vanredno stanje

Najpotrebniji medicinski resurs u doba korone je solidarnost

Ishod pandemije će najviše zavisiti od toga koliko smo tu jedni za druge
31 Mart 2020, 10:46am
solidar
Foto: 

Lily Rhoads, Flickr

Budući da smo bombardovani savetima stručnjaka i naredbama državnika da ograničimo kretanje i kontakte sa drugima, iz dana u dan postaje sve jasnije da smo mi, obični ljudi, krajnja linija odbrane od daljeg širenja pandemije. Što samo po sebi ne bi bilo problem da u većini zemalja nismo ujedno i jedina.

Već neko vreme je sasvim očigledno da kapitalizam nije dorastao kriznim situacijama ove vrste. Sistem u kojem se zdravstvo tretira po principu "koliko para-toliko muzike" ne može da odgovori na izazove pandemije, jer je za njeno zaustavljanje potrebna zdravstvena obezbeđenost celokupnog stanovništva, a ne samo bogatih pojedinaca. Oboleli se ne mogu ignorisati na način na koji se ignorišu siromašni, jer za razliku od gladi, virus pogađa sve društvene klase, mada jeste tačno da u pandemijama siromašni opet lošije prolaze i u većem procentu umiru.

Pružanje adekvatne medicinske nege samo onima koji su spremni da za nju izdvoje pozamašne sume novca takođe nije rešenje i zato što bi veliki broj obolelih i umrlih radnika ozbiljno urušio tržište. Tako u kriznim situacijama kapitalizam ne samo da pokazuje svoje najružnije lice, nego se i doslovno pretvara u zmiju koja jede sopstveni rep.

Ovo je posebno izraženo u SAD, epicentru sirovog kapitalizma, gde oko 44 milona stanovnika nema ni najosnovnije zdravstveno osiguranje, jer ne može da ga priušti. Nažalost, situacija nije mnogo bolja ni u zemljama kapitalističke periferije, u koje spada i Srbija, čak ni kada te zemlje imaju državno zdravsteno osiguranje.

U težnji da namame strane investitore i kompanije, ove države već decenijama ulažu u projekte koji su "važniji" od zdravstva, što ima za posledicu značajno smanjenje opsega i kvaliteta medicinskih usluga obuhvaćenih navedenim osguranjem. Manjak investiranog novca u zdravstvo rezultira i niskim platama zaposlenih u ovom sektoru, što dovodi do značajnog smanjenja stručnog kadra.

Ove rupe u državnom zdravstvenom sistemu se onda popunjavaju veoma skupim privatnim medicinskim uslugama, dok se neke kompleksnije procedure mogu izvršiti samo u inostranstvu. Tako adekvatna zdravstvena nega i u ovim zemljama postaje privilegija bogatih, dok običnim ljudima preostaje prikupljanje novca za lečenje putem SMSa i donacija. U slučaju pandemije ni to nije opcija, jer je kriza globalna i pogađa veliki broj ljudi i zemalja.

Čak i sa svim dodatnim preusmeravanjem finansija na zdravstvo koje većina država trenutno sprovodi, nema vremena za drastično poboljšanje sistema koji je decenijama unazad značajno oslabljen, jer se virus širi velikom brzinom. Otuda smo i prepušteni sami sebi i ishod pandemije će u najvećoj meri zavisiti od toga koliko smo disciplinovani i solidarni.

Pandemija i ugrožene grupe

Kao i u svim kriznim situacijama, i u ovoj se na najvećem udaru nalaze pripadnici osetljivih društvenih grupa, kao što su migranti i siromašno stanovništvo. Prema izveštajima Deutsche Welle, državni vrh u Mađarskoj već neko vreme svaljuje krivicu za širenje pandemije na migrante, iako većina njih dolazi iz područja koja su (sa izuzetkom Irana, odakle je ujedno i najmanji broj izbeglica) daleko manje pogođena virusom u odnosu na Evropu.

Iako je u Srbiji situacija povoljnija, barem kada su u pitanju izjave državnih zvaničnika, nije neočekivano da će mnoge desničarske organizacije pokušati da zloupotrebe situaciju zarad širenja antimigrantske politike. Nedavna pojava organizovanih nasilničkih grupa u vidu tzv. „narodnih patrola“ je najbolji pokazatelj da desnica u Srbiji ne spava. Zbog toga je solidarnost sa izbeglicama i javno raskrinkavanje nacionalističke propagande posebno značajno u situaciji trenutne krize. Kada se na to doda i činjenica da je cirkulisanje migranata kroz Evropu najpre znatno usporeno, a potom, usled zatvaranja granica, i potpuno onemogućeno, postaje jasno da će oni koji su se trenutno zadesili na ovim prostorima tu morati i da ostanu neko vreme.

