome, morate mnogo da se trudite u školi. Stoga sam već bio marljiv đak još u svojoj domovini, Eritreji. Moji roditelji imali bi običaj da kažu: "Moraš da učiš ili nikad neće biti ništa od tebe!" To je izvršilo veliki pritisak na mene i kao posledica toga vredno sam učio za svoje školske predmete. Pre pet godina, kad sam prvi put stigao u Švajcarsku sa 15 godina, to se pokazalo kao velika pomoć. Jedine stvari koje sam morao da učim od nule bile su jezik i kultura.

Prvog dana škole u Rajneku baš sam bio nervozan. Znao sam da bi sve sa čim ću se susresti sada moglo da mi bude potpuno nepoznato. Na primer, trebalo mi je vremena da počnem da razlikujem ljude. Za mene, u početku, svi ti ljudi blede boje kože izgledali su isto – naročito kad sam ih svakog dana sretao tako mnogo.

Bio sam iznenađen i malim odeljenjima od svega 15 učenika. U Eritreji sam išao u razred sa više od 60 učenika, što je bila velika mana. Na primer, nismo dobijali štampani materijal jer nismo imali dovoljno novca, tako da smo morali rukom da prepisujemo sve što se napiše na tabli. To je bila muka živa. U Švajcarskoj sam imao i više vremena da pričam sa nastavnicima, a i atmosfera u učionici je bila mirnija.

Kod kuće u Eritreji provodio sam samo pola dana u školi – pet dana nedeljno. Imao sam čitavo popodne za domaće zadatke. Tih pola dana provedenih u školi učili smo samo teoriju. Jedva da smo dobijali bilo kakvo fizičko obrazovanje – a kamoli časove kuvanja ili zanata, kao što je šivenje.

U Africi stići u školu nije lako. U Eritreji je nekim đacima trebalo sat do dva da stignu u školu kolima ili peške. Srećom, ja sam živeo na samo pet minuta od škole. U Švajcarskoj, stići u školu ne predstavlja nikakav problem. Kad đaci stanuju daleko, prosto dolaze u školu autobusom ili biciklom. Ipak, primetio sam da je meni trebalo dvaput duže da peške stignem u školu u Švajcarskoj.

Skorašnja Jonasova fotografija, snimila Ladina Bischof.

Od prvih dana škole morao sam da se borim protiv stereotipa o Africi. Većina ljudi je pretpostavljala da nisam živeo u pravoj kući u Eritreji. Čak i nakon što sam im pokazao slike mog rodnog mesta, kasnije bi me pitali: "U Africi zaista postoje prave kuće?" Umaralo me je što moram iznova i iznova da objašnjavam iste stvari.

Nisam lako ni sklapao prijateljstva. Bio sam dobar đak, a to je kod drugih izazivalo ljubomoru i podsticalo na takmičarski duh. Na primer, već sam išao u tu školu šest meseci kad nam je profesor matematike zadao zadatak koji sam samo ja uspeo da rešim. Đak koji je bio najbolji iz matematike do tada zamrzeo me je zbog toga i pokušao je da okrene ostale protiv mene.
Ni učenje jezika nije išlo lako. Najveći užas bio je razlikovati "prefinjeni" nemački od švajcarskog.

Sada mi to deluje smešno, ali tek sam posle šest meseci primetio da izvan škole (gde je trebalo da pričamo na nemačkom), ljudi govore švajcarskim dijalektom. Mesecima sam se osećao nemoćno – kao da ništa nisam naučio, pošto nisam razumeo ni reči onoga što su ljudi govorili u društvenim prilikama. To me je izluđivalo; ništa nisam želeo više nego da što je pre moguće savladam jezik.

Bilo je trenutaka kada su moji drugovi iz odeljenja namerno sa mnom govorili isprekidanim i sporim nemačkim, misleći da mi tako pomažu da ih bolje razumem. Ali time mi nisu pomagali – morao sam jasno da im stavim do znanja da moraju da pričaju sa mnom normalno ako žele iole da mi pomognu.

Sada je prošlo pet godina otkako sam stigao u Švajcarsku. Ovih dana najviše se bavim davanjem publiciteta eritrejanskoj situaciji u Švajcarskoj. Ali pored pisanja članaka i davanja intervjua, radim i kao tekstilni inženjer za kompaniju čije se prostorije nalaze na samo nekoliko kilometara od mesta gde sam išao u školu. Ipak, za put na posao treba mi manje od deset minuta vozom.

Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde.

Ovde možete da uplatite donaciju za Schweizerische Flüchtlingshilfe, nevladinu organizaciju koja pomaže izbeglicama u Švajcarskoj.

Glavna fotografija: Yonas (u sredini) prima nagradu u školi u Eritreji. Fotografija ljubaznošću autora