Najranjivije stanovništvo takođe plaća dodatni ceh krize, pri čemu su najviše pogođena romska naselja u kojima često nema pristupa pijaćoj vodi, koja je, zarad pojačanih potreba za higijenom, ključna za sprečavanje daljeg širenja bolesti. Kada na to dodamo činjenicu da veliki procenat romske populacije nema pristup zdravstvenom osiguranju, kao i to da gomila njih zarađuje od prodaje stvari na ulici, koja je sad zabranjen prostor usled vanrednog stanja, postaje jasno da Romi spadaju u grupu ljudi koja će najviše biti pogođena epidemijom.

Zbog toga je potrebno da solidarnost sa romskim i siromašnim stanovništvom nadiđe granice ličnog angažmana u vidu doniranja novca ili hrane, kao i to da mi, koji imamo više sreće da nas smatraju „regularnim“ građanima ovde države da od vlasti zahtevamo konkretne korake u cilju poboljšanja položaja ovih ugroženih grupa.

To bi pre svega podrazumevalo insistiranje na tome da se procedura dobijanja zdravstvenog osiguranja maksimalno olakša i ubrza, kao i to da cisterne sa pijaćom vodom budu postavljene na lokacijama blizu ugroženih naselja.

Još jedna osetljiva grupa, čiji položaj je znatno otežan trenutnom krizom, jesu žrtve porodičnog nasilja, koje su usled vanrednih mera i policijskog časa „zarobljene“ u kućama sa nasilnicima. Autonomni ženski centar je 19. marta objavio saopštenje u kojem se državni vrh poziva da među prioritete uvrsti bezbednost žena i dece tokom vanrednog stanja. U istom saopštenju se navodi i podatak da su tokom prethodnih slučajeva epidemija žene bile na najvećem udaru, jer briga o obolelima po pravilu pada na njihova leđa.

Do danas se nijedna od nadležnih institucija nije oglasila povodom mera za obezbeđenje prostora za žrtve nasilja, niti se govori o mogućnosti otvaranje dodatnih sigurnih prostora za žene i decu tokom krize. Pored podizanja svesti o ovom problemu, ono što kao pojedinci možemo da učinimo je da budemo u čestom kontaktu sa ženama iz okruženja za koje smatramo da su u riziku od partnerskog nasilja i da pratimo njihovu situaciju. Ukoliko ste i same žrtve porodičnog nasilja ili poznajete nekoga ko jeste, možete se obratiti Autonomnom ženskom centru na mejlove zene.savet@azc.org.rs i pravnapomoc@azc.org.rs ili ih nazvati na SOS telefon 0800 100 007, koji je otvoren svakog radnog dana od 10 do 15h.

I samoizolacija je jedan vid solidarnosti

Ukoliko ne spadate u rizičnu grupu za komplikacije usled obolevanja od Covid-19 i obaveze vam to dozvoljavaju, možete se konektovati putem Facebooka sa onima kojima je potrebna solidarnost u ovoj situaciji. Postoji nekoliko grupa za pomoć sugrađanima u karantinu, od kojih je najveća ona koja se odnosi na celu Srbiju, ali ima i manjih koje su ograničene na određena naselja ili opštine. Tu možete ponuditi vrstu usluge (nabavka, šetanje ljubimaca, nuđenje prevoza za hronične bolesnike itd.) koju nudite, kao i lokaciju i vreme koje vam odgovara.

Ukoliko, pak, spadate u rizičnu grupu, procedura je slična i potrebno je da navedete kraj u kojem živite i način na koji vam se može pomoći. Takođe, putem ovuh grupa možete stupiti i u kontakt sa psiholozima i terapeutima koji nude besplatno onlajn savetovanje tokom izolacije. Nemojte se ustručavati da tražite bilo koji oblik podrške koji vam je trenutno potreban, jer su mladost i dobro zdravlje slučajne i privremene beneficije, a solidarnost ćemo svi nekada biti u prilici da iskažemo.

U koju god da grupu upadali, samoizolacija i svođenje kretanja na minimum je trenutno najbolji metod odbrane koji imamo na raspolaganju. Čak i ako nam okolnosti ne dozvoljavaju direktnu pomoć licima iz rizičnih grupa, biće dovoljno da budemo solidarni s njima tako što ćemo smanjiti mogućnost za dalje širenje virusa. Takođe je važno da ne kupujemo više namirnica i sredstava za higijenu nego što nam je potrebno u narednih nekoliko dana, jer na taj način smanjujemo rizik od nestašice bitnih proizvoda.

Ključ solidarnosti je u tome da dozvolimo i drugima da nabave sredstva za higijenu prostora, koja su neophodna za suzbijanje pandemije. Naravno, razumno je biti oprezan i skeptičan povodom vanrednog stanja, jer nikada nije nemoguće da mere predostrožnosti prerastu u mere represije. Ali upravo zvog toga je samodisciplina ključna, jer što se više samostalno budemo pridržavali mera predostrožnosti, to ćemo manje stvarati atmosferu u kojoj javnost zahteva i podržava uvođenje dodatnih zvaničnih ograničenja.